Епоха духовног процвата

 

Православни писац С. И. Фудељ (+1977) у књизи Крај зидова Цркве је крајем 1960-их година писао: "Отац Серафим Батјугов[1] ... је веровао да Цркви, и не само Васељенској, него и Руској, још предстоји епоха духовног процвата. Он је врло високо ценио мало познат рад Лава Тихомирова Апокалиптично учење ο седам Васељенских Цркава, у којем је, чини се, први пут била изнесена претпоставка да Филаделфијска црква означава историјску епоху предстојећег и нама већ блиског духовног процвата Васељенске Цркве пред крај историје. Та благодатно написана књига - сећам се како ми је говорио - и термин Филаделфијска Црква, постао је за неке људе појам црквеног препорода. Један свештеник је овај термин употребио чак у својству карактеристике појединих људи чије су се црте духовног стања на известан начин подударале са одређењем те цркве у Откривењу: 'Верујте јој - сећам се како ми је говорио ο једној жени - она је истинска Филаделфијка'".[2]

Будући духовни препород који ће почети у Русији (и ο којем су, као што знамо, предсказивали многи свети и подвижници побожности), догодиће се управо захваљујући "братољубном" филаделфијском делу Православне Цркве. У Еванђељу нам Господ каже да ће основни знак последњег времена бити што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих (Мт.24,12). Зато данас, када је свет заиста и готово у потпуности коначно утонуо у хладну отуђеност, најпривлачнија и најдубља страна у Православљу је њ-гова порука ο духовном јединству, то јест, његова реч ο Царству (Мт. 13,19). Јер, према Еванђељу, основно карактеристично обележје хришћана јесте љубав коју они имају једни према другима: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13,35).

Ο важности духовног јединства и братољубља за савремене хришћане често је говорио старац Пајсије Светогорац:

"Будите међусобно сложни и сагласни - позивао је старац - Будите духовно припремљени и одважни, будите јединствено тело и ничега се не бојте. Помаже и Бог. Узгајајте духовну љубав, имајте је онаквом какву мајка гаји према свом детету. Нека односи међу вама буду братски, нека живи међу вама самопожртвовање. Α тешке дане ћемо смирено поднети". "Сада ми ратујемо са ђаволом. Зато се постарајте да се још више зближите једни с другима, да још више постанете браћа једни другима". "Наша дужност у ова тешка времена је да доносимо свим осталим народима светлост Православља. Јер смо сви ми деца Адама и Еве, сви смо по телу браћа. Α с православнима смо, наравно, браћа и по телу, и по духу".

"Будући испуњени еванђељским учењем и покушавајући да живимо у складу с њим - говорио је јеромонах Серафим Роуз - морамо да имамо љубав и саосећање према несрећном човечанству нашег доба. Изгледа да никада није било људи толико несрећних као што су људи нашег доба, упркос свој удобности и техничким достигнућима којима нас обезбеђује савремено друштво. Људи пате и умиру без Бога, а ми можемо да им помогнемо да Га стекну. Љубав многих је заиста охладнела у ове дане, али ми не будимо равнодушни. Док нам Христос шаље Своју благодат и загрева наша срца, не смемо бити хладни..."[3]

У последњој проповеди свог живота јеромонах Серафим је навео речи једног савременог румунског свештеника-исповедника православне вере, оца Георгија Калчиу, ο томе шта значи у стварности бити члан Православне Цркве, истинског Тела Христовог:

"Ви сте у Цркви Христовој увек када подижете некога, или дајете милостињу сиромашном, или посећујете болесника. Ви сте у Цркви Христовој када сте милостиви и трпељиви, када се не гневите на брата свога, чак ако је он и повредио ваша осећања. Ви сте у Цркви Христовој када се молите: Господе, опрости ми'. Када се честито трудите на послу, враћајући се кући уморни, али насмешени, када узвраћате за зло љубављу - ви сте у Цркви Христовој. Зар не видиш, млади пријатељу, како је близу Царство Христово? Ти си Петар, и Бог ће саградити Цркву Своју на теби. Ти си камен Његове Цркве, који ништа неће савладати... Изградимо Цркву нашом вером, Цркву коју неће моћи да разруши никаква људска сила, Цркву чији је темељ Христос... Имај осећање да је брат твој поред тебе! Никада не питај: 'Ко је то?' - Боље говори: То није туђинац, то је мој брат. Он је Црква Христова, онако као што сам ја'."

"Имајући у нашим срцима овакав позив - закључио је отац Серафим своју проповед - и ми ћемо истински припадати Цркви Христовој, Цркви Православној. Спољашње чланство је недовољно, унутар нас мора да дође до преокрета који ће нас учинити различитим од спољашњег света... Ако заиста живимо православним погледом на свет, наша вера ће издржати ударце који нас очекују и постаће извор надахнућа и спасења за оне који ће тек тражити Христа чак и усред већ започетог бродолома човечанства".

Хладној и зверској стихији нашег доба, ми, хришћани "последњег времена", треба да ставимо насупрот "живи живот" (према изразу Достојевског), то јест, живо, духовно јединство личности, јединство духа у савезу мира (Еф.4,3). Управо сада треба објавити целом свету исти такав "живи живот", какав су имали први хришћани у којима је, како нам каже реч Божија, било једно срце и једна душа (Д.Ап.4,32).

Ο свим променама набоље у свету одлучује мањина. Ако нам пође за руком да створимо живу мањину истински хришћанску по духу, тада у свету не може а да не дође до одређене промене. И то се и дешава тако, јер дух Православља, тачније, дух Филаделфијске цркве последњих времена, Цркве коју љуби Господ, нуди човеку оно што он тако мучно, иако и не увек свесно, покушава да нађе - и нуди у пуној мери и савршеном облику.

"Наша судбина јесте васеленскост (свечовештво) - пророковао је Достојевски ο мисији руског народа - и то не стечена мачем, већ силом братства". Силом руског православног братољубља и од Господа љубљене Филаделфијске цркве!

Амин.


 

[1] Старац, архимандрит (19.2.1942.) прим. С.Фомина, састављача зборника Русија пред Други долазак из којег је преузето овај цитат.

[2] Наведено по: Русија пред Други Долазак, саставио С. Фомин, друго издање, Москва, 1194.

[3] Руски поклоник, 1994, бр.9, стр.74

 

 

 

< ^