Тоталитарне основе међународног кришнаизма

Професор Александар Дворкин

 

Једна од најактивнијих секти које делују на територији наше земље је "Међународна организација свесности Кришне" (МОСК).

До главе обријани млади људи у дхотију од шафрана који играју и певају "Харе Кришна", већ су постали обележје нашег свакодневног живота. Исто тако и цивилно обучени кришновски скупљачи прилога, који агресивно тргују по улицама, продајући књиге са шареним корицама. Кришнаите приказују у биоскопима, о њиховим бесплатним оброцима за бескућнике и избеглице говори се на телевизији, пише се до новинама.

Бављење јавног мњења кришнаитским пословима даје и резултате: данас их обичан човек сматра безопасним чудацима, вегетаријанцима и пацифистима који мрава не би згазили, а при-том се баве хуманитарним радом. Само људи блиски онима који су упали у "МОСК" знају за изванредно жесток систем контроле ума, који царује у затвореним кришнаитским комунама, као и у "гурукулазима" - дечјим домовима сличним гулагу, у којима, и поред живих родитеља, бораве деца кришноваца. Само богослови упознати са том сектом знају да хуманитарност кришноваца није бесплатна: они верују да се свако ко окуси њихову освећену храну "-прасаду" - причестио Кришном и постао део њега. Само специјалисти - сектолози знају да је историја "МОСК"-а заправо историја неограничене власти и неограничене корупције, финансијских махинација, трговине наркотицима и оружјем, разбојничких напада и убистава. 

Истина, у последње време кришновци су, покушавајући да створе нови облик своје секте, почели су читавим низом сензационалних признања, признајући да су у прошлости имали много грешака, али су сада то исправили. Сада они више нису култ, већ легитимна религија која даје свој допринос развоју савременог плуралистичког друштва. Значи да се тако према њима треба и односити. Кришнаити се упорно позивају на друштвену савест, на слободу религије и на друга нрава човека, тврдећи да су у Русији прогањани због својих религијских убеђења. Тако се чланак у часопису "Ново време", у коме је писало како су у Ростову на Дону убили неколико кришнаита, лицемерно звао "За која од мојих добрих дела ме прогањате?", користећи тако, у безбожничком маниру, за интересе једне антихришћанске групице, речи које је Спаситељ изговорио о Себи Самоме.

Ипак, уз сву своју "самокритичност", кришнаити се не одричу своје основне доктрине-концепције Варнашрама, која је и доданашњих дана остала "светом кравом" кришнаизма. Та концепција новог друштва и државе била је формулисана у књизи "Варнашрама-манифест социјалног разума" (Њујорк-Лос Анђелес-Вадус-Бомбај, 1981. год; странице цитата дате према немачком издању).

Њен аутор је Његова Божанска Милост Ом Вишнупада Парамахамса Парирајакарја Астотарасата Шри Шимад Харикеши Свами Махараја Вишнупада, Ахраја "МОСК"-а. Харикеши Свами, Американац по националности, члан "МОСК"-а од 1970. године, после смрти оснивача "МОСК"-а, Шрила Прабхупада, 1979. године, заузео је место гуруа-вође и управника имовине. Он је врховни гуру свих руских кришнаита и сва његова мишљења и одлуке су обавезујуће за њих. Стога је сваки домаћи кришнаит обавезан да Варнашраму сматра божанским поретком друштва и да тежи њеном спровођењу свуда у целом друштву. Упознавање некришнаита са овом концепцијом је врло компликовано. Руководиоци секте скривају је од "спољних" људи, сматрајући да они нису довољно просвећени да би је схватили и применили и да би се скандализовали ако би се ближе упознали са њом.

У чему се састоји та концепција? Пре свега, она оповргава основе демократије, тј. оне саме принципе на којима кришнаити инсистирају, бранећи своје право на постојање у плуралистичком друштву: " Ако је људско друштво обезглављено, онда ће безумни људи, који нису брамани, увести свет у мучно самоуништење... све дотле док на чело човечанства не стану брамани, неће бити мира, ни среће, ни задовољства." (стр. 106).

Религиозна неутралност државе, лажно названа атеизам, проглашена је кривцем за општи пад, који се може исправити само брзим увођењем у читав свет кастинског система Варнашраме, на чијем ће челу бити руководећи кршпнаити. Реч је о својеврсном освајању власти, које се може остварити кроз покоравање интелектуалне елите разних земаља и одлучан утицај на СМИ (средства масовног информисања): "Савремени друштвени систем, коме се људи осећају приврженим, може бити безболно промењен ако се примене исправни социјални циљеви које садрже прави ваишнавски и ведски текстови" (стр. 133). Харикеши Свами је желео да искористи информациону мрежу друштва у циљу "ширења сазнања о божанственом" (стр. 136), тј. да претвори СМИ у инструмент пропаганде свести Кришне, надајући се, не без основа, да ће перестројка брже од свега настати у оним друштвима у којима се велики број информација може ширити без препреке. Данас се информациони канали могу злоупотребити тако што се њима плени ум човека материјалним циљевима. Информативни слој ваишнаваца може продуховити те канале, при чему ће их они користити за то да би изазвали духовне промене у друштву" (стр. 134).

У новом друштву пред преуређеним СМИ биће постављени други задаци: "У друштву Варнашрама информациони ток налазиће се под контролом брамана. То значи да ће сваке информације, које шири СМИ, морати да одговарају духовном стандарду... Друштво Варнашрама потпуно зависи од интелектуалног вођства брамана. Зато друштво Варнашрама не може да остави СМИ под контролом других снага" (стр. 146).

Све кључне положаје у СМИ заузеће виша каста брамана: "Пред браманима је задатак да обуче народ уз помоћ информационе мреже. Брамани ће постати саветници људима и одређиваће карактер друштва" (стр. 118). Глумци, коментатори, редитељи и сл. напротив, остаће као шудре-нижа каста најамника, радника за новац. Ипак: "Сви они који одлучују које знање и информацију треба раширити: уредници, новинари, сценаристи или редитељи морају бити брамани који су обучени да управљају друштвом. Под руководством брамана СМИ ће служити истом циљу, као и под садашњим материјалистичким руководством, и тиме ће управо подржавати друштвену стабилност. Ипак, то неће бити друштво које је запало у материјалистички ћорсокак, већ прогресивно духовно друштво" (стр. 148).

Идеали друштвени систем - то је теократија уздигнута на дотад невиђену висину, која не подлеже критици и заснована на кастинској основи. Систем Варнашрама "МОСК" произилази од "Свесавршеног Свевишњег... Највиши Господин је опуномоћио своје представнике да би преко њих у овом свету остварио своје свете списе... Највиши Господин жели да створи Свој савршени друштвени систем (Варнашрама - дхарма) који ће бити стандард за људско друштво." (стр. 73, 88 и 81)

То друштво карактерише кастински систем. То је - веома ауторитативно друштво. Чак Харикеши Свами самокритично признаје "Власт Варнашраме, то треба схватити, није фашистички, али је суров режим" (стр. 208).

Често се може срести "органски" опис идеалних система. Многе фашистичке идеологије воле да упоређују државу с организмом, који има главу (управљачка елита), руке (каста полиције и војске), стомак (каста трговаца и банкара) и ноге (раднички део становништва). "На челу друштва стоји заиста умна глава која доноси одлуке, сагласне апсолутним принципима" (стр. 88). Та руководећа елита јесу "ваишнаве", ваишнаве-акарје, тј. они су кришнаистички монаси и њихове вође. Никакви избори нису потребни, јер "ако прост народ види како они раде и чују шта они говоре, онда је потпуно очевидно да ће им се прикључити и следити за тим висококвалификованим, испуњеним благодаћу и духовношћу, људима који се изузетно брину о највишем благостању народа" (стр. 82).

Кришнаитски гуру изрекао је своје мишљење и о радницима који чине више од половине становништва у његовом систему друштва. Ево шта он о њима мисли:

"Професионалним склоностима шудра одговара физички посао или услуге... Шудре опслужују три друге друштвене класе... Њихов доходак зависи од задовољства које њихов рад доноси корисницима услуга... Људи који имају способност да буду шудре предодређени су да раде под контролом три више друштвене групе... Њихов основни интерес је да задовоље сопствене интересе, њих стално нешто вуче забрањеним гнусним стварима као што су месо, риба и јаја и, нарочито, храна подложна труљењу. Шудра се одржава помоћу вина, вискија, пива и цигарета, често је он наркоман. Он може да прокоцка сав свој новац ради задовољења сопствених чула. Шудра није у стању да издржи ограничења чулних наслада чак ни на моменат и првом приликом ће са огромним олакшањем да се преда зову насладе. Његово омиљено занимање је - сексуални живот. Незадрживо гоњен својим гениталијама, он ради даноноћно да би створио погодну ситуацију која одговара његовим похотним жељама... Шудре се увек налазе под контролом неког другог и то одговара њиховим наклоностима. Најбоље за њих је да се потчине контроли у систему Варнашрама. Тада ће, коначно, бити задовољни" (стр. 215, 217, 227).

Треба приметити да, за разлику од кастинског система у Индији, где се припадност касти стиче рођењем, чланови нових каста бираће се још у раним фазама школског образовања: "Нико није сасвим лишен личних квалитета и нико не може а да не ради у складу са својом природом. То је само питање времена када ће се код детета испољити типични симптоми одређене друштвене класе" (стр. 143). На тај начин човекову судбину одређује не неки неправедан слепи случај, већ владајућа елита.

Свака каста добиће образовање које стриктно одговара њеном положају у друштву: "Ученици довољно способни да би се обучавали за брамане, добијају довољна знања из свих философских и интелектуалних предмета. За друге друштвене групе то је непотребно и неумесно. Упоредо са будућим браманима, пролазни курс учења похађају још само кшатрије, који ће касније заузети високе руководеће положаје. Остали чланови друштва добијају образовање које одговара њиховој касти и после тога ће бити погодни за професионално испуњавање свог социјалног дуга..."

Када достигне отприлике 12 година, дечак напушта своју основну школу и даље добија продужено образовање у складу са својим професионалним способностима. "Ако ученик има способности шудре, научиће га да ради одређени посао. Он ће посећивати школу дотле док не добије довољно знања за обављање тог посла; не више од тога. Затим ће напустити школу да би се бавио друштвено корисним радом.

Ученик који покаже способности вајшије, добиће дуже школско образовање, специјализујући се у областима вајшистичких професија, као што су: трговац, банкар или сељак. Те професије не изискују широко образовање." (стр. 144)

У школи неће бити места религиозном плурализму. У свим школама овог друштва учиће се само кришнаизам: "Што се тиче погрешних и бесмислених принципа атеиста, о њима не треба информисати децу која посећују школу Варнашрама, да не би сазнала у шта други верују" (стр. 141)

Без обзира на сталне изјаве кришнаита о њиховом стремљењу ка миру и редовних "фестивала мира" које они спроводе, у систему Варнашрама најважније функције поверене су војној касти - кшатријама. У друштву будућности предвиђени су и "кшатри-атоми", у чије задатке улази да "...духовно или уз помоћ електронике... оружјем и опремом слисте непријатеља са лице земље..." (стр. 180) Носилац божанске свести, као главни у Влади, мора да има могућност да води, како одбрамбени, тако и освајачки рат и да води војску у победе. "Он је дужан да нападне (непријатеље друштва, А. Д.), да их пороби, да неутралише њихово деловање и рђаво понашање, а затим да у њиховој земљи устроји друштво социјалне свести" (стр. 163).

Пред нама су глобални планови: "Ако једно друштво може да се промени и да прихвати духовне вредности, веома је важно да руководиоци учврсте интересе тог духовног друштва у целом свету. Оружани отпор ће пружити само демонске личности, које су се свим срцем прилепиле уз атеизам и материјализам. Управо таке људе треба уништити. Тада ће се свет ослободити њихових захтева" (стр. 163).

"Шта значи глупи и сентиментални идеали "живети и уживати" у свету који је јасно испољио склоност ка самоуништењу" (стр. 181).

Нераскидиви део "идеалног друштва" - то је лик непријатеља. МОСК назива своје непријатеље "демонима": "У овом свету живе три врсте људи: богом изабрани, демони и невини. Богоизабрани су заузели своје место службеника Највишег. Демони активно раде на томе да униште свако сазнање о Богу. Невини образују стадо које следи за оним ко је на челу друштва" (стр. 158).

Сви грађани ће проћи кроз обавезан систем испирања мозга. "Исправне мере, које је започео моћни челник Варнашрама неће се ограничавати само на разне видове војног мешања. Грађани оних друштава која су затрована атеизмом, добијаће инструкције од брамана, да би им се лично објаснила неопходност система Варнашрама... Лако се могу одвојити корисни елементи друштва од некорисних: свима ће бити упућен позив на заједничко певање мантре "Харе Кришна". Уз заједничко певање мантри, многи људи који су сада преступници, могу се прочистити и као такви испунити важан посао за друштво. Ако се неки људи, без обзира на то што је пут прочишћења био свакоме доступан, и даље понашају како не треба, неопходно је да се полиција кшатрија оштро позабави са сваким од неподобних." (стр. 163,177)

Ево како треба дискутовати са критичарима система: " Завидљиве, а нарочито неосноване критичаре треба позвати на дискусију са браманима само зато да би се подстакао дух народа. Као крајње средство брамани ће позвати кшатрије који ће довести у ред такве агитаторе" (стр. 165). Изванредно интересантна је и теорија о кажњавају неистомишљеника:

"Пошто ће се људи у друштву Варнашрама још од рођења учити високим обрасцима људског понашања, за њихове преступе нема никаквог оправдања. Зато ће полиција Варнашрама бити довољно строга према преступницима и сурово ће их кажњавати... После првог покушаја да се ставе на прави пут истине они који први пут греше, полиција кшатрија мора да протера или уклони окореле преступнике... Примена смртне казне не подлеже расправи. У савременом друштву на смртну казну гледају као на бесмислену суровост; скоро свугде она је укинута. Али укидање смртне казне само је доказ неспособности и незнања руководилаца друштва, а никако милосрђа према убицама... Ако, у складу са религиозшм законом убица буде кажњен смрћу, онда ће он, сагласно закону карме, бити ослобођен посмртне казне.

Казне ће служити као средство застрашивања. Боље би било, кад би се сентименталне присталице индивидуалних слобода узбуђивале због тога што безрезервна подршка праву и поретку не узима у обзир социјално порекло и окружење преступника" (стр. 176-177).

И тако, друштво свесности Кришне негира слободу. Када критичари тоталитарних секти говоре о одсуству слободе унутар секташких општина, онда их оптужују за необјективност. Теорија Варнашрама је - теоријска основа забране слободе, која произилази из уста самих секташа. За пропаганду и остваривање одговарајућих концепција у друштву, попут њима сличних секташа, кришнаисти се радо служе правом на слободу свести и мишљења. Ипак, недопустиво је злоупотребљавати једно од основних права човека, право на слободу савести, да би се ограничила остала основна права. Као што смо видели на примеру концепције Варнашраме, у крајњој линији то доводи и до ликвидације права на слободу савести.

Потпуно је очигледно да је МОСК сурова група за освајање власти, установљена на строго тоталитарним принципима и која машта да те принципе прошири на читаво становништво земаљске кугле. Изгледа да је то један од покушаја најближих претеча Антихриста да припреме терен за његову владавнну у целом свету.

 

(Преводи са немачког издања

"Манифеста социјалног ума 'Варнашрама су дело П. Чиплива)

 

 

 

<  ^  >