Хришћани истинољупци Божији 

 

Оне који су прихватили Христа као живу Личност, као Оваплоћеног Бога и који су ходили путем Истине, Истине коју је Он открио човеку, овај свет је увек проглашавао за "неприлагођене" и "отпаднике". Још од времена када је Христос ра-апет, овај свет Хришћане сматра "непријатељима народа".[1] Ти "непријатељи народа" и љубитељи Истине Божије звали су се и зову се - Хришћани.

Овдашњи пагански свет је одбацио прве Хришћане, прогонио их, мучио и убијао, чиме је испуњено Христово божанско пророштво: "Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзуо пре вас. Када бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет" (Јн. 15,18-19).  

Да би избегли прогоне први Хришћани су се скривали у катакомбама - местима на којима су сахрањивани мртви - где су се молили у тајности, потпуно одвојени од света. Они су живели у непрекидном ишчекивању мучеништва, због чега су непрестано духовно бдели, припремајући се за Царство Божије. Они нису марили за земаљска богатства, угодности и част, јер су их стра-дање и близина мучеништва потпуно ослобађали таквих брига. Они нису имали приватне својине, а све што су имали било је заједничко. Једном речју, они су били "једно срце и једна душа" (Дела ап. 4, 32) и нису били од овога света.

Згариште спаљенога Рима се још увек димило када је римски цар Нерон дошао на идеју да оптужи Хришћане за под-метање пожара и да бес народа стиша крвљу Хришћана. То је био једини излаз за човека који је претходно убио сопствену мај-ку и спалио пола Рима. Нерон - чије је име постало синоним за све оно најокрутније и најболесније - био је први римски цар ко-ји је отпочео прогоне тих невиних и саможртвених истинољуба-ца Божијих - Хришћана. На све стране су се чуо поклич - "По-бијмо Хришћане!": и - читав пагански свет је устао на Хришћане.[2] Тако је римски цар Нерон отворио "сезону крвавог лова" на Хришћане, која траје ево већ две хиљаде година.

Крвопролиће је започело погубљењем двојице Христових ученика који су у то време били у Риму - апостола Петра и Павла. На основу оновремских сведочанстава о њиховом погубљењу данас чињенично знамо како је изгледало њихово мучеништво. Најпре је апостолу Павлу секиром одсечена глава, а затим је дошао ред и на апостола Петра. Он је требало да буде разапет на крст.[3]

Када је доведен до места вде је требало да буде разапет, апостол Петар је замолио своје џелате да га разапну наопако на крст, рекавши: "Нисам достојан да будем разапет као мој Господ". Тада, џелати обрнуше крст, и приковаше га са ногама увис, а главом надоле.[4] Апостол Петар је разапет за Истину, и ту његову жртву за Истину занавек запамтише и свет и сва потоња поколења.

Мучеништво је било сматрано крајњим чином одрицања од света и  највишим обликом хришћанске духовности. Хри-шћани и Хришћанке су мучени и убијани на најокрутније могуће начине. Они су спаљивани, дављени, комадани, одсецане су им главе, руке и ноге и разапињани су на крст због своје вере у Једнога Бога. Њих су ондашњи анти-теистички (богоборни) пагани искушавали покушавајући, углавном безуспешно, да их примора-ју да се одрекну Христа и хришћанске вере. Хришћанских Мученика је безброј у историји Цркве, која је, уствари, историја непрекидног мучеништва, и они - као примери крајње верности Христу - представљају непобитни доказ бесмртне победе Хришћанства, победе која надилази овај свет.

Хришћани који су, у то страшно време, непоколебиво веровали у Бога и Његовог Сина Исуса Христа свакодневно су се суочавали са могућношћу насилне, мученичке смрти. За прве Хришћане је, заиста, од животнога значаја било то што им је омогућено да управо телом - које је кадро да носи Бога у себи -истрпе муке мучеништва. Једино је Христос као Оваплоћени Богочовек Духом Својим Светим, Који је обитавао дубоко у Хришћанима, могао да им да снаге да победнички прођу кроз студени пожар страха од смрти, кроз ужасе бола и страдања којима су била изложена њихова тела и њихове душе током мучеништва. Ти хришћански Мученици су кроз све ове векове светлели, а светле и данас, поколењима као најузвишенији пример аскетске борбе коју зовемо: смрт за свет.[5]

И после више од три века ужаса, током којих је проливена крв хиљада и хиљада хришћанских истинољубаца, престала  је стравична агонија анти-хришћанских прогона. Из бола и стра-дања тих истинољубаца свануло је, коначно, и сунце слободе. У IV веку, вера тих "отпадника" постала је "државна религија" тадашњег цивилизованог света. Неморалне римске законе замениле су закони установљени на моралним вредностима, миротворном духу и милосрђу хришћанске вере.

Али, са озваничењем Хришћанства, почео је да се јавља један други велики проблем. Више није било страдања и прогона, и Хришћани су све више почињали да праве компромисе са овим светом. У својој слободи и богатству, почели су да заборављају да су страдање и сиромаштво неопходни за истински духовни живот. У хришћанску мисао је све више продирала идеја да ће се спасти само они који припадају "организованој" религији. Многи су почели да схватају Цркву као овосветску политичку институцију, а не као средство узрастања у савршенство Царства Божијег.

И поново су истинољупци Божији ступили на сцену као актери прогона, али то је био сада драговољни самопрогон, због кога су, у очима света, изгледали као луде. Хришћани и Хришћанке који су трагали за Истином више него што су је могли наћи у Цркви као пуко земаљској институцији почели су да се повлаче у дивљине и пустиње. Бескрајна пространства египатских, сиријских и палестинских пустиња штитила су их од утицаја овога света, као што су - не тако давно пре тога - зидови катакомби штитили ране Хришћане.

Ти древни Хришћани-пустињаци су кроз пост, девственост, неспрестано стражење, рад и подвиг поново оживели катакомбни дух Хришћанства, али сада у облику добровољног само-прогона. Ти Хришћани су живели као живи мученици који су се определили да их свет сматра за своје "отпаднике". Тако је започела прва хришћанаса побуна против хришћанског света који је почео да се секуларизује. И ти први побуњеници су се звали - монаси. Сагледавши таштину овог умирућег света и желећи да побегну од тираније овдашњих мода, ти истинољупци Божији су се повлачили у пећине и јаме, на планине, у колибе где су живели у потпуном сиромаштву, нимало не марећи за своје тело и свој спољашњи изглед. Они су живели само за то да умру за овај свет, за свет коме су, ионако, били добри само као мртви.

Они су се клонили градова као болести, јели су једном дневно или, чак, једном недељно, више волећи живот у глади него испразан живот у самозадовољству и уживањима. Спавали су само пар сати дневно, и то не лежећи у кревету, већ седећи на столици. Они су се одрицали сна, јер су сматрали да их сан одваја од свесне заједнице са Богом. Они су се - у својој тежњи ка савршенству - непрестано борили против своје пале природе, против својих страсти и грехова.

У почетку су ти "отпадници" живели сами, животом потпуног одрицања и тиховања. Али било је и других Хришћана који су - видевши подвиг ових првих монаха и њихово праведни-ко одрицање од саморазарајућег света - пожелели да и сами почну да живе тим, споља гледано, сулудим начином живота. Тако су почеле да ничу велике монашке заједнице и пустиње су се претвориле у велике монашке градове са стотинама и хиљадама грађана - монаха и монахиња који су имали само један једини циљ: живети и умрети за Истину Божију. Црква је временом почела да сматра те подвижнике доживотним мученицима. Зашто?

Зато што Мученик у једном тренутку претрпи мучеништво и после тога умире, док монах добровољно страда читавог свог живота, распињући се и умирући сведневно и свеноћно за овај свет.

Овај начин живота, назвав монаштвом, брзо се проширио на сав тадашњи хришћански свет, а монаси су постали чувари изворног духа хришћанског "андерграунда".[6] Из кратњег сиромаштва ових подвижника израсли су, временом, читави градови и друштва. Најпре би се један монах населио у пустињи или потпуној дивљини. Онда би се други настањивали око њега, и вре-меном би таква заједница прерасла у сеоце или, чак, градић. Монаштво се на овај начин ширило у Палестини, Египту, Византији, Грчкој, Србији, Русији, Румунији, Бугарској, Италији, Етиопији, Ирској, Француској, Америци, и широм света. И мада се овај узвишени монашки образац православног Хришћанства проширио на све четири стране света, овај свет ту чињеницу до данас скрива од људи као једну од својих најбоље чуваних тајни.

 

***

 

Животописи који следе јесу истините приче о Светитељима који су живели у разним периодима хришћанске историје, о људима који су жртвовали читав свој живот за Истину Божију. Оно што следи представља само један летимичан поглед у пребогати свет Светих, који нам дају свети пример своје хришћанске побуне - последње истинске побуне.

 


 

[1] Овај назив је први пут, у новијој историји, употребљен за Хришћане (свештенике, мовахе, вернике...) у Француској анти-хришћанској револуцији, а обилато је коришћен у Бољшевичкој револуцији и касније у стаљинизму, као и сввм осталим безбожничким, комунистичким револуцијама. Код нас је у револуцији 1941-45. и непосредно по њеном завршетку безбожничка власт побила преко две стотине свештеника в епископа СПЦ, да не говоримо о, како се процењује, две до три стотине хиљада православних Срба којв су пали од руке слугу цр(ве)номагијског Пентаграма-Петокраке. Са друге стране, није немогуће да ће врло ускоро и слуге белог (такође, црномагијског) Пентаграма "Новог светског поретка", почети да гове Хришћане и Цркву Христову као "непријатеље народа (демократвје, мира, људских права, "отвореног друштва"...) (прим. прев.).

[2] Мученици Колосеума, Тан Паблишерс, 1987.

[3] Разапињање на крст је у римско време била најтежа и најсрамнија казна, јер је крст био знак срама и на такву казну су били осуђивани само најоокорелији злочинци, разбојници и убице. (прим.прев.)

[4] Древни сиријски документи, Преникејски Оци, том 8

[5] О. Михаило Ојер. Свети Василије Велики и стварање аскетских заједница, изд. Манастира Св.Пајсија, Форествил, 1994.

[6] Аутори ове књиге намерно користе термин "андерграунд" у жељи да на што жввљи начин приближе данашњој омладини аскетски дух Хришћанства који јој је, иначе, унапред одбојав. Овде се иде на игру речи и смисла, јер су први хришћански подвижнвци живели заиста у "авдерграунду: у подземљу, у катакомбама, док данашња омладина свој "андерграунд" сматра истинотрагатељском побуном против отуђености и обезличености савременог друштва и живота. Аутори се, иначе, овим смелим методом - обраћања младима на језику на коме млади могу да их разумеју - када говоре о Хришћанству, користе кроз читаву ову књигу

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа