О Хиндуизму

 

Милитантни атеизам се сменио милитантним хиндуизмом. У религиозно-историјском животу човечанства постоји један фактор, који се не предаје одређењу, већ се у исто време јавља као поузданији од свих доказа и прогноза, на каквим код они тачним подацима били основани. Тај фактор народна интуиција, која непогрешиво указује, одакле треба очекивати будуће несреће и катастрофе, у којим тајним друштвима се рађају злокобни планови, са које ће се стране на хришћанске земље обрушити, попут снежне лавине, хорде нових Хуна. За наше претке, област која је била источник есхатолошких трагедија био је Југоисток.

Исток то је степа, огромна и увек немирна, попут мора. У тој степи, као чопори дивљих вукова, лутала су номадска племена, пресецајући огромна пространства у потрази за храном и добитком. Код њих није било отаџбине, још боље, отаџбина је била сама необухватна степа. Овде су се рађали у кочијама, у детињству су учили да управљају коњима и да гађају из лука. Коњаника, говорило се, би срастао у једну целину са својим коњем и схватао је његов глас, као речи човека. Они нису имали градове, штавише, њихове кочије и теретна кола, покривене филцом и ћилимима, представљали су лутајући град у степи. Чак тиха степа, као море у време мира, чувала је у њедрима својим олују; она је била јазбина предатора, кји нису знали за милост.

Границе степе била су поља, где су се људи занимали земљорадњом, спроводили воду, садили биљке, градили градове. Номади би се изненадно, попут зрака, појављивали у предграђима и након узимања плена, исто тако изненадно ишчезавали у пустињи, остављајући за собом гомиле непогребених лешева и пламенове пожара.

Југоисток ту су највише планине на свету: Памир и Хималаји, налик на десет вавилонских кула, постављених једни на друге, као огњена лава, која је избила из недара земље, винула се увис и зауставила у лету, претворивши се у као покривач, бели и као јутарње небо, плави, лед. Памир и Хималаји су тихи, попут тајне, и непроницљиви попут ноћи. Врхови Хималаја се чине као снежним дивом, који хоће да досегне небеса, да би скинуо звезде са њега.

Свети Андреј, Христа ради јуродиви, прозорљивац и пророк, говорио је, да је Александар Македонски закључао гвоздена врата у клисурама Истока, а да ће на крају света та врата да се отворе и да ће безбројне хорде кренути на запад. Тада ће настати беде, које човечанство није видело и није доживело. Гвоздена врата то је јелински (незнабожачки) свет, који је затим био просвећен Хришћанством, а иза гвоздених врата се скрива древно, магијско незнабоштво Турана, Индије, Тибета, које у току многих векова сабира своје силе за последње борбе са Хришћанством.

Исток то су пустиње Кобе и Кара-Кума, где се већ једном, попут термита у својим подземним гнездима, сабрала огромна војска Монгола под знамењем Тамерлана. Монголска хорда је на путу ка западу мешала људе и племена, као у једном кипећем котлу и променила карту земље, као шпил карата. Џингис кан се сравнио са Александром Македонским, са том једном разликом, што је свој мач окренуо на запад.

Будуће беде и катаклизме, предсказане пророцима, пролазе, као ужасни зраци, у Откровењеу Светог Јована Богослова, али постоји сила која задржава то је Хришћанство, и зато је за остварење демонских планова неопходно у почетку завршити са хришћанством, уништити га или изопачити га, оставити од хришћанства само једно име.

Сада је наступио глобални процес дехристијанизације света. Господ је сатану назвао лажовом и човекоубицом. Борба демона са Црквом остварује се кроз гоњење хришћана, и у то исто време ширење духовне лажи: јереси и лажних учења. Ово се може поредити са опсадом тврђаве: непријатељи руше њена врата и зидине, а у исто то време, тајни непријатељи покушавају да направе пожар унутар тврђаве. Већ у временима Апостола, римска државна машина је обрушила своју тежину на хришћанске општине. Крв Мученика је у потоцима лила на земљу, као виноградски сок из тоцила, а заједно са тим, незнабоштво је спремало други удар: у средини самаријских врачева-окултиста и фригијских вештица изникла је идеолошка провокација хришћанства учење, које је требало да сведе Христа на ниво космичког духа архонта и да Му да место у некаквом пантеону.

Христос се по том учењу претворио из Сина Божјег у паганско божанство. Јеванђеље су везали за ложу митске космологије, а Тајне Цркве објавили за окултна посвећења, слично хтоснким тајнама у част Деметре и Озириса. Гностицизам је привукао себи интелектуалне силе паганског, али се није могао привити телу Цркве. Већ су Апостоли Павле и Јован Богослов упозорили хришћане на вучје јаме и замке, које је незнабоштво постављало на њихов пут.

Тако и гностицизам није ишчезао, већ је наставио да живи у монтанизму, у сектама боумила, павликијана, албигојаца, и катара, у тајним ложама витешких одреда, Сионским приоратима и темпларима.

Други покушај незнабоштва који се изњедрио у хришћански свет, постао је покрет, познат под називом Ренесанса или Обновљење, то јест, обнова антике. Ако је древни гностицизам бирао на свом путу преимућство философије и мистике, онда је Ренесанса доживљај.

Пагански свет морао је ући у хришћански храм под видом фрески, икона светих, скулптура. Ако је код античких народа постојало незадовољно стремљење према духовности, ка невидљивом Богу, онда је Ренесанса управо хтела да разруши остатке духовности, материјалном опипљивошћу и и телесном страственошћу својих слика, као неком тешком чизмом.

Христа су сликали као Аполона, па као Херкулеса, лик Дјеве Марије сликао се са младим моделима, веселим и површним римским девојкама, а понекад са предметом страсног обожавања самих уметника. На зидовима Сикстинске капеле појавиле су се митске личности: Харон, који превози на чамцу, преко вода Стикса душе умрлих, итд. Доживљај је интимнији за душу од философије. У псеудохришћанском храму душа се сусретала са пантеоном. Тамо су били пагански богови под ликом Христа и Светих, и они су се примали од људске подсвести као космичка божанства, као победа тела и крви.

Један од римских првосвештеника, улазећи у Ватикан после свог избора, ускликнуо је: Боже мој, овде су пагански богови! Речи узбуђеног Папе су преносили као забавну анегдоту, али више од свега су сами римски првосвештеници подржавали таква дела, да би пролазили као просвећени хуманисти.

Доживљај Ренесансе прешло је у католичка богослужења и зближило га је са напевима опере и карневала. У паганском свету храм је био сједињен са позориштем. Највећи театар древног Рима се налазио на стубовима храма посвећеног Венери.

У том карневалу обновљеног паганства певали су пред гомилом и ругали се над хришћанством, Бокачо, Еразмо Ротердамски, Маргарита Наварска и други великосветски комедијаши, док је муслимански свет већ стезао Европу железним клештима.

Реакција на постренесансни католицизам у форми протестантизма и лутеранства није исправила ствар, већ напротив, унела је у свест људи, још више рационализма и оземљености. Западни хришћани били су лишени литургијске дубине древне Цркве. Ренесанса и протестантизам су припремили тло за материјализам и позитивизам.

У западној Европи, поглед на свет интелигенције је постепено задобио облик скептичког хедонизма. У источној Европи, која је сачувала древна предања и литургику, одвајање од хришћанства било је тешко, и зато је борба са њим задобила облик насиља, а у 20. веку атеистичке инквизиције. Поновило се време паганских гоњења, али у много горој варијанти.

Савремене државе у поређењу са империјом Рима одликовале су се већим гранањем контролног и репресивног апарата, концентрацијом средстава масовног информисања, могућношћу контроле друштвеног и приватног живота човека. Зато је Црква подвргнута систематском, планском уништењу. Не само у сваком граду, већ и у сваком селу је постојао Колосеум, напуњен крвљу Мученика.

