Исповест Љубице Шапоњски, бивше чланице Харе Кришне

 

Средњу школу сам завршила 1991. Године и тог лета уписала Правни факултет. Тад сам имала само 17 година, јер сам током школовања, стицајем околности, "прескочила" два разреда. Први контакт са "ваишнавском верском заједницом" имала сам на концерту индијске духовне музике. Позвала ме другарица, јер је имала карту вишка. Тад сам се "упецала" - атмосфера је била фантастична, људи насмејани и весели.

Тад сам помислила "овакво друштво желим да имам, ови људи су дивни". Током лета које је уследило све време су ми били на памети и моје одушевљење није престајало - каже Љубица Шапоњски, која је од 1991. до 1995. била посвећени члан секте познате у Београду као "Харе Кришна".

Затим сам сазнала да је за септембар 1991. планирано отварање новог храма на Карабурми. Отишла сам са једном другарицом, све је опет изгледало веома привлачно и лепо и почела сам редовно да одлазим. У причи о дивном животу са Кришном, "правом" путу, обећавању рајског живота после смрти и многим другим "готовим" одговорима на скоро сва могућа питања нашла сам неку врсту одушка за своје недоумице и проблеме. Била сам у периоду адолесценције када сваки човек трага за одговорима. Они су били први на које сам наишла у свом трагању, имали су привлачну филозофију, поверовала сам да су то они прави одговори и да доносе решења. У то време била сам слаба и имала сам личних проблема, а на једном предавању нам је било речено да "храм треба да сматрамо за своје једино право уточиште".

Они су се представљали и као дивна духовна породица - поверовала сам да ме заиста воле, прихватају такву каква јесам. Стално је истицана супротност са грозним околним светом у коме живе све сами "демони" (људи на ниском духовном нивоу) који немају нимало осећања за потребе других.

Врло брзо сам пожелела да пређем да живим код њих. Међутим, пошто сам желела да се свему потпуно посветим, већ после два месеца сам напустила факултет. То је довело до првог сукоба са родитељима. Причали су ми да је факултет неважан, да су много важнија духовна напредовања и приближавања Кришни. Принцип је следећи: ако се ради о члану спремном да у себе заиста улаже, онда му они кажу "ма шта ће ти факултет, то је губљење времена, зашто би седео са кармијима (људима окренутим само материјалном свету и својим ниским чулима"), а за оне који нису толико посвећени, кажу им да могу на факултет, нису тако изричити. Ја сам одмах решила да напредујем у духовном животу и за пола године сам напредовала колико неки за две или више.

Почела сам много да лажем родитеље. Одлазила сам већ у шест ујутро у храм, говорећи мајци да имам предавања. Она ме је, чудећи се, ипак пуштала, а односи и са њом и са оцем су били све затегнутији јер су приметили да се са мном нешто чудно дешава.

Слушала сам многа предавања и читала доста њихове литературе. Упоредо са дивним приказивањем "правог пута" у оквиру организације, стално су истицали да је остали свет испод, да је мрачан и да су све то само "демони", за разлику од нас "бакта", односно посвећених. Говорили су да су они напољу под утицајем "маје" - енергије илузије - они су као муве без главе, поводе се само за својим чулима и не знају свој прави циљ у животу - Кришну. Цео њихов живот се наводно врти само око телесних прохтева, чак је и породица ван заједнице представљана само као још један од облика задовољења ниских чула. Они тврде да је за њих породица света, што није истина, јер чак и они који у оквиру заједнице оснују породицу сматрају се за духовно ниже или је њихов духовни напредак "потпуно заустављен".

Према њима, а посебно према женама уопште, односе се као према особама другог реда.

Однос према женама је априори негативан. Сматра се да су оне много мање интелигентне, девет пута пожудније и завидније од мушкараца. Иначе, женама у неким ранијим периодима није било дозвољено да живе у храмовима. То је први увео оснивач "Међународног друштва за свесност Кришне". То је објаснио чињеницом да су западњаци сувише пали да би могли без жена, па је увео то ново правило. При склапању бракова обично духовни вођа одређује брачног друга, или мора да се тражи његова дозвола. Знам за доста парова који су због неодобравања побегли - занимљив пример је бивша певачица групе "Зана" - Наташа, која је побегла из храма са својим младићем зато што није добила дозволу за брак.

Наставила сам да лажем родитеље. У то време сам још била малолетна па ме је отац пријавио у СУП као малолетног делинквента, ишла сам и код социјалног радника са мајком. Обећала сам да ћу се поправити и да ће све бити у реду, што ми, наравно, на памет није падало. Кад су схватили да нећу промени-ти своје понашање и да не могу да се изборе са мном, родитељи су почели да се претварају да се донекле слажу са оним што сам ја изабрала, да ме не би изгубили. Мајка је често разговарала са мном, покушавајући да ишчачка трачак сумње, али сам ја имала спремна одговоре на све. Што сам више одлазила у храм, то сам имала мање жеље да будем са родитељима. Полако сам почела да губим и емоције према њима, остајући хладна кад се сретнемо. Чак и када би испливао неки осећај блискости, сама сам га потискивала, зато што ми је речено да треба да се ослободим свих својих старих везаности и постанем потпуно нова, другачија особа. Потпуно сам прекинула и односе са дотадашњим пријатељима.

Говорили су ми да гуру (вођа) треба да буде мој духовни отац и да ми замени родитеље. Пошто је Свами, оснивач покрета, умро 1977. године наследило га је неколико гуруа, подељених по областима. За област источне Европе пОстоји 7-8 гуруа који редовно долазе и држе предавања члановима, с тим што се приликом доласка у земљу уопште не пријављују као предавачи, него као лични гости неког од чланова.

Убрзо сам изабрала гуруа и добила своје ново, духовно име. То је значило да сам кренула путем промене, да стварам себе изнова као сасвим другачију особу. Речено нам је да је потребно да све научимо испочетка, чак и како да се понашамо, облачимо, једемо, спавамо. У духовном смислу смо се на неки начин враћали на ниво детета, причали смо инфантилне шале и понашали се као деца. У ствари, у свему смо зависили од надређених и њихових упутстава.

Кад сам напунила осамнаест година, прешла сам да живим у храм. То је било 7-8 месеци након упознавања са заједницом. Малолетних у храму није било зато што је за њихов боравак била потребна дозвола родитеља, коју скоро нико од њих није имао. У почетку ми је било тешко и имала сам доста недоумица. Са друге стране, жарко сам желела да себе потпуно уложим у идеал који сам имала пред собом и постанем део тада наизглед дивне заједнице. За недоумице су, наравно, имали своје објашњење: рекли су ми да у глави сваког од нас постоје Црни и Бели. Бели припада Кришни и подразумева пут ка њему, док Црни представља све што није Бели. Црни је демон у глави сваког човека и сачињен је од сумњи. Мало по мало, човек губи способност да критички размишља и предаје се правилима учења. Важан део слабљења сумњичавости је и изговарање такозване "махамантре" (Харе Кришна, Харе Кришна, Кришна, Кришна, Харе, Харе, Харе Рама, Харе Рама, Рама, Рама, Харе, Харе) током целог дана толико пута да човек престаје да буде способан да о било чему размишља, не може много да се концентрише на било шта и осећа се некако уљуљкано.

Кад сам се враћала са недељног програма у храму, десила ми се у Партизанској улици саобраћајна несрећа у којој ми је био смрскан део бутне кости. Недељу дана сам била у коми и кад сам изашла из болнице јавила сам се у заједницу, рекла да прелазим да живим код њих, а родитељима сам само оставила кратку поруку где сам. Сво време док сам лежала чланови су бринули о мени и ја сам била све сигурнија да сам на правом путу. То уверење је било појачано и објашњењем да свако ко пође путем свесности Кришне мора на почетку свог пута да се прочисти од духовне прљавштине кроз несрећу или болест, помињали су чак и сепсу. Тако је објашњаван и случај девојке (радије не бих рекла њено име) која је почела психички да се губи, није могла ништа да ради и стално је гледала у једну тачку. На крају су је послали у болницу, а кад ни то није помогло спаковали су је са све бројаницом и послали родитељима, иако је била посвећени члан. Једна друга девојка је по доласку у храм оболела од епилепсије, а нападе је добијала сваки пут када се не би понашала према тачно утврђеном распореду обавеза!

Живот у храму пре свега укључује иницијацију - одрицање од ранијег идентитета, прихватање гуруа и духовног имена и придржавање четири тзв. регулациона правила: забрањено је јести месо, рибу и јаја, забрањен је сваки облик интоксикације, чак и кафа и чај који садржи теин, не сме се коцкати, што подразумева и било какву менталну спекулацију, односно критичко размишљање, а сме да се упражњава само законити секс, што значи само у оквира брака и то једино кад се планира дете. У почетку сам доста времена била на штакама, али нисам желела да се осећам бескорисном, тако да сам прихватала разна задужења - доста текстова сам преводила, неко време сам и кувала. - У храму се обично устаје у пола четири ујутро, мада сам ја устајала у три и петнаест, да бих се боље припремила за радни дан.

Први јутарњи програм траје од пола пет до пет, затим се изговара махамантра (на бројаници са 108 зрна треба на сваком зрну да се изговори мантра и тако 16 кругова!) два сата. Сматра се да мантра доноси прочишћење и духовни мир, чистећи нас од карме, односно грехова. Саветовали су нас и да мантру изговарамо сваки пут када нам "погрешне мисли" падну на памет. После је јутарње предавање, затим доручак. Обавезно је читање, што подразумева само литературу коју је написао Прабхубада оснивач. Незамисливо и недопустиво је да се, на пример, ујутро изађе и купе се дневне новине. Не слуша се радио, нити се гледа програм на телевизији. После доручка свако иде на своје задужење, што значи дељење књига уз надокнаду "само за штампање", продаја мирисних штапића и сл. Чланови се на улици представљају само као студенти, ни у ком случају не говорећи којој заједници припадају и говоре да новац иде "за студенте". Затим иде ручак, поподневни програм - предавање, молитва, читање. Иначе, међу члановима који живе у храму, нико не студира, а факултете имају завршене углавном они који су их завршили пре уласка у заједницу.

Дешавало се да су чланови који су делили "Храну за живот" - колачиће за које је даван прилог, од тог новца купе себи воће или нешто друго за ручак, али су због тога били оштро прекоревани. Морали су сав новац који сакупе да доносе у храм. Што се новца тиче, знам само да је новац од књига ишао у централу у Шведској, где се штампају књиге за подручје источне Европе.

Често су нас посећивали духовни учитељи да би држали предавања. Они се нису уопште пријављивали као предавачи, него само као лични гости неког од чланова. Предавачи, односно гуруи, су представљани као наш једини прави контакт ка богу и прави наследници Свамија. Сам Свами Прабхудада иначе тврди да је прави наследник традиције од неколико хиљада година из древне Индије, мада је он сам саставио след духовних учитеља, наводно једини веродостојан, који води до њега.

У храму сам живела три године. У почетку сам била одушевљена, верујући да сам се напокон нашла међу људима који су посвећени правом духовном животу. Временом се испоставило да су међуљудски односи лоши, да постоји много зависти н слабости које се не би очекивале у толиком обиму од тих људи. Стваране су групице људи који су се дружили, било је зависти чак и ако неко физички изгледа лепше од некога, што не би требало да је случај. Иначе је чест случај и да дође до прељубе. То ми је сметало, али нисам дозвољавала себи да признам да је заиста тако. Кад год би постојао неки проблем, убеђивали смо сами себе да смо криви и да је ствар у нашем погрешном гледању на ствари. Стално су истицали да није проблем ни у организацији ни у "савршеном" духовном путу, него у појединцима који су лоши.

"Све у свему, гајила сам илузију о духовном напредовању и о решавању личних проблема. Данас видим да ту нема ничега. Учење је наизглед дивно, али се пракса превише разликује од њега

Сматрам да је можда најгоре правило "Харе Кришне", звано "трансцендентална превара", које је подразумевало да се у Кришнино име све може - варати, чак и красти ако је то за бога.

Временом су моје сумње и незадовољства расли, али сам остајала зато што су говорили да изласком из заједнице можеш само духовно да паднеш веома ниско и да ће сви греси које починиш ићи на душу твог гуруа, да ће он морати да их одболује својом физичком болешћу! Задржавало ме је и свето обећање које сам дала Кришни да ћу до краја свог живота остати у заједници.

Родитеље сам потпуно занемарила, једино је мајка долазила повремено да ме обиђе глумећи да одобрава моје опредељење. Ни са једним од старих пријатеља више нисам била у контакту. Схвативши да немам намеру да одустанем, родитељи су решили да ме киднапују и депрограмирају.

Почетком 1995. су ме позвали да са њима прошетам и да купимо панталоне. Кад смо завршили са куповином, посадили су ме у кола са двоја врата на задње седиште и отац нас је одвезао у непознатом правцу. Почела сам да бесним, јер сам схватила да се нешто необично дешава. Одвезли су ме у неки ловачки дом и рекли ми да ме тамо чека један теолог из Америке који жели да ми предочи неке чињенице о покрету у коме сам. Почела сам да хистеришем, да вичем на родитеље, мајка се расплакала. На крају су ме замолили да макар из пристојности саслушам човека, што сам и урадила.

Током прва три дана уопште нисам слушала шта ми говори. Четвртог дана сам решила да му објасним о чему се ради, укључивши се у разговор, чиме су почели да се руше зидови моје тврђаве. Он ме није ни на шта присиљавао, само ми је показивао чињенице о којима нисам имала појма. Сазнала сам да је оснивач напустио породицу, да својој деци није оставио ништа иако је стекао огромно богатство, кога до тог тренутка нисам била свесна; један од вођа храма у САД, у тзв. Њу Вриндавану је чак убио четири следбеника због неслагања са њим. Неколико свештеника у Индији је било оптужено за педофилију. Они су злоупотребљавали дечаке који су ишли у верску школу код њих. Предочио ми је и неке случајеве инцеста.

Сви ти разговори трајали су око две недеље. Оно што је за мене било најупечатљивије је кад сам схватила, видевши неке видео снимке, да је у скоро свим другим деструктивним организацијама систем рада и односа према члановима потпуно исти, да се ствари разликују само у доктрини која се проповеда. Ту су ми се разбиле илузије о јединствености пута који сам следила. Уследило је велико и тешко разочарење. Била сам на муци - да ли да наставим да живим целог живота у лажи или да прихватим чињенице и стварност, ма колико ружна она била.

Уз велику подршку родитеља и правих пријатеља полако сам се вратила себи, уписала православну теологију и сад сам на другој години. Сматрам да мој боравак код "кришноваца" на неки начин није изгубљено време и да сам прошла кроз велику животну лекцију, коју ником не бих пожелела. Према садашњим члановима Удружења немам негативних осећања, мислим да се не ради о лошим људима, да је грешка само у томе у којој "причи" се налазе.

 

Припремила:

Татјана Галијаш

 

 

<  ^  >