О страсти рукоблудија

 

Мудрији сам од стараца јер заповести Твоје чувам.

(Пс. 118,100.)

 

Пишем  вам,  младићи, јер  сте побиједили нечастивога.

(1.Јн2,13)

 

Православље је подвиг

 

Зароњен у таму своје палости, човек се не може ослободити затеченог, греховног "ја" без подвига самосавладавања. У Цркви Божијој, основаној Господом Исусом Христом, налазе се сва благодатна средства која трудољубивом подвижнику помажу да се ослободи грехова и порока каји растачу његову боголикост и одвајају га од љубави Христове. Православац је борац јер без борбе нема ни победе. А борба треба да буде неустрашива, јер страшивци неће ући у Царство Јагњетово (Отк. 21,8).

 

Замке демона блуда

 

Један од најсуровијих демона који хришћанина настоји да сломи и препречи му пут ка Небеској Отаџбини јесте и демон блуда, духовно - телесног осквренења. "Пас сладострашћа" (тако га назива Свети Јован Лествичник) прати старог Адама у сваком од нас неодступно; он настоји да нас зарази својим беснилом.

Већ поменути Свети Јован, игуман синајски, објашњава зашто је то тако: павши у грех и смрт, ми смо се лишили ангелоподобног бестрастија које је било својствено нашим родитељима, Адаму и Еви, пре њиховог одступања од Свете Тројице. Од тада човек блуди (блудети = лутати) и блудничи. Зато велики авва каже да се разлозима и противразлозима (дакле, чисто моралистички, разумски, без православног евхаристијског подвижништва) демон телесне страсти не може победити.

Он даље вели: "У сладострасним људима постоји неко осећање неодоливог нагона ка телима и дух бестидни и сурови, прикривен на дну срца, који чшш да човек који је нападнут осећа телесни бол у срцу као да се пече на ужареној пећи, дух који се Бога не боји, који се-ћање на вечни муке не сматра ни за шта, који се гади молитве... То је дух који човека... чини као безумним..."

Ми, хришћани који живимо у тешким временима и у друштву потпуно секуларизованом које не зна за стид ни пред Богом, ни пред својом савешћу, често смо изложени боју прса у прса са злодусима који наводе на Богу мрску страст блудничења.[1]

Млади људе који се Цркви враћају након дугогодишњег лутања ван дома Очевог на својим душама носе ране од паганског начина живота који је претходио њиховом обраћењу. Неопходна је молитвено-евхаристијска нега да би те ране биле исцељене.

 

 

[1] Суштина сваког блуда је у убијању живота: како оних који блудниче, тако и њиховог потомства (презервативима, абортусима, свим оним што спречава рађања). Зато су блудници свагда малодушни и слабовољни.

 

 

< ^ >