Тријумф аспурда

 

Модерно доба је доба апсурда. Оно што је некада било сматрано ружним данас се сматра лепим. Оно што је некада било сматрано погрешним, данас се сматра исправним. Људи више не жнве да би стварали живот, већ да би га уништавали. Данас када је Бог мртав, живот је постао тријумф апсурда.

Савремена уметност на најупечатљиввји начин открива сгање распадања у коме се налази модерно доба. Из човекове присилне потребе да изражава апсурд настала је и једна нова форма уметничког изражавања, позната као "авангардна уметност".

Апсурдност савремене уметности је достигла свој врхунац када је један чувени авангардни уметник публици апсурдног света приказао своје апсурдно "ремек-дело". "Уметник" је стајао на бини, очи у очи са једним другим човеком. Тај други човек је, потом, извукао пиштољ и пуцао у "уметникову" руку. Публика је реаговала бурним аплаузом. Критичари су викали: "Бриљантно!" и "Овај човек је геније!". Тај "уметник" се обогатио на рачун свог "ремек-дела", написао о томе чак и књигу, и пос-тао "шампион апсурда".  

Абсурдизам је достигао свој циљ онога тренутка када је убица постао херој. Добар пример за ово јесте један савремени филм[1] о убици који убија и једе своје жртве. Он је у филму представљен као осећајан и интелигентан човек, који ни по чему не личи на човека чије су руке умрљане крвљу. Међутим, он уствари и не жели ништа друго осим да задовољи своју људождерску глад.

У једној сцени, тај доктор, Ханибал Лектор (Ханибал-Канибал!) пресеца гркљан једном затворском стражару, качи га мртвог на решетке своје затворске ћелије, раширених руку попут разапетог анђела, и, док му се стражарева крв још слива са уста, седи и слуша класичну музику.

И тај човек, на крају филма, испада херој, "светац" Нихилизма и људи се диве "психолошкој дубини" филма. Али, та и таква "дубина", као и обично, није дала никакав одговор, већ искључиво пуки опис посуновраћености немилосрдне данашњице. И док је - на крају филма - филмско платно постајало све црње, аплауз у сали је постајао све гласнији. Седећи у тами биоскопске сале, чуо сам да је неко иза мог левог рамена рекао: "Ханибал Лектор је мој идол!".

Дух овога времена је дух апсурда. Човек је окружен светом хаоса, а у себи не налази никакво унутарње јединство. Можда су критичари у праву када кажу да је уметник апсурда "дубок" у описивању духа времена. Али, зар критичари не би требало да се баве оним што је уметност, а не што је дух времена? Јер дух времена се мења као што се мењају годишња доба. Када критички разматрамо дух времена, тада се више не бавимо уметношћу, већ искључиво модом. Али, зар уметност у модерном добу, уосталом, и није постала само пука мода? Да, уметност је данас мода. Ако ствари тако стоје, шта је онда то што покреће моду апсурдности у модерном свету и модерној уметности?

Шта је то што ствара тај "дух времена", који убија људску душу? Која то сила уметничку лепоту претвара у пуку моду? Одговор не може бити други него овај: Нихилизам, тај вечни непријатељ истине. Када је истина умрла у људским ср-цима, Нихилизам се прерушио у прелест моде и нахрупио у испражњену људску душу. Где нема истине, тамо дух Нихилизма све више јача. При таквом стању ствари, човек - заједно са свим оним што он ствара - постаје апсурд. Заборавивши истину, човек је изгубио слободу. Остаје питање: како човек да се ослободи од тираније нихилистичке моде?


 

[1] Ради се о шокантном филму и великом светском хиту Кад јагањци утихну (1991.) који је 1992. добио Оскара за најбољи филм, и који је код наше биоскопске публике, у Србији и Црној Гори, постигао велики успех. Лик Ханибала Лектора, демонски поремећеног, а интелектуално генијалног доктора-канибала (људождера), одглумио је Ентони Хопкинс, који је за ту улогу, такође, добио Оскара. (прим.прев.)

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа