Чула

 

Човеков живот је веома сложен, а у исти мах и веома једноставан. Човек је храм Божији. Нашом слободном вољом можемо обесветити тај храм или га, пак, сачувати светим.

Свети Игнатије Брјанчанинов, православни руски философ из XIX века, открива тајну човека као храма Божијег, говорећи:

"Када ум и срце постану Божије обиталиште, тада, душа и тело, такође, постају Божије обиталиште. Но, тај Божији храм бива прљан и разрушаван сваки пут када тело пада у чулну похоту и када у ум и срце почну да улазе зле помисли".[1]

Да бисмо схватили смисао човекове духовне борбе про-тив обесвећења храма Божијег који се налази у њему самом, неопходно је да схватимо смисао речи - "чулност". Она означава физичка чула - чуло вида, слуха, мириса, укуса и додира, али и душевну острашћеност која настаје кроз потчињење душе чулима. Свети Никодим Агиорит, монах који је у XVIII веку живео на Светој Гори, говори:

"И премда је тело по природи склоно чулним уживањима, ум - и поред тога - води, управља и зауздава тело".[2]  Свети Јован Дамаскин, монах који је IX веку живео у хришћанској Палестини, говори:

"Ово је разлика између разумне и неразумне душе: неразумну душу воде и њоме управљају тело и чула, док разумна душа води и управља телом и чулима. Твоје истинско биће није у видивом телу, већ у невидивој души".

Знајући све ово, јасно је да телесна чула - чуло вида, слуха, укуса, мириса и додира - јесу двери душе. Када се човек њима користи неправилно, те двери постају тамничке двери за душу. Свети Игњатије говори: "Ум је око душе".[3] То значи да човек мора непрестано да стражи како над својим чулима, тако и над својим умом.

Хришћанска истина о невидивој, тј. духовној димензији живота постала је, у нашем времену, не само нешто што се проглашава "застарелим", већ и објекат стварне мржње. Омр-знувши духовно начело живота, овај свет је склизнуо у површни живот чулности. Модерни човек је обесветио и до темеља спалио своју душу. Али, када једном схватимо и прихватимо то духовно начело као своје животно начело, онда постајемо обавезни да своју душу изграђујемо стражењем над чулима, умом и срцем.

Када гледамо зле ствари очима, ми то зло упијамо у душу; када слушамо злу музику, звуци зла продиру дубоко у нашу душу, и наше мисли и машта нам, потом, не дају мира. А зле мисли воде ка злим делима. Кратко речено, злом употребом чула ми уништавамо и наше тело, и нашу душу, и наше срце.

Свети Јован Кронштатски, руски мистик, који се упокојио почетком овога века, писао је са изузетним духовним проницањем о чулима и њиховом деловању на душу човекову. Он је тако писао, јер је и сам - уз помоћ благодати Божије - достигао такву духовну осетљивост да је могао да види у људско срце, па чак и људске мисли. О утицају музике на душу, Св. Јован Кронштатски пише следеће:

"Немој допустити да те опчарају мелодични звуци инструмента или гласа, већ по њиховом деловању на душу, или по речима саме песме, расуђуј о томе какав је дух те музике. Ако музика изазива тиха, честита и света осећања у твојој души, онда је слушај и храни своју душу њима. Али, ако музика у твојој души узбуркава страсти, немој је слушати: одбаци и тело и дух такве музике".[4]

Стражење над чистотом срца јесте суштина невидиве хришћанске борбе. Стражећи над чистотом срца, човек уствари стражи над местом где обитава Бог. Свети Теофан Затворник, руски аскета из XIX века, укратко излаже суштину духовне борбе, следећим речима:

"Има само један начин да човек започне духовну борбу: а то је - кроћење страсти. Страсти не могу бити доведене под власт душе никако другачије осим будношћу и стражењем над срцем. Стога, човек све своје време може да посвети молитви и борби против помисли тек када очисти срце од страсти. Тек тада човек може гледати ка Небесима својим физичким очи-ма и сазрцавати Небеса духовним очима своје душе, молећи се у чистоти и истини". [5]

 


 

[1] Свети Игњатије Брјанчанинов Бојиште - Принос савременом монаштву, Манастир Свете Тројице, Џорданвил, 1983. стр. 227

[2] Константин Каварнос, Модерни Правосалвни Светитељи, том 3, Институт за византијске и модерне грчке студије, Белмонт, 1979, стр. 118

[3] Свети Игњатије Брјанчанинов, Бојиште, стр. 227

[4] Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу

[5] Из Добротољубља, О умносрдачној молитви, Фабер и Фабер, Лондон, 1985. стр. 200

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа