О штетности медитације у светлости Православне Вере и савремене науке
Почињући разговор о једној или другој духовној пракси, веома је важно размотрити да се она јавља као саставни део одређеног религиозног погледа на свет. У сваком религиозном погледу на свет постоји вероучење, моралност и духовна пракса који су дубоко међусобно повезани и показују значајан утицај један на другог. Зато изабирући, једну или другу духовну праксу, човек чини веома важан избор погледа на свет.
Тај избор може не само у значајном степену да утиче на сав ток његовог живота, да измени његов смисао и циљ, већ што је најважније он може да одреди вечни удео његове бесмртне душе.
Тврдња, да је неку духовну праксу могуће користити у чисто практичне сврхе, без повезаности са општим погледом на свет, не издржава озбиљну критику, бива изобличена самим животом и може да доводи до људских трагедија. Сличном површношћу, лакомислени приступ ка коришћењу духовних вежби запажа се данас у неким токовима савремене педагогије, медицине и психологије.
Тако, например, тенденција савремене психологије да проникне у такозвану подсвесну област, да из ње извуче нешто, са циљем да допринесе разрешењу унтрашњих конфликата човека, неретко, чак не ни психолошких, већ моралних, рађа мноштво нових психотерапеутских метода. Данас се појавило нови ток интегративна медицина. Као један од њених циљева јавља се и обједињење европске традиционалне медицине са источним методама. У оквирима тог правца, као један од начина психотерапије разматра се медитација.
Појавио се и такав термин, као молитво-терапија.
Неразликовање, мешање схватања молитве (пре свега, Православне молитве) и медитације (у схватању индо-тибетанске традиције) произилази из савремене представе, карактеристилне за поглед на свет New Age-а [1] који се активно развија, да је Бог један, а да су путеви за долажење до Њега различлити и да немају значаја.
Иако у молитви и у медитацији постоји нека спољашња сличност, међу њима постоји огромна разлика. Покушајмо да са позиција учења Светих Отаца размотримо тај проблем.
Сагласно са повешћу Библије, после грехопада начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих (Пост. 3:21). Под кожним ризама по учењу Цркве, у најопштјем смислу сматра се смртност, коју је пали човек примио као своју другу природу. Таква измена природа је била праведна казна за грех. Али у том дејству Божијем, пројављује се не само правосуђе, већ и љубав, брига Божија о нашим палим прародитељима.
Дозвољавајући да осете телесну смрт, Бог је обраћа против труљења, које доводи до смрти душе, и установљује границу за грех и труљење. Смрт, ограничавајући време земног живота, покреће палог човека на покајање кроз размишљање о смислу смрти, па значи и живота. Важно је приметити, да је облачење човека у грубо тело лишило њега могућности да општи са духовним светом. И то је имало позитивни смисао.
После грехопада, наклоност ка злу је проникла сву човекову природу и он је могао да општи од тада само са палим духовима, али не са светом Ангела, па тим више ни са Богом. Грубо тело, као завеса, сакрива га од непосредног утицаја духова злобе. Иначе би демони, свецело и увек устремљени ка зла, развратили човека коначно, и покајање и устајање из пада би за нас били немогући, како примећује Свети Касијан Римљанин.
Свети Игњатије Брјанчанинов пише, да тело приносу душу служење веома слично оном, које испуњавају пелене за новорођено тело. Повијено пеленама, тело детета добија правилност, без пелена би његови удови по својој нежности, могли задобити искривљене облике; тако и душа, скривена и одвојена телом од света духова, постепено образује себе изучавањем Закона Божијег... и стиче способност за разликовање добра и зла (Јевр. 5:14).
Тада јој се дарује духовно виђење духова, а ако се то покаже у складу са циљем њеног руковођења од стране Бога и чулно, јер су обмана и заблуда за њу већ много мање опасни, а искуство и знање корисни. При одвајању душе од тела видљивом смрћу, ми опет ступамо у ред и друштво духова. За задовољавајуће ступање у свет духова, неопходно је благовремено образовање себе Законом Божијим, управо нам је за то преображење и остављено неко време земни живот.
На тај начин, као циљ земног живота не јавља се неопходност познања невидљивог света; циљ земног живота је припремање за састанак са тим светом, који је у свој пуноћи могућ само после смрти, а самовољни контакт и општење са тим светом у нашем стању, опасни су и штетни за нашу душу. По учењу Светих Отаца наши ум и срце се јављају својеврсним органима за примање мисли и осећања (помисли и осећања, духовна и душевна, у терминологији Светих Отаца). При томе мисли и доживљаји представљају се аутономним образима, који су способни да врше дејство на наш ум и срце, да улазе у њих.
Наш ум има способност мишљења и маштања. Непријатељ, ослањајући се на прву способност стара се да нам преда греховне помисли, а ослањајући се на другу, стара се да у ум запечати саблажњавајуће слике. Оци Цркве су у својим аскетским подвизима израдили цео систем духовног трезвења. Задатак подвижника је са највећом пажњом односити се ка свакој помисли; слици, жељи; упоредити их са моралним законима и жестоко одбацивати позив на чињење греха, ка распаљивању страсти (порочном стању душе). На духовном путу, у процесу борбе са страстима, подвижници задобијају посебни дар виђења разликовање извора помисли или жеље која се појављује: да ли је из природе човека, да ли је из света демона или је по произвољењу, вољи Божијој.
Способност да правилно оцени и тумачи помисли, доживљаје и осећања то је резултат осењења човека благодаћу Божијом. Никакви наши сопствени напори не јављају се као средство за гарантовано избављење од духовног слепила.
Задобијање духовног виђења долази не по жељи човека, већ од додира нашег духа са Духом Божијим, последично, по вољи Светога Духа пише Свети Игњатије Брјанчанинов.
Особина ума да се правилно разликују помисли атонски Старац Силуан је исправно називао мудрошћу.
А условом задобијања дара разликовања духова јавља се унутарња чистота, која се достиже покајањем и смирењем. Без покајања нема очишћења од греха, јер у злосмрадну душу неће ући Премудрост, нити ће се настанити у тело оптерећено грехом. (Премудрости Соломонове 1:4-5).
Код Светог Игњатија читамо: ... обилно сазнање и осећање своје греховности даровано благодаћу Божијом, претходи свим другим благодатним даровима. Оно припрема душу за примање тих дарова. Душа није у стању да их прими, ако претходно не дође у стање блаженог сиромаштва духа.
Схватање своје наклоности ка злу, спремности на грех и сопствене немоћи, у вођењу духовне борбе од стране човека, рађа молитвено стање, призивање помоћи од Свевишњег. При садјеству благодати Светог Духа происходи истинско очишћење и преображај личности; порочна наклност замењује се врлином, а не уклања се, не утискује се у дубинама подсвесног (како говори савремена психологија).
Молитва није монолог, већ беседа, у којој Господа одговара души и озарава је благодаћу Светог Духа. Освећујући унутарњи свет човека, Бог га учи да тражи пре свега Њега: не материјално, пролазно, већ вечну и истинску вредност. Човек, беседећи у молитви са Богом, сазнаје, да је Бог Највише и Свемогуће Биће, пуно љубави, али и праведно, Које треба поштовати. Њиме је немогуће манипулисати, као неком слепом силом. Он Отац, Кога треба слушати. Такво молитвено искуство садејствује моралном усавршавању човека и води га ка највишем благу (игуман Александар Милеант).
Ево обрасца такве молитве: О Господе сажали се над нама! Отрезни наше мисли, које круже у сујети. Даруј нам скрушеност и сузе, да би се њима донекле просветило слепило нашег срца и да би могли видети пут, којим су за Тобом ишли Оци наши.
Духовне вежбе окултно-теософске, неохиндуситичке, које данас претендују на улогу нечег новог, у ставрности се јављају, са тачке хришћанства, саставним делом паганског погледа на свет. За ту, историјски значајну, традицију погледа на свет, карактеристично је поистовећивање Творца и твари, Бога Творца и Њим створених облика постојања, одрицање постојања света палих духова, греховне повређености људске природе. Паганска свест, не разликујући Творца од Његове твари, које тражи висока, узвишена стања, слепо се урања у област тајанственога.
О сличној појави, као лажној мистици, говори Свети Теофан Затворник: Они су трагали за добрим делом, али не исправним путем и надали су се да ће сопственим напорима овладати оним, што се мора очекивати само по милости Божијој, као дар Његов.[2]
За слично религиозно сазнање карактеристично је такође неразликовање дејства сила физичких, психичких, духовних и необазриво приписивање свега тајанственог у свет, тобож, божански. Формирању тог приступа су допринели одсуство духовне дисциплине и јасних критеријума високог квалитета духовног искуства [3], недисциплина мишљења, а такође и оскудност научних сазнања у то време, када се формирала паганска, незнабожачка традиција.
У паганској мистици, како древној, тако и савременој, појаве, које су у суштини сложене, психофизичке, погрешно се прибрајају у област божанског живота. Последично, стања која су праћена необичним и несхватљивим појавама, примају се за повезаност са највишим светом. Сматрајући погружењем у божански свет, та стања бесвесности, којима се јављају хипноза, сан, необичне и несхватљиве појаве психофозике, незнабошци су почели да сматрају стање без свести, једнаким општењу са духовним светом. [4] За стање без свести је карактеристично одсуство контроле воље и разумног избора у сагласности са распрострањеним вредностима, нема борбе мотива у ситуацији моралног избора.
За достизање највишег стања у незнабоштву су се широко практиковала свакојака отупљивајућа средства, опијајућа и наркотизирајућа, а такоће и различита средства довођења себе у стање неприродног узбуђења. Данас се за достизање тих стања, поред познатих психофизичких метода, користе и методе, које се ослањају на солидна научна истраживања, например, методе С. Грофа. Сва та стања могу да буду обједињења општим појмом стања транса, надтелесног стања.
Стање без свести у том приступу се стављају изнад свесних, ван његове критике, које има право да диктира истину највишег поретка. Веома је важно, да у свести нема способности за проверу истинитости назначења бесвесног, што ствара претпоставке за најдубље грешке и саблазни. Пре свега изниче опасност неконтролисаног утицаја на човека са стране света палих духова.
По речима Свето Теофана Затворника, основа наше личности је слобода и свест. Лишавајући се слободе и свести, лишавамо се способности да уопште познамо истину. У том случају мистика уместо способности највишег познања претвара се у способност помрачења наше свести[5]
Потпуно јасно упозорење о опасности излажења иза граница људских свести налазимо у делима једног од Великих Православних подвижника, Преподобног Макарија Египатског: можда си већ ушао у унижени ум, и убио змију, која се гнезди под самим умом, и умртвљује те у такозваним скровиштима и ризницама душе. [6]
Та нечиста сила, која је ушла у нас непослушањем, се по речима тог истог Подвижника, само уз помоћ Распетог за нас, Господа Исуса Христа. Уопште није случајно, што такозване окултне науке говоре о буђењу у човеку, неке тајанствене змијске силе кундалини, чије овладавање човека чини да буде као Бог. Зар није то понављање и продужење историје искушења, започете у Едемском врту, људског рода те неке змијске силе?
Стремљење ка доживљавању посебних духовних стања, поверење према својим телесним и душевним осећањима опасно је и недопустиво, са тачке хришћанског духовног искуства. Откровење, изражено у Светом Писму тражи истраживање духовних стања, и на том плану природно-научно познање може да се покаже корисним у одређивању лажних мистичких појава.
У Првој Посланици Коринћанима читамо: Знате да, кад бејасте незнабошци, идосте к идолима безгласним, како вас вођаху (1.Кор. 12:2). Тако Апостол Павле карактерише стање пасивног вођења, спремност предавања било ком натприродном побуђењу без било каквог истраживања. Он га је одредио као паганско стање. Насупрот таквом стању, хришћанско учење речима Светог Апостола Јована Богослова учи: Не верујте сваком духу, него кушајте духове јесу ли од Бога... (1.Јован 4:1)
Повремено осећање духовног покоја, посебне духовне радости, које дају различите духовне праксе то проницање у космичке дховне области, где дубоке, подсвесне стране људске психе, у силу свог повређеног стања, могу да ступају у контакт само са палим духовним суштинама.
При томе, неретко се запажа следећа духовна законитост: искуство и доживљаји обманутих су у почетку добри, или неутрални. Затим они постају чудни и застрашујући и на крају задобијају јасно демонски карактер. Ево сведочанства бившег гуруа покрета New Age Карин Ледерман (часопи Вера и живот, бр. 3, 1990.)
Кроз бављење јогом, она је доживела озарење, након чега је сав њен живот био потчињен једном циљу спасењу планете кроз обновљење свести људи. Без обзира на сопствену озареност и просветљеност све те године она је била подвргнута дубоким депресијама. Када је покушала да се врати претходном животу, схватила је, да је то већ немогуће. Од јоге и различитих медитација, које су је одводиле од реалности, њен разум је постао пасиван, она је постала свесна да су њоме манипулисали, да су је начинили духовном марионетом. А те невидљиве силе биле су не добре, већ крајње сурове, како се и описује у Светом Писму.
За савременог психолога ти и слични примери последица, изазаваних окултним експериментима, представљају психичко обољење, последица мешања у посао подсвести. Са Православне тачке гледишта, у том случају, иза видљивих психичких поремећаја стоји скривена духовна реалност свет палих духова. Једна од значајних победа тих сила у нашем свету, састоји се у томе, што је лукавим духовима успело да убаце многим људима, да њих, духова, нема.
Хришћани су потпуно једногласно одредили паганску мистику као општење са демонима, и мноштво примера сведочи, да она у потпуности заслужује такав назив.
Шта стоји иза сазерцања у паганској мистици?
Прво, та сазерцања (виђења) могу да буду једноставно бесвесно одражавање навикнутих философских схватања. У исто то време, у њима се може у потпуности пројавити дејство палих духова, који се користе незаштићеним стањем сазерцатеља. То је веома важно увек памтити.
Тако у откровењима једног од последњих хиндуистичких светих Рамакришне, говори се о његовом сазерцању у стању самадхи пантеистичких слика света, нераскидиво повезаних са божанством и које представљају еманацију божанства. Сазерцање Хермеса Трисмегиста показује већ не то, што је видео Рамакришна, већ оно, чему учи египатска философија.
Неједнаке, противречне једна другој, слике сазерцања већ нагоне истраживача да се критички односи према њима. Објашњење тих појава налазимо у делима Православних подвижника, чије се искуство задивљујуће тачно саглашава међусобно кроз време од две хиљаде година историје Цркве.
По мишљењу В.Н. Лоскога, значајног савременог богослова, ван Истине, која се чува свом Црквом, лични духовни опит се лишава сваке правилности, сваке објективности, јавља се као смеса истинитог и лажног, реалног и илузорног. Искуство хришћанских подвижника сведочи да истинска сазерцања, која се откривају само онима који су стекли благодатну чистоту ума, одговара догматима хришћанске вере (о Светој Тројици, о Ангелима, о постању света, о Оваплоћењу и подвигу Христа, о Другом Доласку Христовом, о вечним мукама и Царству Небеском).
Онај који приступа сазерцању без светлости благодати, ствара фантазије, нема сазерцања, будући маштарским духом заплетен, фантазијама и маштањем, како сведочи Свети Григорије Синаит.
Из тог искуства такође следи да се по мери приближења Богу јасно сазнаје своје сопствено несавршенство. Зато искуство сазерцања божанских савршенстава појачава у подвижнику осећање покајања, ревност ка испуњењу заповести Божијих. Највише виђење Бога се открива када човек достигне љубав према Богу и ближњима, јер сваки који има љубав од Бога је рођен, и познаје Бога... јер је Бог Љубав (1.Јован 4:7-8).
Напротив, за разлику од хришћанског искуства сусрета са Личним Богом као Светим Бићем, источни мистички опит озарења даје доживљаје растварања свести у океану безличнога. Последично, то искуство никада не доводи до покајања. Штавише, многобројни примери говоре, да он може да породи осећање сопственог достојанства, које неретко прелази у манију величине.
Ево последице сличног сазерцања нашег младог савременика Д.В. Кандибе, који је он описао у књизи Основе СК-Терапије. По његовом мишљењу, духовно искуство Исуса Христа, Буде, Кришне представљају само делимичне случајеве великог и јединог искуства Кандибе! Врло је могуће, да тој души никада неће бити дано да ускликне, слично Пророку Исаији: Јао мени! Погибох, јер сам човек нечистих усана и живим усред народа нечистих усана (Исаија 6:5). То значи, да ће за ту озарену душу бити вечно скривен пут ка спасењу.
Размотримо сличну медитацију раџа-јоге, као једну од мистичких источних вежби, која служи тобож, као средство за достизање највишег знања, задобијања натприродних способности, власти над стихијама природе и људима. При томе се користе само психо-техничке методе и нека ограничења, или телесна, или заповести, која носе приземни, људски (не Божански) карактер: одбацивање меса, рибе, јаја, коцкања, наркотика. Нема ни речи о покајању, савести, скрушености срца, страху Божијем, о жртвеној љубави према Богу и људима, нема позива да се носи бреме ближњих или да се полаже душа за ближњег свог.
Свет се у раџа-јоги доживљава као нека аморфна маса, као неки материјал, из кога је могуће стварати нешто угодно, саобразно свом мишљењу: Мењам се сам измењујем свет. Следбеници раџа-јоге, обучавају да треба пажљиво следити за својим расположењем. Ни једна мисао, поступак, спољашњи догађај не смеју да помраче моје расположење, да доносе неудобност. На тај начин, сматра се негативним све оно, што нарушава унутарњи покој. То је достизање својеврсне духовне анестезије.
Са позиција опште-људског морала, позиви ка душевном комфору као самоциљу душевних стремљења су веома сумњиви. Зар осећање страдања, бол за ближњим, протест против насиља и неправде, који одређује нашу социјалну активност, зар произилазе из стремљења ка душевном покоју? Зар није таква позиција пројава, не духовног расуђивања, већ духовне парализе? Радујте се са онима који се радују, и плачите са онима који плачу - позива нас Свето Писмо.
Међутим, бол чак за физичко тело пројављивање самоочувања, а патолошки сидром непрепознавање бола може да доводи до тешких унакажавања и погибељи болесног.
Са медицинске тачке гледишта, потреба да се мисли само позитивно, не одговара могућностима човека, и јавља се као основа за формирање дубоког психичког конфликта и потраге за бесвесним нерационалним облицима заштите.
Најглавније је да стремљење ка достизању илузорних благодатних спокојстава доводи као ненадокнадивих духовнох губитака: отврђење срца, заслепљује разум (Свети Јован Лествичник). Смиреномудрије јесте рађање разума, а разум порођење искушења, налазимо потврду ове мисли код Светог Петра Дамаскина. Оптински Старац, јеросхимонах Макарије, говорио је да ако желимо да се прославимо са Господом, онда треба и да сатрадамо са Њим, а страдати је, то је оно што је Њему угодно да нам пошаље.
Самовољно задобијање натприродних способности у заоближању пута и оних забрана, које је установио Господ за време нашег земног постојања, не избавља човека од зла, он бива такође раздиран страстима, а уместо љубави Христове, у његово срце се усељава хладна равнодушност према свету и ближњима, самоузношење, значајним постаје само достизање духовног знања и унутрашњег комфора. Ево садржаја медитације у раџа-јоги: Ја сам дете Божије, ја сам сила, по природи сам чист и спокојан, ја сам вечан, ја сам бесмртан. Све то медитацију чини магијском вежбом.
Техника медитације у себе укључује неколико психотехничких метода. Пре свега то је манипулисање пажњом. Потебно је усредсређење на спољашњи предмет, то јест, у почетку се оно упире на чулни објекат. Следећа етапа је активна машта ствара неку слику. Даље происходи конкретизација и оваплоћење виђења, самим тим фантазије добјају слику материјалности, коаја као да замењује физичку природу. Друга стварност се саздаје као из душине материје. У закључку, медитант покушава да се слије са предметом медитације, да себе раствори у њему, своју свест и индивидуалност. На тај начин, концентрација јоге је чулно-фантастична, повезана са представом, сликом.
У молитви Православног подвижника, концентрација пажње је духовна, без слика, она се још назива и умном молитвом, или умним делањем.
О штетности чулних слика за време молитве и њиховим изворима говоре многи Свети Оци. Осећајно и разумно пази, љубитељу Божији. Када, делајући своје дело, видиш светлост или огањ споља или унутра, или неки лик, било Христа, или Ангела, или неког другог, не примај то, да не би претрпео штету. (Свети Григорије Синаит).
Прелешћују се (обмањују) и они, који виде светлост телесним очима, осећају благоухани мирис својим чулом мириса, чују гласове својим ушима и слично. Неки од њих су побеснели, и у безумљу ходе са места на место. Други су се прелестили, примивши ђавола који се преобразио и јавио им се у виду Ангела светлости, а они га нису препознали и остали су непоправљиви до краја, не желећи да чују савет ни од једног брата. Други су се сами лишили живота, бивши покренути на то ђаволом; други су скакали у бездан, неки су били удављени. (Свети Симеон Нови Богослов).
Неретко, хинду учитељи, например, представници тог истог учења раџа-јоге позивају медитанте да мислено напусте тело и да крену на сусрет црвенкастој светлости - источнику блаженства и радости.
Ево шта о том духовном јављању пише Преподобни Серафим Саровски: Лукави дух прелести, прибкиживши се, смућује ум, отврдњава и помрачава срце, производи узношење, узмућује мозак, представља очима маштарску светлост не светлу и чисту, већ црвенкасту, чини ум да иступа, побуђује језик да произноси ружне и хулне речи. И ко види тог духа прелести, у њему нема нимало воље Божије, смирења или молитве, већ се непрестано хвали својим врлинама и сујетом управо и јесте тако!
Посебно место у источњачкој духовној пракси заузима мантра-јога, метода кришнаита, тибетанског будизна, Трансценденталне Медитације (ТМ) и других учења. Циљ мантра-јоге је не просто достизање знања и виђења, развијање натприродних способности, већ непосредно чулно виђање и општење са божанством мантре (например, са Кришном). Као плод таквог општења јављају се такозвана блаженства и срећа.
Речи мантра састији се из две речи: ман ум, тра ослобођење ума од процене појава илузорног живота самсаре. Тврди се да ако се дуго и упорно понавља мантра, која је име једног од божанстава хинудистичког пантеона, могуће је удостојити се посете тог божанства, општења са њим. Свака мантра се одликује посебним именом и има кључ или подршку, која се у току мантре удаљује и човек добија могућност да види божанство мантре. [7]
У сваком случају јавно збацивање оних кожних хаљина, у које нас је са благим циљем, обукао Господ. Сам јогин Шивананда говори о наличју у свакој мантри свог божанства, или девате, којга одређује као натприродну суштину, вишу или нижу, која се јавља као источник силе мантре.
Саглашавајући се, да мантра може позвати ниску суштину, то јест, демона, та учења не дају могућности разликовања високих и ниских суштина. Штавише, из уста представника савремених школа дошло је до исказивања мишљења да Ангели и демони изничу као последица карме, да сваки од њих у своје време може бити и Анђео и демон! Са тачке гледишта Хришћанства, сличан поглед на устројење духовног света у сагласју са позивом на пасивност у сазерцању, може и мора довести до демонске обмане.
Хришћани имају потпуно јасне знаке разликовања духова: По овоме познајте Духа Божијег и духа лажног; свак дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је. А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога, и овај је антихристов (1.Јован 4:2-3).
О томе, да мантра-јога није само истински пут ка спасењу, могуће је судити и по прелиминарним условима који прате мантра-јогу, например, у кришнаизму. Код њих, као и у раџа-јоги, не налазимо ни речи о покајању, о човековој савести, нема речи и о жртвеној љубави према непријатељима, о неопходности ношења свог крста страдања за Господом, већ савети и прописи у умерености и прецизности који помажу развијајућем егоизму и самозадовољству (обећава се пуно знање, а други путеви се објављују као незнање).
Не спасава душу од изопаченог духовног пута чак ни позив на подвиг и самопожртвовање. Овде видимо потпуно други напор и тежњу: достићи блаженство са Кришном, а не спасење од вечне пропасти кроз распеће са Христом. Ти лажни духовни путеви рађају познати тип умишљеног праведника, помраченог илузијом свог самоузношења.
Размотримо још једну духовну праксу динамичку медитацију, коју врше следбеници учења индијског гуруа Шри Раџниша (Ошо). Техника унутарњег раста у њој се устројава на томе, да се духовни раст следбеника ставља у зависност од приближавања и привезаности за личног гуруа. И све то је повезано, тобоже, са идејом личне слободе. Објашњава се да се уз помоћ те духовне праксе уклањају последице претходног животног искуства, и задобија се енергија.
Свака сеанса динамичке медитације почиње са хаотичним дисањем, под ударцима бубња. Као последица спровођења таквог дисања хипервентилације, човек лако бива опијен од недостатка кисеоника.
Саветују му да виче, да се ваља по поду, да чини друге произвољне покрете. Посебно стање, које преживљава тај човек, објашњава се као нешто тајанствено, могуће само захваљујући некој тајни, којом влада гуру. У стварности, по мишљењу професора, доктора Маргарет Тејлор Сингер (Калифорнијски Универзитет UCLA), та појава има јасно физиолошко објашњење и представља не више од трика.
У секти су заједно са гуру Раџнишом радили например, и професинални психотерапеути. Руководиоци говоре људима, да је човек сам крив за своје претходно мучитељно стање, јер је он... био неадекватан у свом понашању.
Кроз неколико дана исцељивања људи губе способност да размишљају сами, постају људи без сопствене биографије, аутистичне амебе. Сада су спремни да приме ново учење. За тп је неопходно да пре свега у себе приме гуруа. У том стању људи немају ни трунке расуђивања. Они су ван реалности, ван историје.
Ево последица пребивања у секти Раџниша.
Хамбурски музичар, 26 година. Не може да нађе контакт са реалношћу, тренутно заборавља све, како говори да у њему савршено нема енергије.
Медицинска сестра из Берлина, 29 година. Страдала је од повлачења у себе. После изласка из секте није могла да мисли нормално, завршила је живот самоубиством. По речима новинара из Минхена, он је упознат са десетинама бивших следбеника Раџниша, који су били у потпуности психички разорени након нашуштања секте.
Психијатар Бети Тилдон (Енглеска) сматра да без помоћи медицине, бивши следбеници секте не могу да се врате нормалном животу. У таквим случајевима је бесмислено да се жале господару.
Мене не интересују ваше могућности. Хиљаде људи долазе мени, да би прошли кроз емоционалне блокове. Где је гаранција, да се они не повређују? Ако вам је лоше, значи тако мора бити. Све се то чини у име љубави. То је пут у сопствену силу. Приближно такве одговоре добијају људи, који су запали у очајни положај.
На тај начин, у хиндуистичко-окултним погружавањима у натприродно и у хришћанском духовном животу имамо, по речима познатог истраживача историје религије Л.А. Тихомирова, два савршено различита психо-духовна процеса, који од почетка до краја иду различитим путевима.
Човек који иде путем јогијско-окултне праксе, од почетка потапа себе у месечарску пасивност и изазива распад душе на поједине делове. Доводећи себе у такво стање, при коме није могуће било какво дејство, он изображава да напорима своје распаднуте воље, присилно уђе у натприродне тајне његовог садржаја. То је пракса лажних слика и виђења, при којој дух човека још више ослепљује и бива ухваћен у замку необични осећања, из којих се не може ослободити сам.
Насупрот окултном путу, Хришћанин, који има јединствени циљ општења са Богом, увек, на свим етапама, духовног живота држи своју душу усредсређену и активну. Хришћанин не одбацује ни свој ум, ни своју свест, они се у њему не распадају, он не задобија другу свест немогуће је да би Дух Премудрости лишио човека ума.
Овде не може бити речи о распаду личности, напротив, дешава се сабирање душевних сила у једно, њихова концентрација. То происходи уз узајамано деловање Бога и човека: на напор и бригу, Господ одговара благодаћу Својом.
За то је, како смо већ говорили, нужно очистити срце од страсти, одбацити своју греховну вољу, по речима Господа Ако ко хоће за Мном нека се одрекне себе, и узме крст свој и за Мном иде (Матеј 16:24). Али превладавање наше себичности не уништава нашу индивидуалност. Штавише, установљује њену истинску слику. Одбацивање своје воље не уништава нашу слободу, јер истинска слобода не може бити без Божијег свевиђења и свемогућности. У срцу, очишћеном од страсти, усељава се и господари љубав.
Ум и срце, како уче Свети Оци јесу богоподобни, и у духовној синтези они остварују богоподобије и обожење, као коначни циљ земног живота.
Ум, очишћен од страсти, улази у срце. То је концентрација ума у срцу. Раздељење, аутономна делатност ума и срца превладавају се у молитвеној концентрацији.
Молитва преображава сву човекову природу. Ум излази из предела људског, и прелази у Божанску област и овде се ослобађа од бездана субјективизма, од расејања по свету, хедонистичке привезаности за ствари овог света.
У тајни молитве буди се унутарњи човек, и по сведочанству Православних подвижника, почиње да се чује глас срца, најдубљи, најинтимнији, заглушен у обичним условима, осећањима срца, помисли и страсти. Преображава се и тело, оно се одуховљује, постаје, по речима Апостола Павла, тело духовно, просветљује се светлошћу, која се рађа у срцу подвижника.
Плодови тог преображења савршена воља, то јест, пуна власт над својим телом, емоцијама, мислима, неизрециви мир у души, стање просветљености, то јест, способност да се дубоко прониче у смисао оног што се догађа, постојано пребивање у овде и сада.
Али главно је у срце се усељава љубав, савршена љубав, која не зависи од спољашњих услова, која милује и прашта. Необична топлота, која загрева срце Православног подвижника, постаје извором радости и утехе за оне који га окружују. Тако се преображава човек, који тражи Царство Божије, које је унутар нас.
Посебним сведочанством преображења не само душе, већ и тела, сведочанством учествовања хришћанских тела као храмова Духа Светога заједно са душама у бесмрћу, јављају се и мошти Светих. Њихова нетрулежност, миомирисност, мноштво примера чудесне помоћи, која исходи из њих, служи нам као живо подсећање о Светом Подвижнику, сведочи о јединству Цркве, земне и небесне.
Шта нам данас може рећи наука о тим појавама?
Стања у која себе доводе трагаоци за погружавањем у натприродно, налазе се у хипнози, месечарењу, и разним душевним болестима, као хистерија, епилепсија, итд, уопште са стањима, која су повезана са променом функционалног стања (угњетавања) коре великог мозга органа наше свести.
Тако, већ помињани хиндустички светитељ Рамакришна који се прославио својим погружавањима у област такозваног натприродног, имао је један од карактеристичних симптома хистеријске неурозе осећање кнедле у грлу. А при погружењу у свој транс, такозвани самадхи, користио је традиционалне хипнотичке методе фиксирања погледа на једну тачку. То је познато и за друге хинду подвижнике. Довољно је памтити изразе лица савременог потпуно реализованог јогина Шри Чинмоја са, ка врху окренутим очима, и као удареним трансценденталним смешком.
У медитативном стању код јогина бивају потиснуте многе виталне функције (пулс, дисање), међу њима и активност коре великог мозга, томе помаже и задржавање дисања, притисак на вене и артерије при неприродним позама.
Душа је жива, организам није повређен, али заједно са свешћу бива потиснуто и критичко примање надражаја: да ли они долазе из спољашње средине, или из области подсвесног.
Тако је са бодрим стањима сједињена и воља, док се стање месечарења карактерише њеним крајњим ослабљивањем. Свест душе остаје без помоћи од било које стране саображења, сем оних који јој се убацују. О томе говори Л.А. Тихомиров у свом делу религиозно-философске основе историје.
Веома је важно приметити, да у тим случајевима видимо, са тачке гледишта савремене психологије нарушавање једног од важних потреба за стање здраве личности: могућност контроле и процена од стране свести, информације која долази.
Осим тога, истраживања професора А. Берестова су показала наличје каратеристичних промена активности мозга у току медитација. Темељна електрофизиолошка истраживања су доказала појачавање хиперсинхроних пражњења на ЕЕГ испитаника, потискивање алфа-ритма (основног ритма мозга), појаву епилептичких активности мозга.
Као што је познато, десна хемисфера мозга одговара за формирање емоционалног статуса, повезаног са његовом активношћу, например, доживљавање осећања састрадања, саосећања.
Лева хемисфера то је логичко размишљање.
Резултати истраживања сведоче о појачавању међухемисферне асиметрије, под дејством медитација, са доминацијом десне хемисфере. При таквој измени физиологије мозга мења се и психа. Беспрекорна логика се комбинује са хладноћом емоција, сурово расуђивање са одсуством жалости и састрадања.
Заиста се осећа ледена хладноћа од оних, који су се попели на имагинарни духовни врх, следујући окултни пут. Са тачке гледишта хришћанства то је пут духовног самоубиства.
Медицинска наука сведочи да је медитација добровољно формирање у себи психопатолошких синдрома. Истраживач из Оксфорда, Кристијан Шурко сматра, да је она ништа друго него техника изазване халуцинације.
Чак је и Карл Јунг, који се сам занимао окултним вежбама, изучавајући источну медитацију и проводећи је кроз психоанализу, наглашавао, да је то неконтролисани процес, који не зависи увек од човека који медитира, и његовог наставника, и да може да доводи не само до задобијања натприродних способности, већ и ка психичкој дезорганизацији, при чему постаје немогуће да се прогнозирају последице медитације.[8]
На Западу расте број истраживача, који иступају против јоге са њеним медитативним вежбама. Примећује се, да је јога опасна не само за западног човека, већ и у истом том степену и за источног. То је специфична змијска духовност једна од најгорих, најјачих форми демонске поседнутости, чија је клиничка слика, на жалост, још није изучена од стране европских клиничара-психијатара, пише један од наших савременика.[9]
Представници свих система и школа медитације Запада сагласни су да медитација може да измени у корену сав духовни живот друштва. Питање је: на коју страну?
Кундализација човека је већ одвела цео азијски континент до породичног, друштвено-политичког, и религиозног ћорсокака. Тужно је ако Руси не узму то у обзир.
И тако, завршавајући наш чланак, још једном подвлачимо: избор једне или друге духовне праксе - то је безусловно избор духовног пута, чији је крај вечни живот или вечна смрт. Човек изабира: или да остане у власти онога, који је дошао да украде, убије и погуби (Јован 10:10) или да следује Онога, Који нас је створио и мукама Крста даровао Вечни Живот. Изабира: предати се у власт змијске силе или стремити ка стицању благодати Светога Духа; да следује за црвенкастом светлошћу или погледу испуњеном неизразивом љубављу, миром и кротошћу (виђење Господа од стране Старца схимонаха Силуана Атонског).
Искрено се надамо, да је наш скромни рад помогао некоме од наших читалаца да учини свој духовни избор свеснијим, а то значи, слободнијим.
[1] Покрет New Age (покрет Ера Водолије) религиозни покрет, настао средином двадесетог века, у западном друштву. Покушава да сједини нисз веровања, туђих хришћанству и Светом Писму, међу њима и окултизам, хуманистичке идеје шездесетих, тврдње теософа, различита учења источних гуруа, закон карме и реинкарнације, астрологију.
[2] Святитель Феофан Затворник. Письма о духовной жизни. 4 изд. - М., 1903, с. 274.
[3] Важно је приметити да концепт негативног духовног искуства (у терминологији подвижника прелест) данас постоји само у Православљу.
[4] Л. А. Тихомиров. Религиозно-философские основы истории. - М., 1997. с. 74-75
[5] Наведено дело, стр. 75
[6] Преп. Макарий Египетский. Духовные беседы. - Свято-Троицкая Лавра, 1994, с. 155
[7] Иерей Владимир Елисеев. Православный путь ко спасению и восточные оккультные и мистические учения. - М., "Данилевский благовестник", 1995, с. 2б.
[8] Карл Густав Юнг. О психологии восточной религии и философии. - Московский философский фонд "Медиум", М., - 1994