Наталија

 

Лета 1995. године мој добар пријатељ Мајк дошао је да ме посети у месту у коме сам тада живео, у шумама Источне Пенсилваније. Донео ми је на поклон једну књигу. Рекао је: "Прочитао сам је и схватио да је мораш имати."

Та књига се звала "Казивања једног боготражитеља". Немам речи којима бих могао да изразим захвалност пријатељу за Ту малену књигу. Она као да је описивала само небо. Боготражитељ је лутао Русијом тражећи духовнике који би га научили непрестаној молитви. Говорило се о манастирима, о духовним оцима. Изгледало ми је као нестварна прича! Али не, то је била истина. Шта су значиле те чудне речи: Јутрење? Литургија? Добротољубље? Са собом сам носио, у два задња џепа, само ту књигу и малу Библију.

Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу заклонити. (Мат. 8:20).

Лето се ближило крају и више нисам могао остати на том месту. Била је недеља поподне, први септембар 1995. године. Било ми је дваде-сет три године. Док смо ходали празним улицама, торњеви светских трговачких центара назирали су се испред нас, сиви и злослутни. Понављао сам у себи Исусову молитву коју сам научио од боготражитеља: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Ускоро је пао мрак и требало нам је место за спавање. Сетио сам се места на које сам одлазио тражећи мир на горњој, западној сграни парка поред реке. Док смо метроом ишли тамо, понављао сам Исусову молитву.

Кад смо легли на траву да спавамо, зачули смо глас: "Ви момци кампујете овде?" Одговорили смо да бисмо камповали сваке ноћи Био је то младић у својим раним двадесетим. Његови пријатељи били су ту близу. Љубазно нас је упитао да ли бисмо хтели да прбведемо ноћ у ље-говом склоништу у месгу које је назвао 'Тунели слободе". Сагласили смо се и прошли кроз врата, ушавши у потпуно мрачан простор. Ишли смо пругом око миљу или две све док нисмо дошли до велике грађевине налик на кућу. Целим путем сам наглас говорио Исусову молитву. Пустили су нас да уђемо и дали су нам храну и ћебад. Немо сам захвалио Богу и заспао.

Са друге стране пруге, високо у зиду тунела, иза маленог отвора налазио се велики удубљени простор. Џим и ја смо пробили отвор за врата и почели да радимо. Од  конопаца смо направили механизам за пењање и за неколико недеља направили смо себи место за становање. Неизрецива радост испунила ми је срце. Желео сам да разговарам са Богом, али нисам знао како да се молим.

Сакупљали смо воду и купали се у хидранту у подножју тун*ла. Јели смо суве земичке из контејнера у осамдесет трећој улици. Струју смо добијали из кабла који су наши пријатељи преко пруге спровели из малог пристаништа изнад нас. Отпаци из контејнера подмиржвалвву све наше потребе и чак нас искушавали да будемо екстраа пљали смо дрва из контејнера, крпе, душеке, украсе ж требало, радећи као мрави. Живећи високо у зиду, дуб цовима преплављеног опасног тунела, осећао сам се да сам недостојан такве раскоши.

Та зима је била најгора у историји Њујорка. Изнад земље је:би-ло десет степени испод нуле, што значи да је у тунелу било минус два-десет. Крупне громаде леда пружале су се са висине све до земље, као зид. Пре почетка јануара биле су три страшне мећаве. Ветар је као оркан завијао кроз тунел. Човек који је живео миљу иза нас умро је од зиме. Наш дом био је као хладан гроб.

Сетио сам се девојке Наталије коју сам некада срео. Пронашао сам је и састали смо се у парку. Показао сам јој своју књигу Казивања једног боготражитеља. Знала је за њу. Како је знала? Рекао сам јој да сам саградио место за становање у тунелу и да покушавам да живим као боготражитељ. Изненадио сам се када ме је замолила да је одведем тамо. Чврсто сам је држао за руку док смо ходали пругом. Схватила је све. Мислио сам да ми је Бог послао анђела. Оставила ми је часопис "Смрт за овај свет".

Џим је отишао на неко време. Чим је отишао почела је страшна мећава. Снага ме је издавала. Наталија је отишла на пут на неколико недеља. Било је неописиво мрачно и хладно. Био сам сам. За новогодишњи ноћ, 1995/96., упалио сам свећу и почео да читам "Смрт за овај свет". Било је то као да гледам у огледало. Ко су били ови монаси? "Ја сам монах", помислих у себи. Примакао сам се свећи и почео да преписујем сваку реч у свој дневник. Бојао сам се да ћу изгубити овај часопис међу многима који су били расути свуда около, а био ми је тако драгоцен.

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа