Индија

 

Аум, аум, ом, ом, ом! Сва Индија шапће ову реч, дању и ноћу, грађани и сељаци, брамини и парија, мудраци и простаци, риши и гури, јоги и факири, од Цејлона до Хималаја и преко ових, и од Бенареса до араске Ћабе. Нема речи у људским језицима, коју људи чешће изговарају, а мање разумеју.

Древни тумачи Веданти свакако су знали значење те речи. Ману и Валмики морали су знати.Тако и Буда,које је дане и ноћи проводио у изговарању ове речи аум (ом), и учио своје ученике како да регулишу дисање при сваком изговарању речи ом. Но река времена, бујнија од сваке реке, потапа у своје вирове или односи у земљу недођију и смисао многих речи људских. Људи продужују да их изговарају, но без смисла, као мађију, као талисман; више као звук него као реч, да би тобожтим звуком привукли неку срећу себи или одбили несрећу.Тако и већина Индијана сада изговара реч ом.

Но философски индијски и савремени тумачи Веданти дају нарочито објашњење речи ом. Овако:

А означава сваку твар

У означава личност човека, Ја, Его.

М означава одрицање, негацију

Дакле: Ово Ја Нисам. Јер је тело Пракрти, материја, прашина. А ја не спадам у прашину. Ја се састојим углавном из онога што се санскритски назива: Жива, Атна, и Прана, тј. Душа, Дух, и Ум. Ја не умире са смрћу тела. Када тело умре, душа улази у друго тело, сходно својој Карми, тј. сходно својим делима и жељама и чежњама у ранијем телу. И тако један душа јавља се у безбројним телима и живи, може се рећи, вечно у овоме вечноме свету. Јер је овај свет бескрајан у времену и у простору. Па пошто на лавиринту овога света нема ни врата ни прозора, то душа човечја нема куда него из тела у тело до бескрајности. Сам Буда је за себе тврдио, да се душа љегова јављала и живела у овоме свету 80.000 пута!

Једини начин,да се душа ослободи Самсаре, овога процеса светског и сељења, и живљења, скопчаних с толико јада и патње, јесте, по Будиној науци, да се човек згади на живот, и убије у себи сваку жељу за живљењем, у ма каквом телу и у ма каквом облику.

Ако неко успе да погаси у себи огањ страсти за животом и ишчупа  из корена клицу жеље за ма чим у свету, онда душа његова прелази у Нирвану, тј. у бесвесно ништа. То је названо Мокша, или  Мукти, што ће рећи Ослобођење. Ослобођење од живота. До овог ослобођења долази се тешким аслетизмом, нечувеним и невиђеним, у ма ком другом крају света и у  ма комдругом систему вере или философије. Ради чега такав тешки аскетизам и ужасно факирско самомучење? Кажу ради Мокше, ради ослобођења. А то ослобођење јесте ослобођењеод живота, јесте вечно ништа, вечна смрт.

Дај, Теодуле, једну орахову љуску, да у њу сручимо сву човечју мудрост Индије кроз хиљаде година, све Веде, сав Будизам, све Тантре и Мантре, и целу Махбхарату и тајанствену реч АУМ. У једној ораховој љусци моћи ће стати четири основне и главне идеје све индијске мудрости, а то су:

 

1. Душа није прашина ни од прашине, него нарочито бесмртно биће, у прашини тела;

2.Свет је овај бескрајан у времену и пространству;у њему су све душе, сва тела, сви духови и сви богови; из овога света нема се дакле куда:

3.Карма опредељује будућу судбу душе, и

4.Аскетизам је неопходни услов стварања нове Карме и побољшања будућег живота душе и њеногконачног ослобођења од тела.

 

Сва величина индијске мисли састоји се у упорном тврђењу, да душа људска није прашина него да она као носилац живота господари над прашину. Сам санскритски назив Жива казује, да је живот у души а не у телесној прашини. Ово сазнање индијско, које су носили до сада милијарде људских бића у Индији, може да постиди оне хришћане европске, који душу са прашином изједначују.

Но индијско учење о вечности бескрајности овога света представља мрак достојан плача и кукања. Та основна заблуда проузроковала је све друге језиве заблуде Индијана. Јер ако је овај свет вечан и бескрајан, онда нема места за други свет.  Онда ни бесмртна душа нема куда да изађе из овога света, него излазећи из једног тела улази у друго, и тако без краја. Та заблуда је Будин камен спотицања, и мајка Будизма.

А ту заблуду разбија чак и модерна наука тврђењем, да је овај васионски свет ограничен и временом и пространством, тј. да је постао и да ће престати. Од тога се рађа нада, да овај светски лавиринт може да има врата и прозоре према једном другом свету, у које би душе људске одвојене од тела одлазиле из ове светске Самсаре.

 

 

 

^ >