Превођење Срба на римокатолицизам

 

Сестринска црква" на просторима Србије на све могуће начине настоји да делује на православне, успављујући их причама о суживоту", љубави", екуменским сусретима". А крајњи циљ је, као и увек, превођење на римски закон", како се то некад говорило. И о томе имамо јасне и недвосмислене потврде у римокатоличком часопису Благовест" који издаје Надбискупија београдска. Деловање Ватикана на овом простору огледа се пре свега у организовању тзв. Неoатекуменског пута", чији је циљ, између осталог, да са катекизмом Римске цркве упозна и православни Исток.

И резултати су ту, пре свега захваљујући раду двојице жупника, шабачког дон Ђиролама Јакобучија и ваљевског Драга Жумера, који људе православног порекла, па чак и крштене у Пра-вославној Цркви, одводе од вере својих отаца. И србски несрећници, који нису упознали веру својих отаца, веру Светог Саве и Новомученика Јасеновачких, прелазе, и то са одушевљењем, тамо где блиста лажни сјај папских благовијести". Године 2000. на прослави Великог јубилеја католичке младежи на тргу Top Вергата у Риму, нашли су се и нововрбовани млади Срби. Извесни Мирољуб о том тренутку говори: Један од тих сретника који су искусили Божије милосрђе био сам и ја. Био сам сведок како је Исус преко Светог Петра (Папе) у овом тешком тренутку за човечанство младима дао једну реч која се коси са катехезом овога света./.../

Да живот није новац, слава, девојке и проводи могао сам да закључим после посете Асизију, где сам се мало више упознао са делом светога Фрање, који је одбацивши сав иметак и славу живео Јеванђеље, а цео Фрањевачки ред је доказ да је та његова жртва дала велики плод" (Јованка: Рим у очима Срба", Благовест, 4/2000.)

У јулу 2001. у Благовести" се могла прочитати исповест Ангелине из Ваљева, која је прешла на католичку веру. Ево шта она каже: Православка по рођењу, а хришћанка и по осећању и по свесном опредељењу, одувијек сам патила због дијељења и ситњења Божије религије./.../ На катехезе којима се уводи Неокатекуменски пут позвани су сви, нико се не искључује. Оне се не намећу, него препоручују, подржавају, благосиљају. Позвани су сви да буду квасац помирења, да се отворе једни према другима, а пре свега да се отворе Богу.

И ТАКО CAM ПОСТАЛА ЈЕДНА ОД ТРИДЕСЕТАК ОНИХ КОЈИ СУ ДВА ПУТА НЕДЕЉНО ПОХАЂАЛИ КАТЕХЕЗЕ У ЦРКВИ СВЕТЕ ОБИТЕЉИ У ВАЉЕВУ (подвлачење наше, В.Д.) /.../ А онда је дошла конви-венција, Београд, катедрала блажене дјевице Марије. У духовној радости проживљене вјере прошла су три дана". Једном речју, Ангелина није отишла у свој православни храм на веронауку, него код жупника на катехезу. А онда ју је жупник повео на конвивенцију" у католичку катедралу у Београду... Није отишла на Литургију коју служи Патријарх Павле, него у римокатоличку катедралу. А патери тврде да је све исто, и да је све љубав. Па ако је исто зашто Србе уче свом катекизму? Ни државни закон, ни верска трпељивост србског народа не бране им да катекизирају своју паству. Али, зашто Србе не шаљу у Православну Цркву Христову? Ако је Ватикан сестра", зашто се не понаша сестрин-ски? Наравно, ова питања су само реторска, и одговор на њих је одавно познат... Папин Drang nach Osten" има своју, столећима знану, логику.

Као и у Русији, и у Србији је римокатолицизму потребно свећенство које ће потицати од локалног живља". Један од првих примера новог духа љубави и толеранције је патер Александар Нинковић, заређен за свећеника 29. јуна 2002. у катедрали Блажене дјевице Марије. Рођен 1963. у Београду, Нинковић је извесно време био официр ЈНА, а затим радио као машински инжењер за авионе и као систем - инжењер за рачунарске комуникације. Крстио се у римокатоличкој цркви 1994, студирао теологију у Сегедину, а сада у Риму похађа постдипломске студије библијских наука, са благословом свог надбискупа Хочевара.

Наравно, свако има право да постане шта год хоће: и римокатолик, и протестант, и будиста. И многи вером постају нешто друго од онога што су били њихови оци. Али, ако Ватикан тврди да нема претензија према православнима, онда би његови свећеници требало да сваког ко жели да се крсти у римокатолицизму, а православног је порекла, упуте на његову Цркву. Наравно, тако нешто није могуће, јер Ватикан о љу-бави и јединству у Кристу прича само ради маркетинга. Паписти верују да само Римокатоличка црква има пуноту благодати и истине.

Кардинал Рацингер је 2000. године, поводом декларације Dominus Jesus", изјавио: Католичка Црква је мајка других хришћанских цркава, и не може се схватати као сестра". Израз сестринска" Црква не може се применити у узајамним односима католика, православних и протестаната. Може се говорити само о католичкој Цркви као таквој и извесним доктринама на Истоку/.../ Кад је реч о Цркви, у виду имамо једну, свету, универзалну, католичку Цркву". Кардинал је истакао да је против примитивног екуменизма" (Итар-Тасс, 2. септембар 2002.)

Зато није чудно што су речи римокатолика једно, а њихова дела друго. А зар се православни, после векова превара, ничему нису научили? И зар имају право на наивност, после свих историјских поука које су добили?

 

 

 

< ^ >