Сусрет на раскршћу

 

Како тврди Julio Finn у књизи "Блузер" ("The Bluesman"), која је у ствари пионирски рад о начину на који се западноафричка религијска пракса сачувала код црних Американаца, Џонсон је током тог периода лимба примио вуду-иницијацију негде у неком речном рукавцу. "Традиција склапања пакта на раскрсници ради добијања натприродне снаге, пише Фин, "није творевина Афроамериканаца нити изум блуз традиције, већ потиче из Африке и припада вуду-пракси.

Питање је да ли би Џонсон могао написати текстове својих песама без иницијације у култ. "Не изненађује што ова интерпретација уопте није наишла на подршку код белих критичара, од којих се већина осећа удобније у својим историјским или социолошким фотељама. Што се мене тиче, ја ћу искористити своје право да ћутим,[1] осим овога: ако тврдње у неким од кључних Џонсонових стихова нису написане да буду само обично разметање, и ако је то - оно што је он веровао да се десило, онда је то практично истина.

Прецизну форму трансакције описао је блузер Tommy Johnson кога цитира његов брат Ledell: "Ако желиш да научиш да свираш оно што хоћеш, и да правиш ствари сам, узми гитару и отиђи на место где се цесте укрштају, на раскрсницу. Само пази да стигнеш тамо пре дван'ест. Крени на време да будеш сигуран да ћеш стићи тамо. Онда узми гитару и свирај неку песму сам... Велики црни човек ће доћи и узеће твоју гитару и наштимоваће је. И онда ће он свирати ствар и вратиће ти гитару. Тако сам ја научио да свирам што оћу..."

"Велики  црни  човек" је    Легба    (Ellegua? Elijah?), враголан, подвалаџија и божанство  раскрсница. За хришћане Легба са свим осталим афричким  божанствима  чији су култ белци упорно покушавали да истисну из својих робова и да замене  хришћанством, представља ђавола. За припаднике вуду-традиције, он је део моћи која управља васељеном и нема обавезно злу моћ.

Далеко од примитивног празноверја  вуду је  високо-сложен и префињен  систем веровања. Вуду символизам и његове референце одјекују кроз кантри блуз и кроз урбани електрични кантри блуз чикашке школе.

Мади Вотерс је свирао много таквих песама, од којих је најпознатији рад Willie DixonHoochie Coochie man ("Имаш кости црнс мачке/Имаш и мојо/Имаш корен Џона освајача/Спојићу се с тобом"),  као  и  песма  самог Мадија "Мој мојо ради" (Got my mojo working) ("Идем по Луизијани/Да нађем мојо оркестар"), а да не помињемо песму "Котрљајући камен" (Rolling stone).[2] Она исправно казује о посвећеном камењу моћи које су Африканци носили са собом на бродове за робове на прилично драматичан начин - тако што су га гутали.

"Мојо" је још једна вуду амајлија, објекат снаге који се према легенди користи за манипулисање могућим и контролу људи и догађаја.

Управо су ово веровање и оно што је из њега проистекло допринели отпадничком статусу блуз свирача међу угледним људима који су ипак претежно били хришћани (мада Фин посвећује цело поглавље очувању западноафричког духа у животу црначких хришћанских цркава). Одбијајући сав тај јужњачки мамбо-џамбо, градски Црнци су показивали своју урбану префињеност.


 

[1] У оригиналу: позваћу се на пети амандман који у законодавству САД омогућава ћутање на суду.

[2] По којој су име узели The Rolling Stones који иначе имају чувени изведбу Џонсонове Love in Vain

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа