New Page 1

Значење речи целомудреност" према Светом Писму.

Појам о целомудрености као о чистоти душе и тела од телесних грехова и као о непорочности, као о свеобухватном називу за све врлине

У апостолским списима и у списима Светих Отаца, под целомудреношћу се најчешће подразумева чистота од сваког телесног грешног оскрнављења, а такође и здравље ума и душе.[1]

Ова реч је првобитно означавала разборитост или разум (в. 2. Мак. 4; 37, Дела ап. 26; 25 и 1. Петр. 4; 7), здраво размишљање, здравоумље, премудрост у животу и речима.[2] Целомудреност је "потпуна мудрост, колико умна, толико и морална."^[3]

"Према својој етимолошкој грађи, грчка реч 'целомудреност' указује на здравље, неповређеност, јединство и, уопште, на нормално стање унутрашњег духовног живота хришђанина, на целовитост и чврстину личности, свежину духовних сила, на духовну усклађеност унутрашњег човека."[4]

Према одређењу св. Григорија из Нисе, "целомудреност је, заједно с мудрошћу и разборитошћу, добро усклађено располагање свим душевним кретањима, хармонично дејствовање свих душевних сила."[5] Целомудреност је оно што чува човеков дух од његовог утапања у тело. То је самоочување људског духа, без којег човек постаје телесан и животињски и губи све што је човечије.[6]

Као супротност целомудрености, појављује се стање разврата и развраћености душе. Целина личности је разоткривена, избачене су (испољене) све ниске потребе и похоте тела, док је душа затрпана и преплављена телесним, страственим и грешним. Развратан човек као да је окренут наопачке, бестидно износећи напоље оно што је најсрамније. Уместо стидљивости, овде се појављују бестидност и цинизам. Бестидност указује на исквареност и трулежност (руски и црквенословенски: тленност) душе.[7]

У развратном човеку се задржава само маска човека, јер дух постепено умире и гаси се. Стари (грешни) човек пропада у варљивим жељама (Еф. 4; 22), тј. страстима, за које обично живи човек када угађа самоме себи. "Егоистични живот у самоугађању и страстима разлаже, исцрпљује и прождире човекову природу!“[8] Ово се посебно односи на телесне грехове.

"Остали грехови", каже св. Атанасије Велики, "наносе штету једино души, док развратник расипа и уништава и тело, исцрпљујући душевну и животну силу."[9] Према речима преподобног Јефрема Сиријског, "греховна пропадљивост служи уништењу јер, прикривено продирући у дубину, ствара неисцељиву трулеж у природи која изгледа као незнатна али постаје необухватна јер, слично квасцу, шири своје дејство од ногу до главе."[10]

Човечију душу не кваре само телесни грехови, него и среброљубље, славољубље, завист, мржња, гнев, дрскост, каменосрдност, лаж, зеленаштво, заборављање Бога и свако друго зло које Бог ненавиди.[11] Будући освештани у живототворној купељи св. Крштења и очишћени од сваке нечистоте древне заразе, хришћани су храмови Божији (в. 1. Кор. 3; 16-17) које нико и ништа не би требало да квари и скрнави. "Ми смо", каже свештеномученик, епископ картагински Кипријан, "откупљени по веома високој цени - крвљу Господа Исуса Христа Који је ради нас пострадао. Призвани смо да се потчинимо вољи свог Искупитеља у свим видовима свог служења Њему, прослављајући и носећи Господа у чистим душама и у неоскрнављеном телу."[12]

Уобичајено је да се врлина целомудрености супротставља телесном и раскалашном животу.[13] Тада се назива чистотом целомудрености или чистотом душе и тела.[14]

Под целомудреношћу се, међутим, не подразумева само морална чистота душе и тела. "Целомудреност је уздржавање и надвладавање свих похота борбом."[15] Целомудрен је онај који успева да сачува себе чистим од свакога греха -како у мислима, осећањима и свим жељама и намерама, тако и у самим дејствима.[16] Код апостола Павла је то названо чистотом (1. Тим. 5; 2), када човек "поред телесне целомудрености сачува и духовну и не наноси себи никакву моралну штету посредством вида или слуха",[17] а такође и посредством додира и сл. Преподобни Јефрем Сиријски каже да "истинска целомудреност није само очување тела од блуда, него и када сваки телесни део (на пример очи или језик) сачува целомудреност и када се у унутрашњем човеку душевне помисли не сједињују с порочним мислима. Према томе, да би неко био целомудрен, мора се превасходно побринути за напредовање у свакој врлини, како би нас Дух Свети, Који почива на добрим плодовима, присајединио Царству небеском."[18]

На тај начин целомудреност се - у широком смислу те речи - садржи у томе да се "сачувају све врлине, пазећи на себе у свим поступцима, речима, делима и помислима"[19] Преподобни Јован Лествичник каже да управо целомудреност обухвата све врлине: "Целомудреност је свеобухватни назив за све врлине"[20] и није ништа друго до непорочност.[21]

Нешто слично каже и св. Јован Златоусти: "Целомудреност се... не састоји само у томе да се неко уздржава од прељубништва, него у томе да буде слободан и од осталих страсти. Према томе, ни користољубив човек није целомудрен. И као што је онај (прељубник) привезан за телесну насладу, тако је овај (користољубивац) привезан за богатство, па се чак може рећи и да је овај други мање уздржан него први."[22]

„Целомудреност кроти све страсти, уздржава бесловесна (животињска, чулна) стремљења душе и тела и управља их ка Богу!“[23]

"Целомудреност захтева живот у самозабораву, са свестраним гажењем егоизма и сваког вида самоугађања које све чврсто везује за себе."[24]

У вези с наведеним одређењима целомудрености (у ужем и ширем смислу), код Светих Отаца налазимо и указивања на нека спољашња и унутрашња обележја целомудрености.

Свештеномученик Кипријан Картагински пише: "Као прво, заповест о целомудрености односи се на тело и, уопштено, на нашу спољашњост, а као друго, на душу и на њене унутрашње помисли. Што се тиче унутрашње целомудрености, она се састоји у томе да свако добро творимо пред Богом и ради Бога,а не ради људи (услед човекоугађања), како бисмо у себи угушили и саме заметке (клице) штетне мисли и жеље, свакога сматрали бољим од себе, како никоме не бисмо завидели, нити било шта приписивали самима себи, него све везивали за вољу и склоност промисла Божијег, да бисмо се свагда сећали присуства Божијег и свагда били привезани за Бога и тиме очували своју веру чистом и неприступачном за било какву јерес, а своју унутрашњу чистоту приписивали не самима себи него нашем Спаситељу, Исусу Христу, Који и јесте њен извор.

Унутрашња целомудреност састоји се у томе да ми, док год смо живи, не сматрамо да смо завршили и окончали подвиг врлине, него да се подвизавамо све до оног тренутка док смрт не оконча наше дане. Унутрашња целомудреност се састоји у томе да све напоре и жалости садашњег живота сматрамо ништавнима, да се не везујемо и не љубимо на земљи ништа осим ближњих и да награде за своја добра дела не очекујемо на земљи него само од Бога, на небесима."[25]

Према речима преподобног Јована Касијана, "обележје истинске чистоте унутрашње целомудрености састоји се у томе да човек у будном стању не допусти грешно наслађивање телесним осећањима и да чак и у сну и у сновима обитава без страствених чулних покрета."[26]

"Онај који је задобио савршену целомудреност", пише преп. Исаак Сиријски, "не само да борбом уцеломудрује своје помисли, него чак и постојаном чистотом и истинитошћу свога срца уцеломудрује и зрење свога ума, не допуштајући му да се распростре на непотребне помисли." При том "стид као завеса виси у скривеном обитавалишту помисли и непорочност његове душе се, као целомудрена дјева, вером чува за Христа"[27]

Према речима свештеномученика Кипријана Картагинског, спољашња целомудреност се састоји у избегавању свега што би могло да нанесе макар и најмању мрљу на душу, у уздржавању од неумереног смеха и од подстицања других на такав смех, у томе што се неће говорити било шта што скрнави пристојност (доличност) и истину, у избегавању друштва људи порочног живота. Осим тога, спољашња целомудреност се састоји и у томе што се погледу неће дозволити да лута и да буде расејан на све стране, у томе што човек неће бити надмен, што неће изгледати разметљиво или сладострасно, у томе што се неће изругивати страстима и недостацима других, што неће говорити о ономе што не зна и, исто тако, што неће говорити бесмислено и неумесно о ономе што зна[28]

На спољашња обележја целомудрености односе се и смерност (скромност) у понашању и стидљивост. "Стидљивост је стална сапутница целомудрености и моралне чистоте које у узајамном јединству чувају нашу моралност (посебно у младалачком узрасту)... Стид је изванредан учитељ и руководитељ у очувању телесне чистоте."[29]

Целомудрена смерност хришћанина не пројављује се само у речима и поступцима, него и у самим телесним покретима, у начину ходања, у умећу да се смерно понаша у друштву. Човекова душа се, као у огледалу, одражава у његовој спољашњости, у свим његовим покретима. Све то нам служи као одјек или као пројава душе јер, услед тесне повезаности душе са телом, из спољашњих поступака наше телесне природе изводимо закључке и о унутрашњим особинама наше духовне природе. Извештачен ход, разметљиве позе и телесни покрети служе као израз лакомислености и нескромности.[30]

"Ноге које не корачају како доликује не сведоче о целомудрености и разобличују болест, јер се и у самом корачању примећује нешто дрско", каже св. Григорије Богослов.[31] Смеран положај тела и спољашње понашање уопште представљају живи одраз благочестивог духа, добре нарави и смерности једног хришћанина. Благост ваша нека буде позната свим људима, каже апостол (Филипљ. 4; 5, упор. са 2. Кор. 10; 1).

"Целомудреност се не састоји само у непорочности тела, него и у смерном и доличном одевању, у скромном украшавању косе", каже свештеномученик Кипријан, епископ картагински.[32]

Целомудреност се испољава и у речима, тј. у чистоти нашег језика. Поглед и слух целомудреног хришћанина одвраћа се од свега што није смерно (од саблажњивих призора, слика, књига, приповедања, неумерених аплауза и весеља, и сл). "Много је тога срамног што избљује језик похотних и развратних (људи), много је тога скривеног и саблажњивог што он избацује у уши слушалаца"[33] и позлеђује целомудреност. Целомудрен хришђанин на све гледа чистим оком (Тит. 1; 5). "Као што здраво око све види чисто (јасно) и управо тако одређује шта је шта... тако и чиста душа све види као беспрекорно и чисто, док помућена душа (тј. душа оскрнављена греховима), имајући око прекривено тамом греха, ни оно што је добро не може да види као такво",[34] због чега подозрева да је и целомудрен човек лицемеран и да има скривене пороке. Преподобни Исаак Сиријски каже да је хришћанин, "када види све људе као добре и када му нико не изгледа као нечист и оскрнављен, и он сам чистога срца."[35]

Лепота људског тела у целомудреном човеку не изазива страствена осећања, него га подстиче на прослављање Творца. Тако је из житија светих познато да подвижници, који су се прославили чистотом и целомудреношћу, нису бивали прелешћени телесном лепотом уколико би срели жену или младића прекрасног лица, него су се својим помислима узносили ка највишој, најсветијој лепоти, узрочници сваке небеске и земаљске лепоте, тј. ка Богу. Они су Га прослављали због тога што на земљи твори такву лепоту и дивили се лепоти образа Божијег који је заблистао чак и у људској природи повређеној грехом. Они су мисаоно созерцавали неизрециву лепоту (доброту) лица Божијег, красоту светитеља Божијих, светих ангела и Пресвете Богородице, и услед тога још више у себи распламсавали чисту љубав према Богу "Који је Себе ради створио сваку лепоту.“[36]

"Неко ми је приповедао о задивљујућем и највишем степену чистоте. Неко је, видевши уобичајену женску лепоту, због тога силно прославио Творца и због тог једног виђења распламсао се великом љубављу према Богу и излио потоке суза. Уистину задивљујући призор! Оно што би за некога било јама пропасти, њему је натприродно послужило за задобијање венца славе."[37]

Чиста целомудреност представља извор унутрашње духовне радости и мира. То су неизбежни сапутници чисте и непомрачене савести: споља се она пројављује у некој смерној радости.[38] Целомудрен човек се одликује уздржаношћу, трпљењем и одважношћу у недаћама и искушењима.[39]

Целомудреност је посебан дар Божији. Човек не може да задобије чистоту искључиво сопственим снагама и настојањима: једино се према милости и благодати Божијој подвижнику дарује ослобађање од "телесне битке и владавине надмоћних страсти."[40]

Истинска целомудреност могућа је једино у хришћанству. У старини су само неки, најбољи међу незнабошцима, тј. незнабожачки философи, могли да задобију извесни делић целомудрености - уздржавање од блудних дела и сл. Међутим, "унутрашњу, савршену и трајну чистоту духа и тела они не само да нису могли да задобију на делу, него нису могли ни да размишљају о њој. Врлина истинске целомудрености може се задобити једино по благодати Божијој, а њу поседују само они хришћани који скрушенога духа служе Богу!'[41]

[1] В. св. Јован Златоуст, Прва беседа на Другу Посланииу Тимотеју и Четврта беседа на Посланииу Титу. Преподобни Исидор Пелусиот целомудреност схвата као супружничку верност, "свако безгрешно стање", "стање невиности", "здраво умовање", "здрав ум" (в. Писма бр. 266 и 356). Свети Василије Велики сматра да је то "противљење сладострашћу" (Слово о одрицању од света). Свети Јован Златоуст га на једном месту одређује и као "супружничку верност" (Трећа беседа на Посланицу Јеврејима), а св. Атанасије Велики као "очување тела од скверни" (О одређењима).

[2] Теофан (Говоров) Тумачење пастирских посланица Св.Апостола Павла, стр. 282, 288

[3] Фјодоров, Н.Ф. Философија заједничког дела, стр. 314-315

[4] Свештеник Павле Флоренски: Стуб и Тврђава Истине, стр. 180-183

[5] Цит. По Попов К. Блажени Дијадох, епископ фотички, и његова дела стр. 321

[6] За разумевање молитве Светог Јефрема Сиријског, Пастирско Штиво, 1915. фебруар, стр. 3

[7] Реч 'тленност' (срп. "трулежност, пропадљивост") потиче од словенске речи "тло", која означава дно, тло, основу. "Жито је иструлело до дна", тј. у потпуности, колико год га је било. Очигледно је да се руски глаголи 'тлет' и 'тлит' односе на процес труљења, уништења које допире до самог темеља ствари, до земље. У таквом случају, 'трулежност, распадање', рус. "растленние" означава или потпуно распадање тј. уништавање душе до краја, до дна, или, што је правилније, као и "разврат", означава исквареност темеља човековог бића, последњи степен искварености, растројеност, распад личности, поткопаност, разбијеност, расејаност духовног живота, ње гову уситњеност, стање мучне непостојаности; другим речима, то је "распад личности који почиње и пре геене, њено расецање грехом (в. Мт. 24; 51 и Лк. 12; 46)." Свешт. П. Флоренски, Стуб и тврђава Истине, с. 182

[8] Епископ Теофан (Говоров) Тумачење Посланице Св. Апостола Павла Ефесцима. Стр. 297

[9] Цит. По Еп. Теофан (Говоров) Тумачење Прве Посланице Св. Апостола Павла Коринћанима, стр. 242

[10] Преподобни Јефрем Сиријски, Сабрана дела, т.3, стр. 262. Упореди Преподобни Симеон Нови Богослов, Слово 4:1; Слова, свеска 1, стр. 44-45

[11] Исто

[12] Свештеномученик Кипријан Картагински, Књига о одевању девственица, Сабрана Дела, књига 2, стр. 128

[13] Преподобни Симеон Нови Богослов, 48. Слово, Слова, св.1 стр. 436-437: „Не препуштати се телесним задовољствима – то је целомудреност: препуштање свим задовољствима ја називам раскалашношћу“ (Свети Григорије Богослов, Одређења, 5. део; Преподобни Марко Подвижник целомудреношћу назива уздржање од блуда (Слово 2:25)

[14] Преподобни Јован Лествичник, Лествица, 15:5

[15] Свети Јован Златоусти, Беседе на Еванђеље Светог Јована Богослова, 26. Сабрана дела, 8 том. Стр. 234

[16] Изрека јеросхимонаха Мардарија. Цитат по Кратка скица житија подвижника нижњегородског печерског манастира јеросхимонаха Мардарија, стр. 197

[17] Еп. Теофан (Говоров): Тумачење пастирских посланица св. апостола Павла, с. 364. Према речима митрополита Филарета Московског, "живети целомудрено -значи живети под руковођењем целовитог, неповређеног, здравог умовања, не допуштајући себи никакво задовољство које не одобрава здрав разум; то значи очување ума од оскрнављења нечистим мислима, срца незараженог нечистим жељама и тела неисквареног нечистим делима (Беседе и слова, 2. том, с. 114)

[18] Преподобни Јефрем Сиријски, Сабрана дела, 3. том, стр. 406

[19] Изрека јеросхимонаха Амвросија Оптинског. Цитат по прот. Четвериков, Опис житија блаженопочившег оптинског Старца Амвросија, стр. 217

[20] Преподобни Јован Лествичник, Лествица; 15. поука, 4

[21] Епископ Теофан (Гопворов) Тумачење пастирских посланица Св. Апостола Павла, стр. 280

[22] Свети Јован Златоусти, „Беседа 5 на посланицу Титу; Сабрана дела, т.11, стр. 869; види такође Преподобни Јефрем Сиријски, Сабрана Дела, 3.том, стр. 406 и Преподобни Јован Дамаскин, Слово о страстима и врлинама, стр. 8

[23] Преподобни Петар Дамаскин, Осамнаесто слово Добротољубље, руско издање , том 3

[24] Епископ Теофан (Говоров) Тумачење пастирских посланица Св. Апостола Павла, стр. 117

[25] Свештеномученик Кирпијан Картагински, Трактат о прелестима света

[26] Преподобни Јован Касијан, о Уставима општежића, 6:10

[27] Преподобни Исаак Сиријски, Подвижничка слова, Добротољубље, руско издање, 2 том, стр. 646

[28] Свештеномученик Кирпијан Картагински, Трактат о прелестима света

[29] Свети Амвросије Медиолански, О Дужностима, 1:2, стр. 5-6

[30] Исто, стр. 7-10

[31] Свети Григорије Богослов, Савети Олимпијади, Сабрана дела, 5 том, стр. 244

[32] Свештеномученик Кипријан Картагински, Књига о одевању девственица, Сабрана Дела, књига 2, стр. 131

[33] Свети Григорије Богослов, О Безмолвију, Сабрана дела, 4. том, стр. 350

[34] Преподобни Јефрем Сиријски, Сабрана дела, 3. том, стр. 407

[35] Преподобни Исаак Сиријски, 21. слово, Духовно-подвижничка слова, стр. 96

[36] Протојереј Јован Сергијев (Кронштатски). Мој живот у Христу, 2. део. Стр.3

[37] Преподобни Јован Лествичник, Лествица, поука 15

[38] Свети Григорије Богослов каже: „Међу обележја цеомудрености може се убројати и извесна веселост“, Сабрана дела, том 4. стр. 362

[39] Свети Јован Златоусти, Четврта беседа на Посланицу Титу, Сабрана дела, т.11, стр. 670

[40] Преподобни Јован Касијан Римљанин, Беседе Египатских подвижника, 12:4 и 6. Види такође и Лествицу, Светог Јована Лествичника, поуку 15

[41] Преподобни Јован Касијан Римљанин, Беседе Египатских подвижника, 13:5