О бхакти јоги

 

Кроз све књиге Упанишада провлачи се мисао о томе, да највиша суштина, Атман, и апсолутни божанствени дух Браман, нису само једносушни један другом, већ су и истоветни. У Брахмабинду Упанишаде написано је: Знам, да сам ја Браман, човек достиже Брамана.

У садашње време постоје теозофски покрети који желе да сједине два дијаметрално противречна: хиндуизам и хришћанство. Они пишу, да у хиндуизму, као и у хришћанству, постоји пут љубави ка божанству о ка људима, који се назива бхакти (пут срца).

Они прекоравају хришћане, да они, одбацујући јогу, разматрају најчешће философско-медиативни пут јоге, који се не јавља као заједнички, већ једним од могућих путева, и игноришу при томе пут љубави бхакти јогу, веома сличну са Хришћанством. При томе неки јогини покушавају да посматрају хришћанство као бхакти марге, а савремени католички монаси стреме да уњедре у монашке подвиге и јоги вежбе. Зато требамо да станемо на условној тачки тог проблема: истоветно или различито схватање љубави код хришћана и хиндуса?

Главна заповест Хришћанства је љуби Господа свим срцем својим. На први поглед се може учинити да и бакти јога има ту основу, али то је само чисто спољашња изјава.

Неопходно је одговорити на три питања: 1. ко љуби; 2. кога љуби?; 3. како љуби?

У Хришћанству љубав према Богу има личносни карактер слично љуби Онога, Коме је слично, образ свој Првообраз; личност човека као динамична појава Божанску Личност као свој идеал. У хиндуизму личносни бог одсуствује. Ако је у Хришћанству личност обра Божији, која укључује схватање љубави, мудрости, самопознања, стваралачке силе и слободе, а Личност Бога то је највише апсолутно самоизражавање постојања у љубави, онда је за хиндуизам апсолут то је сам оапсолутна енергија, безлична сила, која ствара светове ис себе саме по сопственим законим и ритмовима свог постојања, то јест по неопходности. Личност то је нешто неизмењива, увек присутна, карактеристична, делајућа суштина јединке (монаде), а како је истинско постојање љубав, онда висина постојања личности има сагласје у таквим моралним појмовима, као истина и љубав. Бог је створио човека као Своје подобије. Индивидуалност човека задобија личносни карактер или га губи у зависности од остварења свог истинског преназначења. При томе,у богоопштењу, човек не постаје Бог по природи, а Бог не уништава индивидуалност човека.

У хиндуизму, апсолут се посматра као јединствено постојање. За хиндуизам личност је самоограничење, а не самоизражај. Индијска Тримурти то нису лица и природе, већ само три стране постојања апсолута (стварања, чување, уништење). Та својства су представљена у виду Браме, Вишну и Шиве, са њиховим многобројним аватарима. То су модуси, временске форме. Љубав према таквом божанству то је љубав према безличној сили или љубав према масци.

Шта по себи представља човек по учењу јоге? Истинска суштина човека је Атман, а остало је илузија. Атман је безличан и бесконачна, он је неквалитативан: једини Атман постоји и пребива у свакој суштини (Брахмабинду Упанишаде). Значи, човек је апсолут, који постепено познаје своју истоветност своје највише ја (Атмана) са Баманом. Атман представља једним или у мноштву, попут одраза месеца у води.

Значи индивидуалност и личност су илузорни.

Ко онда љуби, ко је субјекат љубави? Ако човек љуби индивидуу, обучену у душу и тело, то значи да је љубав илузија. Ако љуби Атман, истоветан са Браманом, то љубећи Брамана, он љуби себе самога, т.ј. то није љубав, већ егоцентризам и самообожење; ако човек љуби другог човека као индивидуу, онда он љуби огледало и илузију; ако он у њему љуби Атмана највишу суштину, онда је Атман једини, зато он опет љуби себе самога. Основни догмат хиндуизма: Ја сам ти, ти си он. Каква љубав може постојати овде?

Овде је јединство самопоништење. Љубав претпоставља љубећег, љубљеног, и саму љубав као вечно приближавање и уподобљење, као самоодрицање и раширење свог постојања посредством осећајног укључења у постојање другог човека. При томе се личност љубљеног не уништава, није прогутана, већ постаје све непоновљивија, јединственија, посебно драгоцена. Страсти унитавају, љубав ствара.

За хришћанство је вечни живот вечно уподобљење Богу, вечно озарење Божанском Светлошћу, али при томе суштина човека не бива уништена, већ напротив, добија нова својства и дубине постојања.

Личност се рађа у Богу. Бог љуби човекову личност. У хиндуизму нема љубави као јединства множине: множина је за хиндуизам илузија. Љубав своди ка једноме. Атман љуби себе самога под именом Атмана. Љубав хиндуиста то је јединство кроз уништење.

Уништава се све: индивидуалност, личност, космос. Хришћанска љубав то је огања, који животвори. Љубав хиндуса то је ога, који пали и сагорева без осттка. Сви, осим безличног Атмана, гину. Остаје само једини Браман Атман, који се разделио у својим творевинама, као што дете после игре ломи лутке које су му досадиле. Бхакти се показује као љубав апсоута према себи самоме, за чију жртву приноси сав свет.

И то се сравњује са хришћанском љубављу, са љубављу Распетога Христа?

Само неколико речи о методама бхакти јоге. У хиндуизму нема покајања и сазнања своје греховности, и зато љубав као емоција има душевни, страсни карактер. Хиндуизам не прави разлике између духовне и сексуалне љубави, већ то сматра једном силом, само на различитим нивоима. У системима бхакти таква страсна љубав се појачава вештачким методама, например, плесови код кришнаита, медитације сексуалних сцена у тантризму; у неким системима јоге се практикује вештачко буђење кундалини полног центра у кичменој мождини, итд.

Све то чини бхакти чулном, егзалтираном, афективном љубављу, то јест, страшћу са религиозним садржајем. Зато се у неким сектама бхакти практиковао практични оргазам под видом љубави божанства и човека. Бхакти то је клатно широке амплитуде од медиаттивног самообожења и самообожавања до грубог идолопоклонства, а у неким случјајевима, нажалост, неретким до стања еротског безумља. Апологија гордости код Вивекананде завршава се апологијом блуда код Раџниша.

Хришћанин, који почиње да изучава веданту као философски систем, долази у положај човека, који је упао у свет басни, где се насељавају његови призраци, који чине све као насупрот томе, што је привикао да види на земљи. На сваком кораку га сусрећу парадокси тог необичног света. Бог творац Брама, се показује демоном, илузионистом космичког апстракциона. Он ствара суштине само да би их обмануо. Сила његове фантазије је толико неодољива и привлачна да он заборавља себе, увлачећи се у ту бајку, коју је сам створио.

Његова фантазија је створила светове, али свака фантазија је зло, и зато невоље и хаос који су постали атрибути сваког бића. Игра, замишљена Брамом, изашла је из контроле самог творца, опленила га и затим се претворила у светску трагедију. Браму мало поштују у Индији, он је једно од најнепопуларнијих божанстава. Њему је саграђено само неколико храмова, и то је само данак поштовања. За шта благодарити генералу, који је одвео своју војску у непроходне мочваре?

Друго божанство је Вишну. То је принцип постојања у времену. Његова функција има два аспекта. Он чува свет илузије и у исто време га припрема за разрушење и ишчезнуће. Он је чувар тог процеса, када Атман, заборавивши себе и нераздељиво се поделивши у мноштво, сазнаје своје јединство и остоветност са апсолутним духом. Вишну обоготворени космос.

Главним божанством Индијске Тримутри јесте Шива. То је бог уништитељ. Када свет довољно сазре за познање, да је Атман Браман, а Браман Атман, и осим тога ништа не постоји, долази Шива као уништитељ и ослободитељ од свих илузија. Он почиње свој космички плес, за време кога космос бучи и клокоће, као океан у време олује. Све ишчезава у хаосу; космичко позориште гори до темеља. Ветар разноси хрпе пепела, сличне црном снегу. Атман је познао, да је он Браман. По сличном изразу јогина Абенанде, божанство, увидевши себе у сну, тргнуло се и са смехом сетило о свом сновиђењу. (Надсазнање Суоми Абенанда).

Индијски бог спаситељ је Шива. Он је најпоштованији од божанстава. Обично се Шива слика у виду медитирајућег јогина у положају лотоса, или,  плесајућег у екстатичном плесу, украшеним огрлицом од људских лобања. Ништа мање популарна у Индији није ни супруга Шиве - Кали, или Дурга, богиња магије и смрти, која собом остварује силу Шиве. Жрецом богиње Кали је био познати Рамакришна, који је предао пуноћу страсне љубави према тој грозној богињи, свом ученику Вивекананди.

Богиња смрти за јогине- јесте мајка светова, мајка богова, која дарује ослобођење душе, заробљене маром (материјом) и мајом (илузијом). Вивекананда је проповедао плурализам религија, али је то учење било само маска.

Источне религије су за њега биле култ богиње смрти. Он ју је називао најласкавијим речима, као мајку, па као своју љубљену. Овде се крије парадокс индијске бхакти, тог учења, које су неки индијски па чак и европски филкософи склони да зближе са Хришћанством.

Бхакти - није љубав у хришћанском смислу, као духовно јединство две личности, као жртвовање и самоодрицање љубав која по речи Апостола Павла не тражи своје (1.Кор. 13:5). Овде имамо нешто противречно, антиљубав, која страсно љуби бога, божанство и човека, јер их сматра истоветним самој себи.

За бхакти не постоји људска личност. Постоји један, који љуби себе, попут нарицса, који у води види свој одраз. За бхакти нема вољеног, постоји само ја у илузорном облику другога. Бхакти то је самообожење, које потербује уништење тих илузионих образа и свођења свега на једно. Вишну показује човеку, да је он Браман. Амтан онтолошки дух човека односи се њему не као божанска идеја Платона према божанственом разуму: Атман чак није садржај или сазнање брамана, већ истоветност са самим Браманом. Вишну указује на то, Шива остварује, и зато је бхакти љубав према смрти.

Богиња Кали са мрачним лицем, окићена, као и Шива, лобањама и другим атрибутима смрти, пијући људску крв, богиња ужаса, представља се души јогина као нежна мајка и светли анђео.

 

 

 

< ^ >