Брамин сан

 

Хиндуизам то је дете, настало из брака две царске династије у индијској философији ведизма и будизма. Дете се родило од мудраца. Првим плачем детета, поставило се питање: Ко сам ја?

Његова мати Шакта је одговорила: Ти си нешто. Његов отац Буда је рекао: Ти си ништа. Тада је дете ускликнуло: Ја сам истоветност бића са небићем. Био сам када још нису постојали моји родитељи, када звезде нису светлеле над Бенгалом и таласи јужних мора нису умивали обале Хиндустана.

Постоји један апсолут, свака множина је илузорна и призрачна, зато је број лаж. Постоји само Брама, погружен у Парабраму, у биће без квалитета, предиката, својстава и атрибута бића. То је ноћ Браме, космос не постоји. Време су зауставило, пошто нема оријентира за време. Брама је погружен у себе. Брама није само један, он је и једини. У свом летаргијском сну (у чистој потенцији небића) где постоји само једно апсолутно ја, он почиње да жуди за својим не-ја, по својој невести Пракрити. То тамно стремљење рађа сан Браме.

Настаје дан Браме. Његови снови су постали космосом, животом Васељене. Брама посматра свет као позориште, у кме је он аутор сценарија, глумац и гледалац истовремено. Али све је то илузија и варка; призраци, изазвани страшћу Браме из небића, сенке на зиду од прстију глумца, сакривеног иза сцене, иза завеса материјалности.

Дан Браме то је жртва Браме у име страсти, његов излаз из прабића, али жртва је свет, који је осуђен на уништење. Брама игра шах сам са собом. По лицу земље теку крв и сузе. Људи љубе и мрзе, чине подвиге и злочине, зидају градове и разарају их до темеља, изговарају молитве и  клетве, рађају се и умиру, али све то су само призраци, као бродови и куле у облацима, који пливају по небеском своду.

Прилази Шива (модалитете тог истог Браме) ослобађа Браму од његовог греха и илузије, и апсолут се опет погружава у себе, али уноси у дубину своје непроницљиве ноћи, неостварену љубав према непостојећој Пракрити (материјалности).

Брама није ко, већ ништа и нешто. Он је одређен ритмовима свог живота. Дан и ноћ Браме - то су две паузе између покретима клатна. Он ствара светове, да би их затим уништио без остатка, без икакве користи за своју илузорну творевину, затим улази у себе, у своју надкосмичку ноћ, ничега не поневши са собом из космоса, осим меланхолије због своје усамљености, које се затим претвара у сан, али се не оваплоћује у стварност никада.

Опет се отвара театар лутака на сцени космоса. Изненада се на сцени појављује нова маска то је Буда. Он кричи, обраћујући се гледалишту: Нас су обманули, нас нема, ми нисмо људи, већ само лутке, нас је обмануо Брама, али ћу вам ја показати излаз из тог театра апсурда. Попут Буратина, он цепа паучину са зида позоришта, а испод ње се виде врата, која воде у празнину.

Ево излаза, сада смо спасени кричи Буда. Али он сам је само сан Браме, пајац, који игра у позоришту свог власника. Долази Шива, баца лутке са сцене у кутију, гаси светлост лампи, и наступа тама. Нема ни људи, ни демона, ни Буде, ни бодисатве. Брама се погружава у ноћ, и сан и улази у Парабраму. Почетак је једнак крају, а крај почетку.

У тој бајци медитира хиндус, да је он апсолут, да је само он у свету. Будиста медитира, да њега нема, да је једино што постоји нирвана, да је свака множина лаж. Од дисања Шиве расејавају се сан и варке. Индивидуално постојање се раствара у космичком, космичко у апсолутном, а апсолутно прелази у своју апотеозу ноћ Браме.

 Где је место за љубав у царству сенки? Ако волимо волимо сенке, ако мрзимо мрзимо илузију и призраке, који се кроз трен распадају у тами ноћи. Чини ли човек подвиге самоодрицања то је призрачни лет у сновиђење, убија ли свог непријатеља то је сок од боровнице, који истиче из лутке.

Ако је мноштво лаж, то је љубав као јединство двоје такође лаж. Ако је свет илузија, онда је и моралност илузорна. Добро је једнако злу, а обоје су ништа. Јединствено благо стање јесте бестрашће. Али мудрац не добија ништа од своје мудрости у том свету илузија, осим тога, што се нула може назвати нулом.

Пусти поглед његове пусте душе је устремљен ка безданој празнини.

 

 

 

< ^ >