Атеистичка пропаганда је ставила своју руку не само на уметничку литературу, него и на научна издања, немајући однос према погледу на свет. И на тим књигама, као печат, стоји знак атеизма. Посета Цркви, чинила је човека паријом у друштву, у сваком случају за њега је са десетинама баријера, био преграђен пут ка друштвеној и научној делатности.

Постојано стављање религије у табу, спроводило се гласинама, клеветама и ругањима. У том вештачком пробирању морао је да се изгради, као друштво алхемичара, устројитељ новог друштва. У току десетина година образовао се огромно исцрпено поље пустиња духовног незнања.

Али у човеку је немогуће до краја истребити урођено осећање религиозности, мистичког поштовања пред тајном. Атеизам на Истоку и позитивизам на западу направили су атмосферу дубоког духовног незнања и у то исто време несвесна потреба за религијом, коју нису могли задовољити ни култ наслада хедонизам, ни култ вође натчовека.

Директни удар атеизма је исцрпео своје силе, али је завршио свој посао. Сада бивши хришћански свет, био је припремљен за нови упад незнабоштва, још невиђени по свом замаху и по темељној промишљености плана.

Врата Хималаја и Тибета су се мало отворила и на хришћански сада већ, авај, нехришћански свет, обрушили су се потоци источњачке, пантеистичке мистике, окултни системи, будистичке, хиндуистичке, кинеске религије, помешане са кабалистиком и различитим магијским руковођењем. Овај упад по свом обиму превазилази инвазију Хуна и Монгола.

Да се поток Хуна није зауставио на Каталонским пољима, [1] то тај поток пред собом не би имао никакве препреке. У престоницама Европе, поред хришћанских храмова и древних европских универзитета граде се храмови Шиве и Буде, уместо крста, хришћани-одступници стављају себи на груди амулете у виду белих слонова, знаке Шиве, кабалистичке знаке, талисмане, па чак и изображења демона. У другим хришћанским земљама гради се више источњачких ашрама, кришнаитских општина, будистичких, шиваистичких, него манастира.

Древне источне религије, прилагођавају се укусу Европљана. Скоро све источне религије и секте у свом учењу су аморфне и адогматичне, магловите и дифузне, њих воде гуру пророци, живи богови. Сваки гуру има своје учење, свој систем. Ако он чак јавно противречи сам себи, то и не изазива примедбе и протесте.

Ученици објашњавају то дубоким учењем, у које световњаци не могу проникнути. И овде је промишљени систем: учење неохиндуизма (откровења махатми) је унутарње противречно и флуидно, и зато га је тешко оповргнути. Увек вам могу рећи да ви нисте тако схватили њихово учење, дају вам цитат из књиге или из речи тог гуруа, која је дијаметрално противречна том суђењу, мишљењу које сте ви изразили.

Своје учење гуруи представљају као древну мудрост, откривену кроз њих свету. Фрагментарни текстови, извучени из Веда, Упанишада и Гите, са коментарима, призиви ка љубави, братству и самоодрицању стварају илузију блискости са хришћанством, али је то смишљена маска.

По облику овде је пре свега понављање једних и истих фраза у разним варијантама, у којима се осећа не духовна љубав, већ нервна узбуђеност вештачки егзалтираног човека. У њима нема јасне мисли и структуре; у томе нема само слабости, већ и силе. Мисао је могуће противставити само мисли, а слична учења је толико тешко разабрати, као када штапом покушавате да поделите воду. Та учења су попут завеса од кинеског платна: дотакнеш једну рука не наилази на отпор, опустиш руку завеса се враћа у првобитну форму.

На крају вам кажу: Ми верујемо у то, у што верујете и ви, схватајући и разумевајући то, а ви, одбацујући то, верујете у то, у шта и ми верујемо, само то не схватате. Наше учење је езотерично, прихватите га, и боље ћете схватити вашу религију. Уз поштовање према хришћанству, то ће звучати овако: Постаћете елитни хришћани, само без Христа.

Дати анализу савремених хиндуистичких секти је немогуће због флуидности и неодређености; могуће је само открити најопштија разматрања за њих: већина њих се ослања на учење Веданти и будизма. Веданта и будизам то су подземне воде, које хране философске школе, мистичка учења Индије, чак и оне, које одричу Веде. Авангарда хиндуистичког окултизма у Европи теософско друштво, прогласивши једнакост религија, оријентише се у стварности на будизам и браманизам.

Прво учење о Богу. Сва древна хиндуистичка учења категорички одричу Личног Бога. За њих је Бог неки безимени, безлични дух, Браман, који има мноштво временских персонификација, маски, које он ставља и скида са себе. Браман принцип постојања, али то постојање происходи у два модалитета: квалитативном и неквалитативном. Квалитативно то је космичко постојање, које има опсег и атрибуте. Неквалитативно то постојање ван својстава и мноштва. Божанство је апсолутно. Постојање света илузија и сам, мехурићи сапунице које пушта малишан, игра сенки.

Свет пролази без остављања трагова, као сенке у сну. Завршава се круг времена дан Браме, почиње ноћ Браме. Свет са његовом видљивошћу и бројем нестаје, Брама прелази у Парабраму, где се постојање слива са небићем: немогуће је рећи, да Брама постоји или не постоји. Затим унутар самог браме се назире жеља да ствара светове. Та жеља се назире и постаје космичким јајетом, из кога изниче видљиво небо и земља. Почиње дан Браме. Стварање света то је несавршенство апсолута, грех безгрешнога.

Један тибетански песник је рекао: Светови стварају сазнање, светови уништавају сазнање. Митологија хиндуизма, такође као и јелинистичка митологија, обраћена је космичким силама; тамо нема будућности; само време је обраћено уназад, као да се окренуо точак историје, а прошлост је заузела место будућности. У затвореном кругу као у затвореној средини, нема и не може бити новога, тамо је само једно понављање. Вечност Браме то је вечност понављања.

Друго је космос. То грандиозно саздање Браме, које је било могуће прихватити за његово оваплоћење, у ставрности је само декорација спектакла. Материја то је пустота. У последњем чину историје света, космос ишчезава у огњу, не остављајући ни шаку пепела. Индивидуалност, лично и космичко постојање ишчезавају, као оптичка обмана, и настаје ноћ.

Треће човек. То је све и ништа. Његов дух атман је истоветан божанском духу браману, али као индивидуа и личност човек не постоји. Емпиријски човек јесте илузија; свака множина је лаж, зато су емоција и мисао општење са светом лажи. Субјекат, објекат и љубав као узајамности међу њима не постоји. Ја сам он, ти си он, то јест Браман. Јединствено достојно стање медитација самога себе као апсолута.

Душа свих хиндуистичких учења је метемпсихоза, вера у пресељење душа. Ако учење о једном постојању уништава етику, као форму друштвених односа, онда учење о метемпсихози и реинкарнацији (пресељење душе у друга тела) уништава схватање и унутрашње осећање греха, као одвајање од апсолутног духа. Зато у индијској теософији нема покајања као емоционалног одбацивања греха, и само размишљање над грехом као грешком ума, незнањем. Практични грех то је само враћање у путу реинкарнација. Рај и пакао не постоје; пакао то је земни живот, а рај излазак из њега. Човек се посматра у неколико тела: материјално, астрално, етерично, ментално, али су сва она безначајна, стваран је само дух човека Атман.

Учење о пресељењу душа садржи у себи принцип духовне евоуције, што се налази у великом противречју са историјским периодом историје човечанства, о коме знамо из споменика литературе, философије, вештина, прецизније: човечанство није задобило духовност, већ је губило, није се приближило Божанству, већ је одступало од Њега.

Зато учење о метемпсихози и реинкарнацији означава духовни ћорсокак за човечанство, не успињући се према степеницама храма, већ се погружавајући у море зла и греха, у бездан сатанизма, чији таласи постепено потапају и последња острва духовности.

Хиндуизам нових гуруа укључује у себе и вештачке методе узбуђења, егзалтације, плесања, гласних кричања имена Шиве, Кришне и других божанстава или медитативне вежбе. Неки изједначавају медитацију са молитвом, али молитва то је дијалог између душе и Божанства, а медитација монолог, обраћање самоме себи.

У време молитве, као у време разговора, човек мора бити сабран душевно и телесно; он мора бити затегнут, као струна, ради тога, да би срце схватило и осетило речи молитве. У време медитације, обратно, препоручује се потпуна раслабљеност тела, као имитација стања сна. Речи морају да се произносе од човека монотоно, као откуцаји сата. То је стање самохипнозе. Човек се обраћа самоме себи. Ако је то молитва, онда ком богу? Своме Ја, поистовећеном са својом подсвести.

Философија будизма учи о унутрашњим психолошким стањима. Аскетизам будизма то је уништење емоционалног, интелектуалног садржаја човека, али не кроз погружење у светски дух Браман, већ кроз погружење у вакуум постојања нирвану.

Међутим, у будизму, који одбацује Бога, појавило се учење о самом Буди као о највишем божанству. Код неких је он историјски Сакја Муни, Гаутама, код других космички Буда, нешто попут кабалистичког Адама Кадмона, само ако је Кадмон архетип и материјал света, онда је космички Буда принцип постојања света, то јест, одрицање те нирване, као потпуног вакуума, који је проповедао Сакја Муни.

 

Шта привлачи савременог Европљанина у шарени конгломерат хиндуистичких учења?

 

Утилитаризам и прагматизам. Јога у дречећим рекламама предлаже човеку развитак окултних сила, умеће владања собом (што је неопходно за савременог бизнисмена), утицања на друге, исцељења болести, нерешивих званичном медицином, а понекад јогини чак иду и до обећања вечног живота на земљи и до вечне младости. Треба рећи, да јога користи традиционалну хиндуистичку гимнастику (хата јогу), која има аналогију код Кинеза и древних Персијанаца.

Хедонизам Кришнаизма, са његовим сензуалним обредима и медитацијама, са призивама ка слободи од свих друштвених норми, импонује људима, који виде смисао живота у насладама, који узводе то стање до степена религиозног култа. Мистика без љубави према Живом Богу води ка магији и окултизму, који предлажу неке секте.

Осећању духовне гордости човека у највишем степену одговара учење Веданти о томе, да је  човек апсолут, који није познао себе. Сетимо се, да је првим грехом сатане и Адама било стремљење да себе утврде као Бога у васељени, да ће будући антихрист терати народе да му се поклоне као Богу. Медитација Веданти понавља собом, до неколико речи сажету причу о греху и паду Луцифера: Ја сам бог, и нема бога, осим мене.

Умор од живота у савременом друштву, безвољност, пасивност душе неретко доводе до самоубиства и траже излаз у духовном самоубиству, у улазу без бола у небиће. Учење о богу као о космичкој и наткосмичкој безличној сили, највишем разуму, стваралачком начелу лакше се прима од стране човека технолошког века, који живи међу машинама и механизмима, од идеје Личног, Живог Бога.

Али најглавније то је незнање, непознавање хришћанства, огромне реке, око које умиру од жеђи; једни зато што не верују да у њој има воде, други зато што неће да се сагну, то јест, да смире свој горди дух и кроз покајање да задобију Живот.


 

[1] Битка на Каталонским пољима (451. г.) , у којој су Хуни били разбијени, ставила је крај на њихове победе.

 

 

 

 

< ^ >