Када су Христа питали...

 

Када су Христа питали, каква је највиша заповест у Светом Писму, Он је одговорио: Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својим, и свом снагом својом, и свом мисли својом, и ближњег свог као самог себе. (Лука 10:27)

Прва заповест је слична сунцу, друга његова одражена светлост. Ове заповести укључују у себе целу Библију, Стари и Нови Завет, сажету до чврстине дијаманта.

Љубити је могуће не хладни космички разум, који се раширио по космосу, као ваздух по површини земље, не стваралачко начело као динамички принцип огромне машине стварања света, већ само Личног Бога, Који љуби Своје створење и састрадава му, Који милује, зато што прашта, а гневи се, зато што љуби. Личност подразумева лице, лик, облик то је духовна монада, која се пројављује у својим својствима, али није сума својстава и атрибута. Личност то је нешто чврсто, постојано, истоветно самој себи.

Људска личност то је оваплоћење идеје у личности, то је јединствени, непоновљиви и јединствени феномен.

У Божанској Личности уклапају се савршенство и љубав, самопознање и познање, стваралачка сила и љубав. То је Светлост, ка којој иде човек; она увек стоји пред човеком, као огњени стуб пред склоништем Израиљаца. Божански разум се открива у законима света као сила и моћ; стваралачки принцип као љубав, а Сама Божанска Личност као највиша Лепота.

Човек, будући подобије Божије, љуби Бога као свој прволик, као вечни Лик у свету измењивих сенки. Љуби Бога, пре свега, као неизрециву Лепоту, као Тајну. Немогуће је волети безличну и безимену силу зато што она, по програму положеном у њу, ствара светове, као што је немогуће волети струју, јер освећује наше станове.

Срце Хришћанства то је љубав према Личном Богу. Могу нам рећи, да хиндуизам не учи само о божанском апсолуту, већ говори и о аватарима (оваплоћене највише духовне силе које су сишле на земљу). Али то нису личности. Хималајски пантеон то су само пролазне персонификације својстава недељивог; то је пре аскарада богова, по чијем се окончању маске одлажу у кутије и све се враћа у своје претходно стање, ка апсолуту ван облика и форме.

Друга заповест љубав према човеку. Њу је могуће представити у виду троугла: једна страна онај који љуби, други који је љубљен, и линија међу њима сама љубав. Али у хиндуизму људска личност се указује сасвим пролазном стању дарме, психофизичких елемената, њиховом комбинацијом, као шари, зашивеној на ћилиму. На највишим нивоима хиндуизма, открива се тајна Адваите, односно: дхарма то је празнина.

Постоји само Браман, који се налази у човеку под именом Атмана. Цео свет се налази у људској мисли, и нико не зна, да ли је она стварна или илузорна. Највероватније илузорна. Свест ствара светове, свест руши светове речено је у свештеним књигама Тибета.

Богови и људи то су сенке наше свести. Постоји само један и једини. Ја сам Ти, Ти је он. Највише јединство то није познање Бога у себи, Творца и Владара светова, већ и јединство два начела живота и смрти, бића и небића. Кога љубити, ако је објекат љубави илузија? Снове мог сопственог сна?

Овде се троугао смањује до једне линије, а линија до једне тачке, која није зависна од простора и времена. Та тачка је: бог јесте ја, и ја сам бог. Бог, по Вивекананди, може да се пројављује као добро и зло, али и једно и друго је илузија, и зато се љубав према Богу или човеку смењује или бестрасним посматрањем света као позоришта лутки, или се претвара у горду самозаљубљеност. Код јогина, највишим аватаром божанства сматра се богиња смрти Кали, украшена лобањама, обавијена змијама, са исплаженим језиком, као да пије људску крв. То је богиња смрти, убица илузорних облика.

Љубав то је осећање јединства. Али са ким се може сјединити душа јогина, ако је свет за њега само обмана осећања? Зато јогин на највишем степену сматра љубав исто тако погубном страшћу, као и мржњу, сматрајући, да она привезује човека за свет материје и видљивости, за шкољку над безданом празнине. 

 

 

 

< ^ >