Општехришћански подвиг задобијања целомудрености и чистоте
Целомудреност је плод борбе и подвига. Основа целомудрености је уздржавање у храни, уздржавање од гнева и злопамћења.
Смирење је чувар целомудрености и осталих врлина.
Целомудреност је плод борбе и подвига.[1] Хришћанство захтева стални, самопожртвовани подвиг, моралну снагу и одлучност за превазилажење егоизма, самоугађања и телољубља. Они, који су Христови следбеници, распели су (грехољубиво) тело са страстима и жељама (Гал. 5; 24).
У нашем телољубивом веку, хришћанско начело подвижништва бива изложено жестоким нападима. Називају га усмерењем противним људској природи, непријатељским према људским радостима и срећи, штетним за друштвени живот.
Да ли хришћани иду против природе? Не. Ми на човека гледамо као на творевину премудрости Божије и не лишавамо га чистих радости и задовољстава Хришћански подвижници су добро проучили и познају људску природу са свим њеним склоностима и законима; они су на темељу еванђелског учења и свог опита указали на пут њеног усавршавања. У хришћанском подвигу, они не иду против природе, него против растројства грехом у човечијој природи а посебно против изопачене човекове воље која је, приликом задовољавања потреба, неспособна да га (човека) задржи у границама које прописује та иста природа.
Један од истакнутих руских подвижника каже: "Пре него што је човек сагрешио против закона које је прописало Божанско откровење, он је сагрешио против природе или против закона које је Творац положио у природу. Тако је свему што живи потребна храна ради продужетка живота, али је само човек у стању да исхрану претвори у наслађивање које иде до страсти и да себе у тој мери угоји храном да наруши сопствено здравље. Свим живим бићима је потребно пиће, али се само човек наслађује оним облицима и оним количинама пића које га лишавају самосвести и самоконтроле. Све што живи у природи има нагон за продужењем врсте, али само човек претвара тај инстинкт у извор одвратних порока, разврата и страшних болести. Све што живи воли слободан живот и кретање, али само човек доводи своју слободу до самовоље и махнитости које рађа толико мноштво преступа да законодавци све до данас нису измислили довољно мера којима ће их спречити и прекратити. У тренутку слободе и благостања, свако створење Божије у природи радује се због осећања живота које трепери у њему, али једино човек тежи да читав свој живот претвори у непрекидно празновање, исцрпљује се у измишљању задовољстава, губећи у испразности и доколици своје најбоље снаге и способности.
Да би био веран природи, човек би, дакле, требало да буде подвижник (аскета). Тога су били свесни још древни пагански (незнабожачки) философи. Зар онда може, а да не буде подвижник хришћанин, који жели да у својој растројеној природи ваплоти онај узвишени идеал уистину људског живота, какав му је изображен у Еванђељу?"[2]
Наше хришћанско знање захтева од нас подвиг. У крајњем исходу, подвиг хришћанског врлинског живота усредсређује се на задобијање свеобухватне врлине целомудрености у којој учествују све врлине и чија су круна чистота срца и љубав.
Целомудреност се достиже свестраним уздржањем и трпљењем (посебно трпљењем недаћа), кроткошћу и негневљењем, скрушеношћу срца, смирењем и послушањем, молитвом с постом и осталим врлинама.[3]
[1] Свети Јован Златоусти, О Посту, Сабрана дела, т. 11, стр. 932
[2] Архиепископ Амвросије (Кључарев), О аскетизму, Сабрана дела, т.1, стр. 55-56
[3] Преподобни Јефрем Сиријски, Сабрана дела, т.1, стр. 387; Преподобни Јован Касијан Римљанин, О уставима општежића, 5:10; Списи, стр. 53
