Сусрет са руским православљем

 

Када се Наталија вратила крајем јануара, позвала ме је не вече-рњу службу у цркви на Ист Вилиџу. Била је то руска Православна Црква. Никада нисам чуо за такву цркву. Када се служба у маленој капели осветљеној свећама завршила, питао сам свештеника одевеног у црно да ли бих могао понекад да поразговарам са њим.

Савет бескућника исељавао је људе из тунела, тако да сам морао ускоро да напустим свој дом. Куда ћу сада? Сећам се да сам молио Бога да погледа на моју недостојну молитву и да ми открије Своју вољу да бих могао да је извршим. У једним новинама видео сам оглас: "Запослење на Аљасци, зарадите новац." Тај оглас ме је тајанствено и снажно привукао. Новац! Можда ћу овога пута моћи да га зарадим. Знајући за моје сиромаштво а и због доброте свога срца, Наталија је понудила да ми плати пут. Спаковао сам своју малену торбу и једне хладне фебруарске ноћи напустио своју подземну келију.

За пар дана био сам на обали далеког Алеутског острва, на броду на којем смо радили као средњовековни робови. Два месеца радио сам напорну смену од шеснаест сати рада и шест сати одмора. Недељама нисам видео светлост дана, а тешко је било поднети огромне таласе Беринговог мора. Код себе сам држао Казивања једног боготражитеља, и када бих био исцрпен (а то је било често) понављао сам: "Господе Исусе Христе, помилуј ме."

У међувремену, Наталија је напустила колеџ и отишла у Сиетл. Тамо јој је једна жена дала карту за Анхориџ и док сам ја био на мору, она је тражила место на којем ће провести празник над празницима, Васкрс. Пронашла је малу подвижничу обитељ у планинама северно од Анхориџа. Позвали су је да остане са њима. Када сам коначно напустио брод придружио сам јој се тамо, не знајући заправо шта је то. Био сам захалан што имам где да будем. Ушао сам у собу, а на столу је лежала хрпа часописа "Смрт за овај свет", а међу многима и онај који сам читао у тунелу и преписивао у свој дневник. Нисам могао да верујем својим очима. Питао сам се да ли је ово могуће! Ускоро се појавио човек у црној одежди и са дугачком црном брадом. Звао се отац Павле. Представио сам се као боготражи-тељ. Пожелео ми је добродошлицу у замолио ме да ујутру припремим за Јутрење. Јутрење? Као у мојој књизи? Нисам могао да говорим, па сам немо захвалио Богу и заспао.

Ујутру је јутрење служено у маленој дрвеној капели светог Сергија. Певало се и сви су говорили "Христос воскресе". У следећих неколико дана почињао сам да схватам да сам милошћу Божијом доведен у прави живот из моје књиге. Ту је била литургија, ту духовници. Отац Павле је говорио о манастирима и управо оним монасима о којима сам читао у часопису "Смрт за овај свет". Ретко бих шта проговорио. Вратио бих се у мислима само три месеца уназад, у мрачни тунел. Овде сунце недељама није залазило. Из неизрецивог мрака до незалазне све-ости. Ошамућен, поделио сам са њима оно што ми се дешавало - тунел, књигу Казивања једног боготражитеља, цркву у Ист Вилиџу, брод. Упутили су ме на манастир на малом острву надомак Кодијака где ћу први пут срести праве монахе.

 Оно што се на том острву дешавало у мом срцу не може стати у речи, и не може се ставити на папир. Тамо је била тишина испуњена миром. Мир и савршена тишина обузели су ми душу. Све око мене, велико, маховином обрасло дрвеће, оштри гребени обале, све је то слуша-ло Бога у савршеној послушности. Колико сам ја у својо тврдоглавој својевољности нижи од све твари! Како сам чезнуо да се придружим овој твари и да и ја у савршеној послушности слушам Бога! Док сам стајао усред тихе шуме желео сам више од живота само једну ствар - да ми се опрости. Желео сам да будем Православни хришћанин.

Монаси су прихватили мене, неприлагођеног човека из њујорш- ких тунела препуних пацова, отпадак друштва.   Док се у малој цркви служио помен мртвима, пао сам на под пред живим Богом и неконтролисано заплакао. Колико дуго сам трагао! Колико сам се удаљио од живота! Сва моја душа отворила се преда мном. Било је као да стојим на јарком светлу под којим се виде све моје горде мисли, речи и дела. Колико их је! Како сам могао да осуђујем друге? Раније сам мислио да је покајање глупост, али сада је оно за мене постало једина ствар која ми је у животу потребна, више од хране, више од ма чега на земљи! Желео сам да се крстим. Ускоро ћу морати напустити ово место, мој дом.

Монаси су познавали оног свештеника из Ист Вилиџа у Њујорку, оца Кристофера, кога сам посетио пре неколико месеци и рекли ми да је он њихов добар пријатељ. Још једно чудо Божијег Промисла!  

Крштен сам 8. марта 1997. године, са именом Сергије, у част светитеља пустиножитеља чији се спомен слави на дан мога рођења и који ме је позвао из хладног и мрачног тунела на Аљаску, где ме је мој живот пронашао. Када сам, за време крштења изашао из воде, отац Кристофер је свечано запевао древне Псалме:

Блажен је човек коме Господ не урачунава грех и нема преваре у његовим устима.