Хришћанска побуна последња истинска побуна

 

Oд дана када се Бог оваплотио и био распет па све до данас, "Царство Небеско с напором се узима и подвижници га задобијају" (Мт. 11, 12). Одговор на питање "Зашто?" откривен је и сада морамо да задобијамо Царство Небеско са напором: у вери, нади и љубави. Данас је време за хришћанску побуну - последњу истинску побуну.

Ми више нисмо деца човековог рата против Бога, зато што сада знамо пут, истину и живот. У нашим срцима је завршен тај страшни човеков рат против Бога. У нама више нема насиља, већ је остала само сила одлучности наше воље да живимо и умиремо за Истину Божију. Сада почиње наша невидива борба. То је борба против страсти и порока у нама, која ће трајати до краја живота. То је рат против греха чији је циљ задобијање врлина. Ова невидива борба започиње и завршава као хришћанска побуна - последња истинска побуна.

Одвајање од овога света јесте први корак те хришћан-ске побуне на путу ка истинској слободи, а кључ који откључава врата тог пута јесте аскетизам (подвижништво). Аскетизам је пракса задобијања врлина кроз духовни и физички подвиг: пост, молитву, бдење, тиховање и одрицање. Суштина хришћанскога подвига је у одрицању од овог пролазног света и његових ужи-вања са циљем задобијања вечног мира другога света - мира Царства Божијег. Та хришћанска побуна против овог света започиње на попришту нашег срца, наше душе и нашег тела и управо она представља једини извор истинске слободе човекове. [1]

Да бисмо схватили шта је то хришћанска побуна као последња истинска побуна, морамо најпре да научимо шта су те-ло и душа, шта су чула, шта су страсти а шта врлине, шта је молитва и шта је страдање. Почећемо од онога што се тиче саме људске егзистенције.

Два су основна вида људскога живота - телесни и душевни. Оба ова вида функционишу у складу са човековом вољом. Тело је оно чиме се изражава душа, а душа је оно чиме тело живи. Ако желимо да наше одвајање од света буде успешно онда оно мора бити и на душевном и на телесном плану.

Живот тела је у заједничком раду различитих органа, од којих сваки понаособ врши своју појединачну функцију, која је неопходна за укупни живот тела. Постоје три основна система: систем за варење, мишићно-скелетни систем и нервни систем. Када ови системи функционишу правилно и у међусобној вези, тело је здраво и живот није угрожен, али када се тај поредак поремети, тело се разбољева и живот бива угрожен. Ово правило важи и за душу.

Живот душе се састоји од три дела: ума, воље и срца, односно духа.

Ум обухвата ментални живот човеков и човеково мишљење. Чим чула нешто опазе, ум са својим мишљењем и памћењем почиње да функционише. Ништа не може да уђе у душу без мишљења и памћења. Ако нечега нема у памћењу, човек није у стању да га замишља, нити да о њему размишља. Мисли никада не долазе директно из душе. Мисао у душу увек долази споља и делује у складу са законима душе.

Други део душе јесте воља, највећи дар који нам је Бог даровао. Обдарени даром слободне воље ми доносимо најсудбинскију одлуку: да ли ћемо веровати у Бога или ћемо веровати у Ништа. И као што тело може да умре и да се распадне, тако може и душа. То се дешава када човек својом слободном вољом одлучи да одбаци Бога. У тој и таквој потпуној слободи човек је у почетку, својим грехопадом, сам себе бацио у ланце палости и до данас, окован у те ланце, још увек трага за слободом. Зато је слобода савршен, али застрашујући дар.

Трећи део душе јесте срце или средиште човековог бића. Оно се још назива и дух (највиши аспект душе). Није случајно што је духу, такође, дато и име - срце, јер тај телесни орган представља средиште човековог тела. Дух или срце јесте она сила која долази од Бога, која познаје Бога, која трага за Богом и је-дино у Њему налази себи покоја. Дух човеков најунутарњијим духовним осећањем осећа да је пореклом од Бога, осећа да потпу-но зависи од Бога и и да има обавезу да угоди Богу у свему, и живи само за Њега, и само Њим.

Још тананије пројаве срца (духа) јесу страх Божији, савест и богочежњивост.

 

Страх Божији:

 

Сви људи, без обзира на то у којој су мери побожни, знају да постоји Бог - Који је створио све, као и да сви зависимо од Њега. То је она природна вера која је утиснута у срце свакога човека.

 

Савест:

 

Модерно мишљење о савести јесте да је она уствари један застарели и друштвено условљени елемент у човеку, који треба што пре уништити. Рећи ово значи рећи да треба немилосрдно да убијемо сопствену душу, јер савест је глас Божији у нашем срцу, глас крји нам нечујно открива шта је добро а шта зло  и шта је угодно Богу а шта није. У овим жалосним временима човекове поробљености светом, постали смо глуви за глас своје савести, и више не чујемо јасно глас који нам говори како да разликујемо добро од зла. Зато је наш хришћански циљ да поново постанемо способни да чујемо глас сопствене савести.

 

Богочежњивост:

 

Богочежњивост се испољава кроз свакоме човеку својствену чежњу човекову за Добром. Богочежњивост се, такође, испољава кроз човеково незадовољство овим светом. Шта значи то незадовољство? Оно значи да ништа у створеном свету не може да утоли богожедност срца човековог.

Срце (дух) долази од Бога, срце трага за Богом, оно жели да окуси Бога, оно жели да обитава и живи у заједници са Богом и да почива у Богу. Када срце то постигне, оно достиже свој мир, а све док то не постигне, оно не може имати мира.


 

[1]  Када говоре о "одвајању од овога света", аутори не мисле на бекство од света, на "праведничко гнушање" и "прање руку" од прљавштине палога света, већ на ону хришћанску побуну против човекове поробљености овим светом, његовом логиком, његовом палошћу... Хришћанско одвајање од света и одбацивање света јесте уствари хришћанска спасењска битка за свет и његово спасење. Зато су у историји Цркве највећи подвижници - највећи одрицатељи од овога света били они који су највише учинили за овај свет и његово спасење, јер су се својим подвигом уствари непрестано разапињали за живот света, јер су посведочили Царство Божије као истину овога света и праву човекову Отаџбину (прт. прев.)

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа