Успомене бившег кришнаисте

Макарије Кардона

 

Телевизија, радио и новине, све оно што називамо савременим средствима информисања, користе се, нарочито на Западу, за убрзавање процеса мешања и универзализације етичких, културних и религиозних појмова. Телевизија, радио, музика и новинске странице привлаче наш вид, слух и ум - наша осећања, принуђују нас да прогутамо оно што утиче на формирање стереотипне рецепције светских догађаја, то јест оно што нивелише људско мишљење. Услед сталог деловања на људе, чак иако су они примили хришћанско васпитање, њихова свест почиње да прима екуменистичке идеје уједињења религија. Историја Цркве неоспорно сведочи да мешање хришћанског учења са нехришћанским идејама увек рађа нехришћанске религије. Из овога је јасно да је хришћанину у савременом свету веома корисно да се упозна са инославним веровањима, као и да их осмисли са православне тачке гледишта. Нарочито са оним веровањима које се декларишу, у већој или мањој мери, као сродна Хришћанству, али код којих се при пажљивом разматрању примећују суштинске разлике.

Пре отприлике годину дана, после неколико година трагања за истином, ја сам, милошћу Божјом, дошао у Православље. До тада сам био члан популарне индуистичке секте, званично познате као Међународно друштво за свесност Кришне. Три године сам живео као монах - индуист у идолишту Харе Кришне у Бруклину, Њујорк. Новине су тај град једном назвале универзумом религија. Кришнаистичка организација је, између осталих, била замишљена мисионарски и оспособљена да обраћа људе Запада који су имали хришћански поглед на свет. 

Током године, ја сам се бавио онима који су се само интересовали за покрет и обучавао оне који су му озбиљно пришли. Хиљаде људи пролазиле су кроз стаклена врата храма. Неки су тражили апсолутну истину, неки су били пуки радозналци, али највише њих су долазили као у позориште или да би пробали неко од многих финих јела вегетаријанске кухиње која су посетиоцима бесплатно нуђена. Умилни осмеси и разговори о љубави према Богу многе су привукли и увели у заблуду у вези са истинском основом учења које је проповедала мисија. Осим спољашњих егзотичних украса, све је личило на скуп људи, веома озбиљно преданих Богу.

У време предавања о најпопуларнијој књизи индуистичких религија, Бхагавад Гити, све је споља звучало хришћански, али се изражавало помоћу егзотичних санскритских текстова. Развијени филозофски систем индуизма (треба рећи да је индуизам религијом назван ради лакшег поимања на Западу, а иначе је реч о својеврсној философији, прим. прев.) давао је могућност да се пруже задовољавајућа објашњења на питања која су постављана после предавања, при чему се остајало веома толерантним кад је реч о нечијим личним убеђењима. Сада, кад сам напустио покрет, видим како је велика разлика између индуизма и Православља и са запрепашћењем откривам како западно друштво и слабо упућен део Хришћана широко прима индуистичку филозофију.

Сећам се једног од првих "доказа" за божанственост Кришне, који су ми саопштили "предани" Кришни (бакте -"предани", тако себе називају људи дубоко увучени у кришнаизам, нап. прев.): он има бесконачан број имена на свим језицима, и на различит се начин открива свим народима, у складу са њиховим културним традицијама. У тим различитим пројављивањима Кришна је под разним именима сваком народу објашњавао како да нађе срећу, правду, љубав и тако даље. Све те "спољашности", како их они зову, налазе се у Богу и изражавају се неким од његових бесконачних имена, од којих је Кришна најважније.

Чувши за мене нове филозофске концепције, које су ми изгледале веома логично, желео сам да сазнам још нешто. Био сам веома радознао да утврдим да ли је поимање божанственог у кришнаизму слично хришћанском.

Сигурно су многи слушали термине какви су карма, реинкарнација (= преваплотење) и мантра. Реч "карма" шездесетих година почели су да користе покрети за "мир и слободну љубав". Тај појам сличан је научним појмовима акције и реакције, узрока и последице. Индуизам верује да се наше душе стало реинкарнирају, то јест да се ми рађамо опет и опет у разним формама све док не достигнемо духовни идеал. Они уче да је све што се на нама дешава у овом животу последица онога што смо учинили у претходном или чак овом животу. Наше деловање из прошлог живота, уз деловање из овог живота, одређује какве ће нам бити следеће тело. На пример, ждероња се може поново родити као свиња. То учење тврди да личност развија "свест" свог будућег тела, налазећи се у свом сопственом.

Размотримо последице таквог учења за Хришћанина. Ако је схватање реинкарнације исправно, постоји ли онда неопходност Страшног суда - ако ми само бирамо своју нову инкарнацију? Ако постоји реинкарнација, зар је неопходно васкрсење из мртвих, тј. оно што нам је Ваплоћени, Распети и Васкрсли Господ Својим Васкрсењем као неупоредиви дар пружио?! Да неће човек покушати да се исправи у "будућем животу", а можда ће "васкрснути" све претходне инкарнације (ваплоћења у разна тела, од биљних, преко животињских, до људских, нап. прев.)? Они који верују у карму немају представу о греху; за њих постоје неуспешни покушаји, који могу да буду компензовани будућим, успешнијим понашањем. Једини судија човеку постаје он сам, па и то ако он жели. Мноштво поклоника индуизма убеђено је у своју праведност, спајајући то са произвољним мењањем својих погледа на стварност, мењајући гледишта колико, када и како хоће, и сматрајући себе праведнима. Зашто да не, ако је једина личност пред којом треба да одговараш - ти сам? Усвоји једино идеју карме, и добићеш начин на који ћеш одредити свој будући "развој", сам одређујући своје потоње животе. Није потребно ни покајање нити нека реална промена: као илустрација за овај начин мишљења може да послужи очајно стање савремене Индије. 

Обичан човек може тренутно да одбаци индуизам, због идола и чудног облачења, али кад му понуде филозофију прилагођену његовом начину мишљења - он ће се замислити над њом. Образовани православни Хришћанин моментално ће одбацити веру у карму и реинкарнацију која толико противречи хришћанској догматици да једино неупућен Хришћанин може да је схвати као нешто озбиљније од забавних маштарија.

Али достоји још и певање и медитација (мантрање), као и други ритуали, који имају известан утицај; тај утицај могу да осете чак и посматрачи са стране. Замислите, на пример, велику пријатну просторију са пригушеним осветљењем. На сцени је мермерна статуа Кришне са његовом омиљеном дружбеницом Радом; статуе су живописно одевене као у позоришту. Симпатичан млад човек, полунаг, са обријаном главом која сија од светлости; величанствено маше пред статуама хладилицом од перја; све је слично сценама које су се могле видети у старим филмовима о египатским фараонима.

Група кришнаиста одевених на исти начин дошла је међу гледаоце који седе на поду и свира на бубњевима, ручним удараљкама и хармоникама. Они сладуњаво певају имена статуа у типичном сетном маниру, уз стално понављање. Музика и све скупа делује магијски, и гледаоци се невољно усредсређују на посматрање статуе, као да гледају телевизијску емисију. Звуци спојени са оним што се види ослабљују пажњу и дубоко утичу.

Одједном, темпо музике драматично расте, тако да присутни у узбуђењу скачу и почињу да играју, ухвативши се за руке и све брже се окрећући у колу. Окрећу се све дотле док са осмесима унакаженим гримасом не попадају на под или се не сударе са људима који стоје унаоколо. То делује и на оне који су до малопре све скептички посматрали са стране. Ритам бубњева се дивљачки наставља, и неки почињу високо да скачу, јако ширећи руке над главом, што па језику гестова означава прослављање идола. Изненада, како је и почело, играње престаје. Кришнаисти настављају да узвикују имена идола, док гомила тражи да се дивљање настави.

На подијум шепурећи се улази гуру, да би заинтересованој гомили одржао предавање из Бхагавад - Гите. У просторији је тихо - може се малтене чути лет муве. Чак и скептици пажљиво примају звучне гуруове речи - позиве да се живот посвети Кришни, осећајући емоционалну реакцију, коју је у души изазвало певање.

После кратког предавања дели се разноврсни вегетаријански оброк, који се састоји од много јела. Све позивају да једу не устручавајући се, јер је обред посвећен "боговима". Око поноћи сви се разилазе по кућама, разговарајући о утисцима и договарајући се да се опет виде следеће недеље. Код учесника који су "увучени" дешава се стварна промена психе, чему доприноси певање и други ритуали.

Светоотачка литература нарочито упозорава људе да се чувају лажних духовних осећања, мира, спокојства, егзалтираности - јер таква осећања подстичу демони, које Псалмопесних назива боговима идолопоклоника. Уз разумљиву заинтересованост за непознату културу, осећа се и привлачна сила те древне религије. Гуру стално говори о посвећивању чула Кришни. Очи увек морају да гледају на идоле; уши морају да слушају или о њима или њихова имена; ум треба да се концентрише на њихова "дела", записана у многим "светим књигама"; руке треба да додирују богове или неке од њихових атрибута; језик мора да користи идолима жртвовану храну, у разговорима треба помињати "богове", њихове особине, и певати њихова имена.

Опширнија сведочанства налазе се у многотомним индуским "светим списима" о делима њихових божанстава. Онај ко хоће да се што више преда "боговима" бива упућен на списе у којима се детаљно описује њихов живот. Нема никакве тајне о суштини богова, али му у много шта је тешко поверовати: тако се, на пример, објашњава како је материјални свет - само изопачени одраз духовног света. Звучи истинолико, али чак и за ентузијасте "забављање" богова изгледа невероватно.

Тако се, на пример, говори да је Кришна блудничио са мноштвом жена у свом родном месту. У материјалном свету то је неморал-но, али према Бхагавад Пурани, кришнаиста мора да поднесе исмевање за то што се клања таквом (неморалном, нап. прев.) богу, и то је највећи израз љубави према њему. Најфантастичније је тврђење да се Кришна јавља истовремено у мноштву безграничних космоса, да би утврдио (у вери) своје приврженике. Када Кришна умире у једном космосу, у току својих путовања, он, како се то ефектно тврди, истовремено рађа у неком другом и истовремено пребива у бескрајном мноштву осталих.

За следбенике Кришне, или других богова, уопште није важно што ће се можда само мали број њих у духовном развоју приближити боговима. Довољно је усвојити бар нешто из те филозофије, ионако је потребно много нових инкарнација да би се достигло савршенство. Следбеници свих индуистичких секти својим животом показују да је "истинито" то у шта верују: гуруе кришнаисти доживљавају као саме богове. Гуруу се поклањају као божанству које живи међу њима, и његове речи и дела су - непогрешиви. Само наше незнање и ограниченост поимања доводе нас до сумње у ауторитет тих великих душа (махатми), тврде кришнаисти.

Гуру - то је бог на земљи, закључан у сасуд земног живота, дат нам ради руковођења. Кришнаисти се поносе својим духовним учитељима и из "љубави" према њима шоре се оцењујући величину својих гуруа. Све што чини, кришнаиста сматра жртвом коју приноси пред гуруове ноге, надајући се да ће он то са своје стране "предати" Кришни. Индуизам је у разним формама постојао око три хиљаде година.

После отварања трговачких путева са Далеким Истоком у XI веку почело је ширење индуске културе на Западу. Савремени успеси у области комуникација и политичко уједињавање света поспешује интегрисање култура и религија у еклектички и синкретистички систем веровања, који све више удаљава од вере у Христа.

На основу свог познавања Православља, своје духовности и свог нивоа хришћанске културе, православни Хришћани могу закључити колико им је кришнаизам туђ.

 

са руског: Владимир Димитријевић

 

 

 

<  ^  >