Апатија

 

Када млади човек схвати да је све то модерно лудило само "још једна цигла у зиду"[1] а да се тај зид руши, и када схва-ти да више не може уживати ни у сексу, ни у дроги, ни у насиљу, његово срце и душу преплављује осећање очајничке обамрлости које се назива - апатија. Апатија је стање у коме човек тврдо-главо одбија да трага за вишом истином живота.

Не можемо се више ослонити на "религију" као последње средство за постизање жељеног "излаза" из безизлаза савремене пропасти. Лагали су нас безброј пута и ми смо безброј пута били повређени. Испропадали смо много пута од разних "вера" и више нас не занима никаква "организована" религија, јер смо схватили да је свака "организована" религија само још једна у низу овоземаљских институција које покреће воља за моћ. А та воља за моћ је уништила многе људске животе. Нагледали смо се већ довољно тога како нас те институције гледају са ви-сине и наслушали се како нам соле памет да ћемо горети у паклу ако се не прикључимо њиховој организацији. Тако размишљају млади данас.

Наслушала се омладина њихових лицемерних прича и те приче данашњу младеж више не занимају. Једни проповедају сиромаштво, а живе у луксузу и богатству на туђ рачун. Други проповедају мир, а кријумчаре оружје. Трећи верују у насилно преобраћење и сматрају да отпаднике од њихове религије треба поубијати.

Многе религије су прегазиле преко нас и оставиле нас у стању потпуне апатије и нама данас не преостаје ништа друго него да кажемо: "Жао нам је, наш усуд је јачи од ваше догме!". Зато се више нећемо ни осврнути када неки нови циркус од "религије" буде прошао нашим градом, већ ћемо наставити да живимо по старом.

Данас јасно видимо да све те различите "вере" једнако тврде да су оне једини пут спасења, а да је остатак света проклет. И да све те различите "религије" поседују искључиво мање или веће трунчице истине... Седећи у чекаоници овог очајног живота, питамо се хоће ли истина преживети овај човеков рат против Бога?

Модерни апатични човек више нема начина да општи са својим Творцем. Он чак више и не жели да чује саму реч "Бог". Он се изнервира на сам помен те речи. А и када је чује, прво на шта помисли јесу ТВ-проповедници са својим кадилацима, због којих одмах мења телевизијски канал. Телевизија аутоматски лишава његов ум сваког узвишеног осећања. Па чак и када не може да пронађе програм који би стимулисао његов ум, модерни човек опет мења канал само да не би гледао те ТВ-проповеднике. Чим поново налети на неку бесмислену ТВ-емисију, он опет мења канал, и тако у недоглед. Али, ниједан телевизијски програм не може више да задовољи ум младога човека. Оно што га при-ива за телевизор јесте краткотрајни тренутак наде у могућност неког смисленијег живота, коју доживљава док мења ТВ-канале.

Вештачка и магична телевизијска слика - истински хипнотишући и отупљујући људска чула - обликује свест модерног човека и претвара га у празног примаоца порука о " бекству од стварности". И премда и сами осећамо да нас телевизија обликује у складу са површним вредностима овога света, и премда осећамо да нам она квари ум, и премда осећамо да презиремо ту машину (телевизор), ми и даље грозничаво настављамо да мењамо ТВ-канале.

Џери Мендер, човек који се годинама успешно бавио радом на рекламама, спровео је лично истраживање о последицама деловања телевизије. Он је рекао да се телевизијска слика - за разлику од слике коју даје филмска камера - формира на визуални начин, у "оку ума". Циљ телевизије је да се слика утисне директно у памћење тако да временом човек више није у стању да у свом памћењу разликује телевизијску слику од слика стварног животног искуства.[2] Како ћеш онда моћи да разликујеш истину од неистине, и илузију од стварног догађаја? Телевизијска слика је намерно начињена да да прикаже "акцију", "конфликт", "узбуђење" и бурне манифестације живота. Такве гламурозне слике распаљују људску машту и фантазију, а посебно машту и фантазију младих људи, које није тешко импресионирати. Телевизија младе људе, који желе да истински сагледавају живот, стимулише да живе у лажној представи о животу. Прљавштина тог телевизијског нихилизма младима испира мозак.

Шта је са онима који упорно желе да достигну вишу истину живљења? Шта ће од њих испасти на крају? Ако успеју да преживе досаду "модернога доба" и одбаце "свеце" нихилизма, ако успеју да се изборе против бесловесности савременога живота, преостаје им последња препрека коју морају савладати: апатија, која води у симпатију... Симпатију према ђаволу. [3] 

 


 

[1] Аутори алудирају на наслов култне песме Још једна цигла у зиду (Another Brick in the Wall) култне рок групе Пинк Флојд (прим.прев.)

[2] Џери Мендер, Четири аргумента за елиминацију телевизије

[3] Аутори овде алудирају на хит Ролингстоунса, једне од најпопуларнијих рок група свих времена, који носи истоимени назив Симпатија за ђавола (Sympathy for the Devil) (прим.прев.)

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа