Наше доба

 

Наше време је време које отворено, на сав глас објављује слободу нагона. Један од жреца модерне сатанистичке психологије, Сигмунд Фројд, сматрао је човека полиморфно перверзним (вишеструко изопаченим) бићем у коме сексуални нагон доминира над осталима. Несвето тројство омладинске поп-културе открива како су, тобож, секс, дроге и рокенрол пут ка слободи и "аутентичности"... Заиста, треба се обући у свеоружје Божје да би се одолело саблазнима доба у коме живимо...

Из разговора са младим православним Београђанима који су у Цркву стигли након многих лутања, писац ових редова сазнао је да момци и девојке у нашем престоном граду од своје 14. до 18. године често имају везе са по неколико десетина особа супротног пола. Ове и овакве везе између младих плод су ненаситиве потребе да се воли и буде вољен, потребе на коју не може одговорити ни обезбожена породица, ни обезбожено друштво : па ипак, душа много страда од блудничења, растројава се и пропада неумитно, ако се не открије светлост Христова.[1]

Ово пустошење и затирање будућности Србства требало би обрадити са свом богословско-пастирском озбиљношћу, јер је, како каже отац Серафим (Роуз), "много касније него што ми мислимо". Наравно, тема нашег чланка је скромнија, и тиче се једне од пројава блудне страсти за коју се углавном каже да није превише "опасна". Реч је о рукоблудију (мастурбацији).


 

[1] Човек је од Бога назначен за вечни живот у заједници са Господом, ангелима Његовим и својом браћом - људима. Вечни живот се стиче само кроз жртву, кроз ношење крста: то је једина права љубав. Овај ко мисли на пуко лично задовољство, ко за Бога ве мари, а ближње користи да би утолио своју похоту, угледа се на Сатану, који је с неба спао због гордости и себичности. Тако је и у случају када неко своје, од Бога му на употребу поверено, тело користи на начин супротан Божијој вољи. Ми не припадамо себи: ми смо Христови; треба да живимо у складу с тим, свагда се сећајући да је Богочовек, ради нас и ради нашег спасења, на Крсту пострадао.

 

 

 

<  ^  >