О Вивекананди

 

*****

 

Непознато је, да ли је Вивекананда био упознат са марксизмом, али у његовом учењу се поновила формула Енгелса о релативности истине. Ова формулација даје могућност да се потпуно произвољно манипулише схватањем истине, и да се изражавају, у зависности од истуације, дијаметрално противречни погледи. За хришћанство схватање релативности истине уопште не постоји; релативна истина претпоставља присуство лажи и заблуда.

Да би избегао тај непријатни момент, Вивекананда прибегава дијалектичком salto mortale. Он објављује, да је све исторемено и истина и илузија, то јест, истина јесте аспект илузије, а илузија то је аспект истине. Замутивши воду, он објављује, да се дно не види, не због муља, већ због дубине. Али, оставивши то откриће као резервни наслон у случају одступања, он прави други модел: све религије су истините, и све воде једном центру.

Предвиђајући примедбу: ако све религије воде Богу, зашто онда иступа са новом религијом он објављује основу свог учења, откривајући само срце његово, односно: све религије су истините, међутим у различитом степену, једне у већем, друге у мањем. Али ако све религије садрже релативну истину, а апсолутна као таква, не постоји, онда, како сазнати, где истине има више, а где мање? Где је објективни оријентир? Ако је могуће поставити једнакост, где су сви чланови непознати? Како је могућ поставити хијерархијску лествицу, ако се ни један од степени не саглашава са нижим? Стпен релативности се може одредити само по апсолутном обрасцу.

Овде Вивекананда опет противречи себи. Он час призива сваког да остане при својој традиционалној религији, час објављује о различитим нивоима истине у свакој религији и самим тим, позива на одбацивање горег и прихватање бољег, то јест, одбацити мање савршену религију, ради више савршене и прећи у њу. При том, је потпуно непознато, каквим квалитетима и особинама је дужна да влада савршенија религија.

И да ли може култ Молоха, са спаљивањем деце и људским жртвоприношењем у металној утроби идола, да се разматра као мање савршена религија, а не као морална и религиозна патологија? Да ли може поклоњење сатани да буде релативна истина?поредећи учење о релативности истине са другим проповедима и писмима Вивекананде, могуће је доћи до закључка, да су то замке за птице, постављене искусном руком ловца.

Вивекананда сматра Хришћанство учењем кукавица. У својим проповедима он није једном пусти отровну стрелу сатире према учењу Јеванђеља,  прецизније, против своје карикатурне представе о хришћанству.

Обраћајући се члановима конгреса религија, Вивекананда говори: Ви сте божански свети и савршени. Велики је грех називати људе грешницима. То је прозрачна алузија на учење о првородном греху, посебно непријатељски самобоговима јогинима. Али, будући демагогог и популиста, Вивекананда час одриче историјско постојање Христа, час говори о свом поштовању према Њему као једном од учитеља, час ставља у уста Његова теософско-јогичку проповед, час у магловитим фразама објављује, да је боље бити материјалиста и атеиста, него имати догматско мишљење.

У зависности од слушалаца, Вивекананда говори о религији час као о философској апстракцији, где је бог само условни знак, за одсуство боље речи, час као о социјалном учењу. Он изјављује да је бог бедни, народ у потребама (Фојербах, зар не?). Он патетички кличе, да ако у свету постоји и један хладан пас, онда је његова религија да нахрани тог пса. Свето Писмо исто говори, да се праведник брине за живот свог живинчета (Приче 12:10), бринући за њих. Нахранити пса то је људско дело, али сматрати то религијом, то јест, богоопштењем то је дело пса. Вивекананда наступајући у радничким областима Чикага, слично Карл Марксу, призивао је на борбу за обиље материјалистичких блага на земљи, за царство слободе, једнакости и напретка. Али у стварности, то су само спољашње облоге антихришћанства; то је јело, припремљено за различите укусе.

Највишом, јединственом, истинском и универзалном религијом, Вивекананда сматра ведантистичку адваиту, која учи, да је видљиво и мноштво илузија, историја света јесте игра Вечнога у времену, а да је човек по својој природи божанство. Постоји само један Браман, истоветан човековој души Атману. Онај ко то позна, постаје слободан од свих заповести и закона. Ван Брамана не постоји нико и ништа.

 

*****

 

У својим проповедима, Виевакананда говори о најстрашнијем и демонском виду исолопоклонства самообожењу. Човек то је бог ево његовог религиозног симбола; бог по својој истинској природи. При томе је потпуно непознато да ли је највиша природа Атман, сједињен са духом човека, или је она изван граница и ирационална, као идеја Платона емпиријском човеку.

Почетак сваког греха гордост, зато је гордељивац истовремено безумник и демон. посетите психијатријску болницу: код полуделих имате нешто заједничко, једну идеју, која се скрива под њиховим делиријумом то је идеја њихове личне величине, непознате свету. Сваки умоболник (човек сишао са ума), представља себе како стоји високо над светом, као власник или добротовор човечанства. Делиријум смирења не постоји, постоји само делиријум гордости.

Један себе назива Цезаром, други Наполеоном, трећи исцелитељем свих болести, четврти Анђелом који је сишао са небеса. Чак и када они себе поистовећују са тамном силом, они желе, да та сила буде чудовишно велика, например, змај, демон и тако даље.

Депресивна стања нервно оболелих, такође изазвана убеђењем, да је сав свет недостојан њих и да се зато окомио на њих. Они беже од сваког додира са светом у своју болест, јер га дубоко презиру.

Хистерија је такође резултат гордости, само у отворенијој форми: хистерик жели да влада над другима, и зато се налази у стању затегнутих сукоба са људима који га окружују. Постоје и друге опсесивне идеје и манијакална стања, например, на основи страха, или сексуалне садржине, али страх то је негатив, сенка гордости.

У делиријуму умоболних могуће је открити једно заједничко: тежња за искључивим положајем међу људима. То често порађа поистовећивање себе са лицима, које историја назива великанима. Ако човек, опседнут гордошћу, задобије власт, то постаје најгори тиранин, као што се види код Тиберија, Нерона, Џингис Кана, Хитлера. Свето Писмо говори, да је горди, поносит срцем, мрзак пред Господом (уп. Приче 16:5), да је први гордељивац и богоборац био пали архистратиг сатана.

Чак и у световном животу, гордост изазива одвратност. Горди је увек сам, он нема другове. У породици он је несносан, јер само жели да господари, али не може да љуби. Он насилно намеће другима своју вољу. У општењу он изазива непријатељство према себи, или ругање, и то прима као незахвалност људи.

Ако горди чак овлада неким талентима, он их ускоро губи, јер престаје да види своје недостатке и критички се односи према њима. По једнодушном тврђењу хришћанских Отаца подвижника, гордост је почетак сваког греха. Гордељивац губи самопознање и живи у свету фантастичних представа, у царству својих снова.

Највиша гордост сатанска гордост да човек себе сравњује са Богом. Хиндус себе поистовећује са апсолутом. Вивекананда говори: Христос и Буда само таласи океана, а ја сам океан. Врлином и достојанством су проглашавали римски цезари и немачки нацисти гордост. Нас су од детињства учили: Човек како то звучи гордо, ми до сада жањемо плодове те префињене моралне обмане. Неке наше савременике хиндуизму као и увек привлачи мисао о томе, да су у човеку положена сва савршенства, да њему Бог није потребан, јер је он сам божанство.

Никако без разлога Виевакананда саветује својим ученицима: Немојте престајати понављати људима да су они божанствени, убеђујте их у то и људи ће вам прићи.

Хришћанство учи о крсту и жртви, о тешкој борби са својим страстима, посебно са самоћом и гордошћу. Јога уместо тога предлаже медитацију: Ја сам центар космоса, а као допуњујуће средство хладне купке, очишћујуће чистке, исцелитељске положаје асане (у том броју са ногама увис), дисање и усисавање воде кроз ноздрве.

Гордељивац у другом човеку не види личност и зато хиндуисти представљају свет као театар. То је веома удобна теорија: театар даје оштре осећаје, а у исто време ослобађа од одговорности за своје поступке заиста, то је само игра.

 

*****

 

Вивекананда, обраћајући се својом проповеђу адваита-јоге Европљанима и Американцима, често је понављао, да је његова религија слобода. Христос је ученицима Својим обећао слободу слободу од греха, најсуровијег тиранина. Вивекананда својим следбеницима обећава слободу адваите слободу од добра и зла. За хришћанина слобода воље јесте неотуђива особина богоподобија, највиши дар Бога човеку.

Из свих суштина земље њему једином припада могућност да постане морална личност и да у свом срцу оствари избор између добра и зла. Човек је створен не само као појединац, особом, родовским схватањем у биолошкој карти земље, као елемент у таблици Мендељејева; он је подигнут на недостижну висину; он не само да је у свету, он је и изнад њега. Сваки човек непоновљива и јединствена појава. По речима Светих Отаца, једна људска душа је драгоценија од целокупног материјалног космоса.

За хришћанина слобода то је правилно остварење слободе воље, то је живот сагласан свом највишем предназначењу; слобода то је борба са поробљивачем грехом, мучитељем човечанства, који поробљује душу, закључава је у тамницу страсти, истински живот у Богу, замењује лажним животом непостојањем. Христос је даровао слободу у метафизичком и моралном плану. Заповести Јеванђеља то је пуноћа духовног живота, слобода као склад између Божанства и човека; то је уклањање унутрашњих противречности и зато покој и радост душе; њој требају жртве, борба са страстима и већ овде, на земљи, даје човеку радост највишег постојања.

Слобода, коју је обећао Вивекананда је нешто друго.

У дохришћанска времена, када је грех достигапо такву силу, да се човечанство приближило граници самоуништења, паганске религије и философски системи су на свој начин трагали за излазом из трагичне ситуације. Религија, коју је проповедао Вивекананда, предлагала је пут одбацивања добра и зла. Та идеја у њеним различитим интерпретацијама, постојала је у древна времена код будиста, у адваита-јоги, код џаиниста, и на крају, у античком свету, код стоика. Да ли је она могла спасити људски род? Наравно, да је могла, онда Бог не би за спасење човечанства жртвовао Свога Сина.

У дохришћанска времена човеку је било тешко оценити истинитост тог или другог пута. Данас, када је хришћански пут откривен свету, када подвижници, пењући се степеницама тог пута, достижу највише духовно савршенство и дали нам опис пута, као духовну карту света, можемо увидети, колико се хришћанство разликује од других учења.

У светлости хришћанства та слобода од добра и зла нам се открива као демонско стање одвојености од Бога и света. Таква лажна слобода открива пут произвољности страсти и са човека скида осећај одговорности. То је слобода од љубави према људима као највећа вредност, слобода од поштовања Бога, јер у хиндуизму нема Личног Бога, то је слобода од морала, као езотерична јога или будизам сматрају, да се божанство једнако пројављује и кроз добро и кроз зло.

А у стварности, то јест, за посвећене, схватања као слобода јесу фикција, они су за световне. Са висине Хималаја и Тибета, махатма види земну карту као огромни мехур сапуна, који се прелива у бојама дуге. Једна јединствена стварност јесте једна мисао, који плови у звезданом лавиринту Васељене.

Слобода Вивекананде то је слобода пада у бездан, када се човеку чини да он лети у висину. Пут хришћанина потребује непрестане напоре, борбу са грехом, покајање, жртвујућу љубав и што је посебно несносно гордом срцу смирење.

Зато онај, ко трага за другим путевима, мора да да одговор пред својом савешћу: да га духовна гордост и сластољубље не побуђују да се обрати учењу адваита јоге? Зар нису те страсти, које хришћанин мора да савлађује, као да их чупа из свог срца, тако привлачне за друге у учењима древног Хиндустана те горде, величанствене, али мртве сенке, позване из ништавила гордим, изоштреним, али болесним и халуницирајућим умом?

 

 

 

< ^ >