Темељ целомудрености уздржање

 

Уздржање у храни. Уздржавање од гнева, злопамћења и осталих страсти.

Чување вида, слуха и језика. Чување самога себе од рђавих разонода

које подстичу чулност и бестидност.

 

Уздржање служи као "почетак и темељ свих хришћанских врлина."[1] Према св. Јефрему Сиријском, оно је "потпора свих врлина."[2] Уздржање прати хришћански подвиг сузбијања страсти и стицања врлина, посебно целомудрености, чистоте срца и благодатног мира.

Целомудреност се не може задобити без умереног уздржавања у храни и пићу. Уздржање у храни и пићу је потпора целомудрености, његов поуздани чувар.[3] Према речима преподобног Јована Лествичника, "морење трбуха је виновник чистоте."[4] Презасићеност нас лишава целомудрености.[5] Без својих сапутника, тј. поста и уздржања, чистота целомудрености ће убрзо занемоћати.[6] Ко заволи целомудреност, мора научити да "господари утробом" и да стално води уздржан начин живота.[7]

Нужно је да с уздржаношћу у храни буде сједињено уздржавање од гнева и злопамћења. Они који сагреше гневом и гордошћу често падају у грехове против целомудрености. "Ко жели да Господу представи чисто тело и чисто срце, мора очувати негневљење и уздржање, јер ће без ове две врлине сав наш труд (задобијање целомудрености) бити узалудан", каже преподобни Јован Лествичник.[8] Преподобни Нил Синајски у једном од писама каже да непријатељ покушава да целомудрене људе "позледи стрелама лукаве похоте, зависти и злопамћења или да посредством сваког другог порока војује против душе. Међутим, несумњиво је да ће непријатељ нашег живота бити побеђен силом вере и призивањем божанственог имена Христовог."[9]

Уздржање, које је толико потребно за задобијање целомудрености, не може се достићи без одважног трпљења. Трпљвење подржава и усавршава целомудреност и уздржање. Трпљење с присиљавањем себе бори се са страстима ради чистоте душе; ако душа надвлада страсти, она задобија чистоту (целомудрености).[10] Према речима преподобног Јована Касијана, уколико неко напредује у кроткости срца и у трпљењу, утолико више задобија чистоту целомудрености и уколико више протерује страст гнева, утолико више задобија чистоту. Наиме, ако се унапред не угуши страст гнева која се лако распламсава, из тела и душе не могу се истерати таласања телесних страсти. Онај ко није задобио трпљење и кроткост, бива изложен суровим нападима демона и рањен огњеним стрелама многих страсти. Трпљење је такво лечење срца којим не само да се искорењују страсти гнева, жалости, унинија и славољубља, него и похота и друге страсти.[11] Онај који је свагда трпељив ("кротак и спокојан") "не бива помућен гневом, не прождире га горчина жалости и унинија, не привлачи га испразност славољубља, не надима се гордошђу, јер је мир многи љубитељима закот Твога, и нема им спотицања (Пс. 118; 165)."[12]

Трпљење се састоји у подношењу недаћа и страдања. Трпељив је онај ко без роптања и гнева подноси нанете увреде и друге недаће. Истинско трпљење и добродушност не могу се нити задобити нити сачувати без искреног смирења. Уколико трпљење буде потицало са тог извора, неће постојати никаква, потреба нити за усамљеништвом, нити за пустињом. "Када се изнутра темељи на врлини смирења, тј. на његовој родитељки и чуварки, тршвењу нису потреб-не никакве спољашње погодности.  Ако се помућујемо због тога што нас жало-сте други, то значи да нисмо чврсто утврдили темељ смирења, због чега и мала бура у тој мери потресе наше здање да оно бива у опасности да падне."[13]

Врлина смирења није само родитељка и чуварка трпљења и негневљења, него и врлине целомудрености. Као што је гордост пратилац свих страсти и порока, тако је и смирење пратилац и чувар свих врлина.

"Оно што је со за свако јело, то је и смирење за сваку врлину![14] "Смиреноумље украшава душу целомудреношћу док славољубље... из свега што сусретне сабира нечисте ризнице и скрнави срце", каже преподобни Исаак Сиријски."[15]

Из онога што је речено очигледна је потреба за уздржањем, трпљењем, кроткошћу и смирењем - у циљу задобијања целомудрености.

Очување врлине уздржања, без којег је немогуће задобити целомудреност, не исцрпљује се уздржавањем у храни и пићу. Овде припада и уздржавање чула, маште и сећања, уздржање у сну, скромно понашање у општењу с људима и још много тога.

Целомудреност се обично не испољава само у делима, него и у човековим тајним помислима. "Подвижник је дужан да исправља (одбацује) сваку нечисту мисао, да се наоружа гневом на самога себе и да призива у помоћ Свесавршеног све дотле док грешна помисао која се јавила не ослаби и не занемоћа (ишчезне)."[16]

Са највећом обазривошћу требало би надзирати помисли и чистити "тајне одаје нашег срца" и наше савести. Господ је наш Судија и наш Помоћник - "свагда мотрећи на подвиг нашег кретања и борбе да ономе, за шта се плашимо да га отворено учинимо, неопрезном помишљу не бисмо допустили ни изнутра да се појави и да се оним, за шта се стидимо да га испољимо пред људима, не бисмо оскрнавили тајним саглашавањем. Иако то може да се сакрије од људи, не може да се сакрије од светих ангела, нити од Самог свемогућег Бога, од Којег се не могу сакрити никакве тајне."[17] Нема ништа тајно што неће бити јавно, ни скривено што се неће дознати и на видело изићи (Лк. 8; 17; Мт. 10; 26).

Грешне и нечисте помисли појављују се уз помоћ сећања и маште, посредством спољашњих чула (вида, слуха, додира, итд) и често их засејавају демони.

Готово свака страст приступа души уз помоћ уобразиље и сећања.[18] Управљање уобразиљом и сећањем у духовној борби извршава се уз помоћ посебних духовних делања (о којима ће се исцрпније говорити касније, пред крај овог поглавља), а посебно кроз сабирање ума и срца (обитавање унутра) у сједињењу с молитвом и трезвеношћу, уз помоћ духовног читања и богомислија, обита-ања у осећању покајања.

Хришћанину који се бори да задобије врлину целомудрености неопходно је да уздржањем свеже своја чула, а посебно вид, слух, додир и дар говора (језик).

Наша чула су прозори душе и најлакши проводници греха. То се посебно тиче чула вида. Подвижници нису узалуд ово чуло називали "хитрим крадљивцем". Према речима преподобног Јефрема Сиријског, онај ко чува уздржање у храни и речима али своје очи не сачува од лутања (самовољног гледања), не може задобити постојану целомудреност. "Као што разбијена водоводна цев не може у себи да задржи воду, тако ни расејано око неће моћи да задржи целому-дрен ум."[19] Телесна жеља много зависи од уобразиље а маштања уобразиље у највећој мери потичу од чула вида. Ако се оно не буде строго чувало, уносиће у душу саблажњиве призоре сваке врсте који ће опет, испуњавајући уобразиљу, распламсавати страсти. Због тога је неопходно да свим силама уздржимо своје "хитре крадљивце", тј. очи, не допуштајући им да посматрају саблажњиве слике, туђу лепоту (Прем. Сир. 9; 8-9), нецеломудрене призоре и плесове.

Непрестано гледање и слушање разноврсних предмета у свету који нас окружује уносе расејаност у дух и често нарушавају унутрашњу сабраност душе и спокојство. Неопходно је да чула буду ограђена од свега тога, али то нима-ло није лако. Због тога Свети Оци указују на читав низ спасоносних средстава, како опажање спољашњих утисака не би рушило, него градило врлину целомудрености и васцело устројство духовног живота. Једно од таквих средстава са-стоји се у томе да свакој ствари, свему што видимо или чујемо, дајемо "духовну ознаку". Тако нам, на пример, и сунце, и светлост, и тама, и човек и животиња, и камен и биљка, и дом и њива, и сејање и жетва, и очеви и деца, и глава и тело, и пастир и стадо, и путник и пут, и гости и гозба - могу бити лекција.

Сабравши душекорисна размишљања која се јављају посредством посматрања света око нас, свети Тихон Задонски написао је читаву књигу под називом "Духовна ризница која се сабира у свету".[20] На почетку свог другог дела, "О истинском хришћанству"[21], он пише о хришћанској духовној мудрости и расуђивању, о томе како се од видљивог умом прелази на невидљиво, од творевине ка Творцу, и како се у свему препознаје свемогућство Божије и Његова премудрост, доброта и дуготрпљење. Када се хришћанин укрепи у таквом, духовном тумачењу видљивих предмета и бића, он ће на неки начин похађати својеврсну школу и од свега што га окружује добијати поуку.

"Зашто плачеш", упитали су ученици старца који је угледао лепу, нагиздану жену раскалашног понашања. "Плачем због пропасти словесне творевине Божије и због тога што се ја не бринем толико о души колико она о телу а на сопствену погибељ", одговорио је он. Други, који је чуо женин плач на гробу, каже: "Тако би требало да хришћанин плаче због својих грехова."[22] На тај начин су подвижници црпели поучну лекцију из свега што би видели.

Навешћемо неколико примера духовних расуђивања св. Тихона Задонског:

"Ти видиш ватрену љубав родитеља према деци. Нека тај пример узнесе твој ум ка љубави Божијој, коју Господ има према својој словесној творевини - човеку. Његова неизрецива љубав пројављује се у томе што Он много трпи грешнике очекујући њихово покајање и са великом радошћу прима покајнике. Његова љубав весели праведнике, теши покајане грешнике и свима жели да се спасу и да достигну познање истине (1. Тим. 2; 4).

Видиш ли како у пролеће оживљава васцела природа? Нека од тог видљивог пролећа вера узнесе твој ум до прекрасног и жељеног пролећа, до дана свеопштег васкрсења, када ђе тела усопших, верних Господу, силом Божијом устати и оденути се у ново, прекрасно обличје, кад ће се обући у ризу бесмртности и примити венац доброте из руке Божије.

Видиш ли како ујутро излази сунце и свакога радује? Помисли како велику радост осећају душе у којима је заблистао Христос, вечно Сунце правде. Видиш ли како, када зађе сунце, тама и мрак покривају земљу? Просуди онда каква тама настаје у души и какав је мрак окружује када у њој нема светлости благодати Христове.

Видиш ли осуђеног како са стидом и страхом стоји на суду, како слуша своју пресуду и бива лишен части, слободе и имовине? Помисли на онај страшни васељенски, последњи Суд Христов, на којем ће бити разобличени наши јавни и тајни греси и преступи, помисли на последњу пресуду грешницима и праведнима.

Када се налазиш негде на путу или у туђој земљи, све твоје мисли упућене су родном крају и твом дому. Нека те ова прилика научи да своје мисли чешђе упућујеш небеској отаџбини и Оцу небеском...

Ако пак видиш болесника којег мучи висока температура или пећ у којој се распламсала ватра, сети се пакленог огња где ће се мучити непокајани грешници и уздахни због мноштва својих прегрешења.

Ти, на пример, слушаш прекрасно појање или милозвучну музику. Нека вера узнесе твој дух у небеска насеља, у дом Бога Јаковљевог и нека слух твоје душе обрати пажњу на то како ангелски сабор и збор светитеља узносе складно појање Триипостасном Богу. Помисли и на своју недостојност...

Ако видиш прекрасно дрво украшено прекрасним плодовима, нека тај по-вод обрати твој ум ка унутрашњем стању богољубивог човека, чија је душа исто тако или још више украшена и испуњена плодовима Духа Светога. Уздиши због своје духовне неплодности.

Када видиш лепог човека, помисли на то како је прекрасан човек изашао из руке Божије и колико је бесмртна душа лепша од тела, када је украшена добрим делима, вером, љубављу, тршвењем и целомудреношћу."[23]

Непосредна заповест о чувању целомудреног погледа налази се у светом Еванђељу: А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме. А ако те око твоје десно саблажњава, ископај ш и баци од себе; јер ти је боље да пошне један од удова твојих нетли све тело твоје да буде бачено у пакао (Мт. 5; 28-29).

"Целомудреност може да се наруши не само делом, него и самом намером и жељом"[24], која се најчешће појављује посредством љубопитљивог и страственог гледања лица дугог пола.[25] Страствена љубав обично се рађа посредством гледања.[26] "Због тога се Творац и Саздатељ људског рода Бог, познавајући природу и начин поправљања Свог створења боље него било ко други, постарао да буде исцељено оно за шта је знао да је узрок болести."[27] "Бог забрањује страствено гледање да не бисмо некад пали и у сам преступ."[28] "Исус Христос не назива прељубником онога који је узгред видео и изненада био рањен, а затим извукао стрелу и излечио рану. Он није рекао: 'ко је видео', него: који погледа (који са страсним погледом посматра туђу лепоту), намерно на себе привлачи страст и потхрањује је у себи."[29] "Прељубу... у срцу чини онај који пристаје на само грешно дело, али га у томе спречава или место, или време, или пак страх од грађанских закона."[30] Управо о таквом је у Еванђељу речено да он чини прељубу у срцу својему (Мт. 5; 28).

"Онај што посредством страсног гледања разгори у себи страсни пламен, и у одсуству жене коју је видео непрестано ће у својој уобразиљи стварати призоре срамних поступака, а од њих ће често прећи и на само дејство", каже св. Јован Златоусти.[31] Светитељ због тога и каже: "Не чини прељубу очима, јер ћеш починити прељубу и срцем." И праведни Јов је из тог разлога поставио као закон да никада себи не допусти да на такав начин погледа женско лице (в. Јов 31; 1).

Једно казивање из житија св. Арсенија Великог (чији се помен слави 8. маја) сведочи о томе како су свети подвижници чували свој вид, како се не би догодило да његовим посредовањем у срце уђу помисли које скрнаве чистоту целомудрености. Једна девојка племенитог рода посебно је допутовала из Рима да би видела преподобног који се подвизавао у пустињи Скит. За посредовање се обратила александријском архиепископу, али је преподобни Арсеније одбио да је види. Девојка се тада запутила код њега у пустињу и затекла га код врата његове келије. Целивала је старчеве ноге и затражила његове свете молитве. Међутим, старац јој је одговорио: "Молићу се Господу да из мог срца одагна сећање на тебе." Огорчена путница се с великом жалошћу вратила у Александрију и исприповедала архиепископу о овом старчевом одговору. Владика јој је објаснио да старац жели да из сећања избрише њен телесни лик, али да ће се молити за њену душу.

Спаситељ није у потпуности забранио да се гледају лица другог пола. Бог нам није дао очи због тога да би оне постале оруђе греха него да бисмо ми, гледајући на Његову творевину, осећали страхопоштовање према Њему и прославили Га.[32] Туђу лепоту би требало гледати целомудреним погледом. "На очи би, уместо узде, требало поставити стидљивост, како не би ушла лукава жеља", каже преподобни Пелусиот.[33] "Многи су пропали због жена. Неки су убијени због својих супруга, неки због сестара а неки пак због својих кћерки. Свему томе повод је била нечиста жеља (посредством недозвољеног гледања)."[34]

Посредством слободног гледања, у души се не рађа само телесна страст, него се потхрањују и такве страсти и пороци као што су користољубље, завист, крађа, отимачина, превара и сл. Када је Спаситељ рекао: Ископај око које те саблажњава, заповедио нам је да не гледамо са жељом на све оно што би могло да потхрани наше страсти и да нас саблазни. Када чврсто одлучи да не гледа на оно што му шкоди и што га саблажњава или пак одлучи да прекине сусрете и дружење с личностима које га кваре, за човека се може рећи да је себи ископао око које га саблажњава.

Ако будеш чувао слух, нећеш сагрешити језиком, каже преподобни авва Исаија.[35] Слично као и чуло вида, требало би да и свој слух чувамо од празнословља, псовки, оговарања, клевета, сплеткарења и осуђивања, од слушања празних и бескорисних прича, од раскалашних, саблажњивих и необичних разговора и шала, од бестидног смеха, од сладострасних песама, игара и плесова. Све ово испуњава душу испразним мислима и грешним маштањима, док срце постаје слабо због удараца страсних осећања. Хришћанин би требало да се удаљује и да, колико год је то могуће, избегава рђаво друштво и блиско општење с порочним и телесним људима, којима је туђа вера Христова. Ђаво такве људе користи као мамац на удици да би спота-као и искварио целомудрене хришћане. "Као што нас често општење с људима који су искрено наклоњени благочешћу снажно подстиче и у нама укрепљује ревновање на врлини, тако не постоји ништа погубније као ступање у често општење с људима који нису наклоњени благочешћу, посебно у погледу морала, или допуштање слободног општења с порочнима"[36] - искваренима, који под видом угодног дружења уливају отров у целомудрена срца. Душегубно дружење са злим и развратним људима премудри Сирах пореди са смолом и каже: Ко се приближи смоли тај се огарави, и онај ко се дружи с гордим њему се и уподобљује (Прем. Сир. 13; 1).

"Тако би требало размишљати и у вези са сваким безакоњем, а превасходно у вези с нечистотом телесног греха јер се сваки, који се дружи с безакоником, од њега поучава његовом безакоњу и скрнави свој живот, као што се огарави сваки, који се приближи смоли", каже епископ Димитрије Ростовски.[37]

Услед општења с безбожним људима, наша душа неприметно и постепено почиње да се потхрањује исквареним мислима и осећањима безбожника. Чак је и сам поглед на њих штетан, јер нам због њиховог примера и сами пороци постају уобичајени, тако да их временом и сами лако усвајамо. Осећање благочешћа све више и више отупљује, а ревност према врлинском животу се хлади. Апостол Павле упозорава хришћане: Зли разговори кваре добре обичаје (1. Кор. 15; 33). Онај што се дружи с мудрима и сам ће бити мудар, а који се дружи с безумнима исквариће се (Приче Сол. 13; 21). У Посланици коринтским хришћанима апостол Павле их упозорава да не ступају у блиско општење с онима који се, иако носе име хришћана, отворено препуштају пороцима: А сад вам написах да се не мешате с неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквима заједно и да не једете (1. Кор. 5; 11), тј. да не показују према таквима чак ни уобичајено гостољубље: "нити да га позивају код себе, нити да код њега одлазе, нити да склапају споразуме са њим."[38]

Хришћанин би требало да општи и да се дружи са људима скромног понашања, са људима верујућим и целомудреним, који имају страха Божијега. Он би највише требало да воли слушање и читање Светога Писма, духовних дела и псалама, као и све оно што је чисто, свето, душекорисно и поучно.

У наше време, грехови чулности и саблазни са свих страна окружују хришћанина. Дух нашег времена је дух антихристов, дух лажи и обмане, дух највеће световности, самољубља и гордости, злочиначке самовоље и противљења, користољубља и непријатељства, моралне изопачености и разврата. "Тешко свету од саблазни (Мт. 18; 7). Тешко њему! Свет се напунио саблазнима исто као и греховима. Ту је саблазан гледања - јер се виде они који у свету чине тако велика безакоња! Ту је саблазан слуха - јер се у свету слушају речи које обмањују, хулне, лажљиве, нечисте и скаредне (мрске, гнусне). Ко може да избегне ове саблазни? И зато, тешко свету због саблазни!"[39]

Није лако ићи против те "обмане духа времена", тешко је одолети мамцима и саблазнима греха, одолети искварености. "Међутим, морална одважност и самоодрицање чине суштинско својство хришћанске врлине; хришћанско самопожртвовање захтева васцело жртвовање самога себе", спремност да се поднесу поруге, прекори па чак и прогони и тешке несреће у циљу очувања врлине. Хришћанин неће у себи унизити човеково достојанство, неће се клањати новоизмишљеним и лажним боговима савремених, нових пагана. Он ће се одвратити од новог култа тела и задовољства, јер се поклања једином, светом и свесавршеном Богу и подвизава се да испуни Његову свету вољу. Хришћани! Будите трезвени и бдите... стојте у вери, мушки се држите, снажите се, саветују апостоли (1. Петр. 5; 8 и 1. Кор. 16; 13). Међу саблазнима, постојано будите на стражи своје душе. Нека вас не престраши мноштво саблазни и саблажњиваца. Саблазни ће бити свагда, до свршетка света. Међутим, "зло неће престати да буде зло због тога што се оно многима допада, нити ће закон Божији изгубити своју власт над нама због тога што га многи не извршавају."[40] 

Ми би требало да се клонимо не само лица која су саблажњива за наш морал, него и оних места са којих се сеју саблазни. Бежите из Вавилона и нека сваки спасава своју душу, да не бисте пропали због његово! безакоња, јерје то време освете од Господа, и Он му даје плату, каже пророк (Јерем. 51; 6).

"Као што заражен ваздух штети здрављу, тако су и саблажњива места опасна за морал. Такви су, на пример, позоришта и места за забаву, против којих св. Јован Златоусти громогласно иступа свом снагом разобличења и прекора."[41]

Клубови, позоришта, биоскопи, стадиони, плаже, летовалишта и остала места за разоноду и за служење човечијем телу у наше време су се претворили у места где се губи целомудреност, стидљивост и скромност, где се развија чулност и бестидност.

У наше време, биоскоп и позориште представљају најраспрострањеније видове разоноде. Пре много година, још почетком 20. века, појавила се полемика у вези са питањем да ли су позоришне разоноде корисне с моралне тачке гледишта. Већини представника руске интелигенције, као и већини тадашњих руских педагога, било је својствено да се приклоне пред тобожњим морално-корисним утицајем сценских уметности на људе. После тога, прошле су још две трећине века. У позоришној уметности дошло је до многих промена и појавила се још једна уметност - кинематографија. Нагомилавала су се гледишта и искуства у вези с утицајем визуелних разонода на морал и коначно се могу извести неки закључци.

Превасходно би нешто требало рећи о разонодама и задовољствима, односно о томе која се од њих могу сматрати допуштеним и нешкодљивим. Неоспорно је да, после напорног рада, људска природа захтева предах у виду безазлених разонода и задовољстава. Човеку никада није било страно да, услед рада и животних недаћа, покуша да се удали од њих и да себи допусти предах у виду неке разоноде, како би макар и на тренутак улепшао једноличност сваки-дашњице. Несумњиво је да добре, здраве разоноде освежавају људе који вредно раде и подржавају прекрасни дух животне радости у њима.

Према својој природи, човек је разумно-слободно биће и Сам Бог га је поставио за господара природе која га окружује. Према томе, човек има право да користи природна богатства, исто као и дела људског талента, доживљавајући их као добре дарше и поклоне који долазе одозго, од Оца светлости (Јак. 1; 17).

Као резултат таланата од Бога датих човеку, а често и ретких и надахнутих таланата, неоспорно је да најбољи плодови уметности (ликовне, књижевне и сл) у извесној мери могу да пруже нашем уму и срцу много тога поучног, занимљивог и васпитно-корисног. Међутим, суштина овог питања је у томе да ли су заиста без икакве разлике баш сва уметничка дела поучна и корисна? Зар она понекад нису прожета отровом који може да нанесе моралну штету? Колико је данас уметничких дела, посебно у области позоришта и филма, која не само да не поучавају, него исмевају веру Христову, сеју неверје и изопачују!

Као полазна тачка у расуђивању о разонодама и задовољствима могле би да нам послуже речи апостола Павла из Посланице коринтским хришћанима. Говорећи о томе какве би особине требало да поседују хришћани, како би тре-бало да се понашају, чега да се клоне и шта да избегавају да се не би опет вратили паганским (многобожачким) обичајима, апостол каже: Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује... све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме (1. Кор. 10; 23 и 6; 12). Када хришћанин усвоји ове апостолске речи, оне ће му помоћи да правилно посматра појаве које га окружују, као и сопствене поступке, и да избегава све што је сувишно, штетно, и опасно за наш религиозно-морални живот.


 

[1] Преподобни Нил Синајски: Монаху Агапију, 2; Сабрана дела, 2 том, стр. 7-12

[2] Преподобни Јефрем Сиријски, Сабрана дела, т. 1. стр.19

[3] Свети Јован Златоусти, Прва беседа на Другу посланицу Солуњанима, Сабрана дела, том. 11

[4] Преподобни Јован Лествичник, Лествица, поука 14

[5] Преподобни Исаак Сиријски, Слово 43. Подвижничка слова, види такође Духовни Цветник, 2 део, стр. 33, 137

[6] Свети Јован Златоусти, Сабрана дела, т. 2, стр. 349

[7] Преподбни Нил Синајски, О разним лукавим помислима, 24. Сабрана дела, 1. том, стр. 306

[8] Преподобни Јован Лествичник, Лествица 26 поука

[9] Преподобни Нил Синајски, 33. писмо, Сабрана дела. 3 део, 3 књига, стр. 214-215

[10] Преподобни Исаак Сиријски, Подвижничка слова, 141. Добротољубље (руско издање), 2. том, стр. 693

[11] Страдања и недаће, било да су добровољни или да их шаље Промисао Божији, чине да сластољубље које се распламсава у телу остане без дејства и искорењују похоту (Преподобни Нил Синајски, 245. писмо, Сабрана дела, 3. део. књига 2 , стр. 142). Види такође Летопис Серафимо Дивјевског манастира, стр. 78

[12] Преподобни Јован Касијан Римљанин, Беседе Египатских подвижника, 12:6, Списи, стр. 388

[13] Преподобни Јован Касијан Римљанин, Беседе Египатских подвижника, 12:6, Списи, стр. 506

[14] Преподобни Исаак Сиријски, Подвижничка слова, 100. Добротољубље (руско издање), 2. том, стр. 677

[15] Преподобни Исаак Сиријски, Подвижничка слова, 164, исто. стр 702

[16] Преподобни Нил Синајски, 252. писмо, Сабрана дела. 3 део, 3 књига, стр. 373

[17] Преподобни Јован Касијан Римљанин, О уставима општежића 6:9. Списи, стр. 78

[18] Преподобни Нил Синајски, 128 и 248. писмо, Сабрана дела, 3. део. 3 књига, стр. 283 и 371. Духовни цветник, 2 део, 11, стр. 30-32

[19] Преподобни Јефрем Сиријски, Сабрана дела, 2 том, стр. 387

[20] Свети Тихон Задонски, Сабрана дела, 4 том

[21] Исто, том 2-3

[22] Епископ Теофан (Говоров), Пут ка спасењу, стр. 255-256, упореди Древни Патерик, 3, 24 и 31

[23] Свети Тихон Задонски, О истинском хришћанству,

[24] Свети Амвросије Медиолански, О дужностима, стр. 55

[25] Неки тврде да се речи Господа Исуса Христа (Мт. 5:28) не могу, наводно, применти и на жене. Разјашњавајући ову недоумицу, Свети Златоуст указује да Спаситељ свагда поставља опште законе и изговарајући поуку глави, тј. човеку, он истовремено поучава и васцело тело, тј. жену. Он зна, да су, према свом пореклу, мушкарац и жена исто биће и због тога нигде не раздваја полове, Сабрана дела, том 7, стр. 193

[26] Преподобни Нил Синајски, 305. писмо, Сабрана дела, 3. део, 2. књига, стр. 170

[27] Преподобни Јован Касијан Римљанин, О уставима општежића 6:12. Списи, стр. 79

[28] Свети Јован Златоусти, Сабрана дела, том 7, стр. 192

[29] Преподобни Исидор Пелусиот, 156. писмо, Сабрана дела, 2. део, стр. 122

[30] Свети Атанасије Велики, Из беседа на Еванђеље по Матеју, Сабрана дела, 4. део, стр. 478

[31] Свети Јован Златоусти, Сабрана дела, том 3, стр. 192

[32] Исто, том 7. стр. 192-193

[33] Преподобни Исидор Пелусиот, Писмо (?), Сабрана дела, том 2, стр. 232. Указујући на неуздржавање очију, Господ не осуђује толико њих, колико унутрашње осећање и наше изопачено срце и вољу када рђаво користимо способност гледања. Када је срце рањено стрелом телесне страсти и када гледа са жељом, тада вид, који је подарио Творац, почиње да служи рђавим делима и самим тим испољава оно што је скривено у њему изопаченост и порочност (преподобни Јован Касијан Римљанин, О уставима општежића, 6:12. Списи. Стр. 79)

[34] Изрека Преподобног Антонија Великог; види Епископ Игњатије Брјанчанинов, Отечник, стр. 6

[35] Преподобни Исаија Нитријски, 3. Слово, 18, Добротољубље (руско издање( 1 том, стр. 288

[36] Еп. Петар (Јекатериновски): Указивање на пут ка спасењу, с. 79.

[37] Св. Димитрије Ростовски, Сабрана дела, 2. том, с. 100

[38] Еп. Теофан (Говоров): Тумачење Прве посланице светог апостола Павла Коринћанима, с. 209.

[39] Св. Димитрије Ростовски: Сабрана дела, 2. том, с. 102.

[40] Архиепископ Филарет (Гумиљевски): О саблазнима II Слова, беседе и говори, 2. део, 4. поглавље, с. 269-271.

[41] Исто, с. 273.

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа