Морална  чистота

 

Чистота целомудрености као врлина која је противна телесним страстима и разврату. У чему се пројављује морална чистота тела и душе.

 

Разматрана у ужем смислу речи, целомудреност се као врлина која је супротна телесним страстима и разврату назива чистотом.[1]

Такав назив за целомудреност сусрећемо код светих Григорија Богослова, Јована Златоустог, Василија Великог, преподобних Јована Лествичника, Исаака Сиријског, Исидора Пелусиота, Марка Подвижника, Јована Касијана и других.

"Целомудреност је чистота душе и тела од сваког телесног (грешног) оскрнављења", каже преподобни Јован Лествичник.[2]

Руски подвижник, епископ Игњатије Брјанчанинов, даје следеће одређење: "Чистота је врлина која је противна блудној страсти. То је отуђење тела од стварног падања у грех и од свих радњи (дејстава) које воде ка греху, отуђење ума од блудних помисли и маштања а срца од блудних осећања и нагона, након чега следи и отуђење тела од телесних жудњи."[3] Понекад се оба назива за врлину сједињују у јединственом термину "чистота целомудрености." О чистоти целомудрености говоримо онда кад, поред телесне целомудрености, поред чистоте од сваког греховног телесног оскрнавље-ња, бива очувана и чистота душе од сваке нечисте помисли и жеље."[4]

"Сваки хришћанин би требало да зна да чистота спољашњег човека, тј. телесна чистота, без чистоте унутрашњег човека, тј. духа, није чистота, како о томе пише св. Јефтимије Велики. Он каже да је човек блудник чак и ако не твори нечисти грех телом, али чини прељубу у мислима, имајући нечисте помисли које задржава, потчињава им се и њима се наслађује. Такав (човек) не може да буде храм Духа Светога, јер је Дух Свети сличан пчели... и као што пчела не улеће у смрадну посуду, тако ни Дух Свети не улази у нечисту душу", пише св. Димитрије Ростовски. [5]

Савременик светих апостола, римски епископ Климент, крајем 1. века пи-сао је коринтским хришћанима: "Док смо у овом свету, док живимо на земљи, требало би да се кајемо за оно зло које смо починили у телу, како бисмо од Господа добили спасење, док још има времена за покајање... према томе, браћо, вечни живот ћемо задобити тек онда, када испунимо вољу Оца небеског, кад тело сачувамо у чистоти и испунимо заповести Господње."[6]


 

[1] Налазимо некоклико значења ове речи, нпр. Чистота као врлина супротна разврату: светост, чистота, непорочност, целовитост, неисквареност душе и тела, невиност. В. 4 Мојс. 6:8; 1 Тим. 4:12 и 5:2; Тит. 2: 5-6; Чистота у ширем смислу реч подразумева светост, непорочност, бестрасан и разборит живот који изазива свеопште поштовање (в. 1. Тим. 2:2 и Тит. 2:7). Најзад, ту је и чистота уопште, као праведан живот чистота, праведност.

[2] Лествица поука 15 као и епископ Теофан (Говоров) Тумачење пастирских посланица

[3] Епископ Игњатије Брјанчанинов, О чистоти, Сабрана дела, том. 1. стр. 331

[4] Еп. Теофан (Говоров): Тумачење пастирских посланица св. апостола Павла, с. 364. В. такође: Св. Димитрије Ростовски: Поука на празник Успења II Сабрана дела, 1. том, с. 680; преп. Јован Касијан Римљанин: Беседе египатских подвижника, 12; 5. У светоотачкој књижевности, сусреће се и појам као што је "чистота девствености", када се поред девствене неоскрнављености тела, очува и непорочност душе и чистота срца, тј. чистота од свих порока и страсти.

[5] Свети Димитрије Ростовски, Поука на Празник Успења, Сабрана дела. Том. 1, стр. 681

[6] Свештеномученик Климент Римски, Друга Посланица Коринћанима, стр. 176

 

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа