Наш богословски идентитет

 

а) Наше порекло

 

Да би разумели и одговорили на ово питање: „Ко сам ја?“ морамо да покушамо и одговоримо на друга два питања. Прво је:

„Одакле долазим?“

Што се тиче првог питања „Одакле долазим?“, о нашем пореклу, Свето Писмо нам говори да је наше порекло и амтеријално и духовно. Прва глава Књиге Постања нам говори да смо створени по образу и подобију Божијем. Иако нас је Бог створио из исте материје, хемијских елемената или материјалне природе, као и животиње, имамо истинкте и ум и осећања, слична њима, а постоји само једна кључна разлика између нас и њих. Бог је у нас удахнуо Свој дух – ми смо створени по Његовој слици и подобију. То је дух, који нас чини вечним и бесмртним; то је дух који нас чини племенитим. А друштво где нема духа и нема узгајања духовних ствари јесте неплеменито друштво.

Као што је један од највећих Отаца Цркве, Свети Василије Велики рекао у четвртом веку: „Људи су животиње, које су позване да буду богови.“ Ово објашњава зашто постоји толико много сличности између наших тела и тела животиња. Имаом четири екстремитета, главу, пет чула, два ока, два уха, два плућна крила, јетру, утробу, срце, способност да се множимо, инстинкте. Све то делимо са животињама: то је доказ, не неке чудне и превазиђене теорије Еволуције, већ доказ да имамо истог Творца, истог Ствараоца. Наше сличности су из исте Руке Творца, Руке истог Бога у Стварању.

Али као што сам рекао, постоји једна разлика између нас и животиња, симболисана нашом способношћу да говоримо интелигентно. Ми поседујемо дух и реч и мудрост Божију, која гори у нама; имамо огањ у нашим душама, у стању смо да обожавамо Бога, имамо религиозно и духовно осећање. Ово је место где много археолога греши. Они налазе кости неких примитивих врста човеколиких мајмуна у Француској и Кенији, и онда га називаку „Homo“ овако или онако. Али упркос сличности у костима, они нису људи, јер немају религиозмо осећање. Они су пре интелигентни мајмуни, који су сада изумрли.

Из тог разлога биолошко име за човека „Homo Sapiens“ значи „Мудар човек“, човек који је способан за мудрост и може да обожава Мудрост, то јест, Мудрост Божију, Вечну Реч Божију. У Мудрости, он је у стању да учествује и на неки начин рефлектује ту Божанску Мудрост. Из тог разлога је највећи храм Православног света у Новм Риму, Цариграду, био посвећен Божанској Мудрости – ономе што нас, физичке животиње, чини потенцијално божанским.

Ако не верујете да поседујемо вечни и бесмртни дух, дух Божји, онда наравно, можете да убијате нас, људска бића у кланицама, као што убијају животиње, као што су чинили и нацистички и совјетски безбожници у својим кланицама или концентрационим логорима.

Ако не верујете овоме, онда нас можете масакрирати као што безбожнички свет Запада масакрира своје бебе у милионима на клиникама за абортусе. Ако не верујете овоме, можете нас спаљивати у вашим крематоријумима, можете нас називати ходајућим лешевима, који су изгубили сву своју лепоту, можете рећи да смо само неплемените животиње и да је наш живот бесмислен и апсурдан.

Али, ако верујете да имамо дух Божији унутар нас, тада се све мења и почињете да постављате то питање: „Ко сам ја?“ И такође можете знати да ће овај свет наставити да постоји, док год буду постојали људи који се питају и дају одговоре на то питање, јер њихови животи имају смисла и сврху, па тако и свет има смисао и сврху.

Само онда када људи постану толико дегенерисани, као у време Потопа, и не буду више у стању да виде Бога, само онда када греше против себе несвесно, тада ће престати да постављају то питање и свет ће доћи до свог краја.

 

б) Наша судбина

 

Рекао сам да постоје два питања, која морамо поставити себи да би одговорили на оно питање ко смо ми. Друго питање је:

„Где ја идем?“

Што се тиче другог питања, које је о нашој судбини, већ нам је речено Светим Василијем Великим, да је наша судбина да будемо „призвани да будемо богови“. Другим речима, позвани смо да изађемо из сливника у коме се налазимо, да престанемо да будемо животиње, и да идемо за нечим вишим, нечим племенитијим.

Ово је застрашујућа одговорност, ако је узмете за озбиљно. Само помислите: ми руководимо својим животима: слобода је наша. Можемо је скроз упропастити или можемо постати Светитељи – постати богослични!

То је застрашујуће. Али одговор на ово питање је у нашим рукама.

Где идемо? Уствари, ја нећу покушавати да питам или одговорим на ово питање сада у овом разговору, јер верујем да ће то бити на вама, на крају ове конференције, да питате, па чак и покушате да одговорите. Али са друге стране, ако нисте бар себе запитали то питање до краја ове конференције, тада ћу бити веома разочаран. Јер су све моје провокације биле узалудне!

Коначно, само ви, ви лично, свако од вас појединачно, може да одговори где идете. Једина ствар коју могу рећи да вас убедим пре те затрашујуће одговорности је, да можете наћи помоћ и вођство на том путу. Тако да знате бар да нисте сами.

„Ко сам ја?“

Племенити Православни Хришћанин одговара на то питање овако: „Ја сам личност која живи у свету, који је створен од Бога, по Његовој слици и подобију, са божанским пореклом и такође, божанском судбином.“

 

 

 

< ^ >