Ступање у њихову борбу

 

Није пријатно бити родитељ тинејџера. Свакодневни сукоби могу учинити да се родитељи осећају као да их свакодневно на смрт растргне чопор паса. Највећи број расправа са децом која су на прагу зрелости може довести до разочарења и бола у срцу. Не постоји начин да побожан родитељ, са високим моралним захтевима у односу на његову или њену децу, безболно преброди њихове тинејџерске године. Те године су за родитеље доба напетости и борбе исто као што су то и за дете. Добра је вест што та борба може бити и подвижничка - тј, борба која доноси корист и једнима и другима.

Залажење у духовну, емоционалну и физичку структуру младих људи пружа родитељима изванредну прилику да раде на сопственом спасењу. Родитељи не морају имати игумане да их поучавају или духовне очеве да свакодневно разговарају са њима, али се зато управо у породици налази могућност за лични духовни развој. Понашање тинејџера даје њиховим родитељима прилику да се боре са оним страстима на које су подвижници, светитељи и светитељке, указали као на највеће препреке светости -гордошћу, самољубљем и похлепом. Једино спознаја те снаге може обезбедити мотивацију која је нужна да би се издржало у још једној рунди тог неизбежног сукоба.

Размотримо страст гордости и лек против ње - смирење. Родитељи често доживе понижење од стране своје деце - тинејџера. Понекад то добија облик гневних речи упућених родитељима на јавном месту. До тога долази када се мајка јави на телефон да би била званично обавештена да је њено дете удаљено из школе, када сусед позове да би разговарао о вандализму или када се полицијски аутомобил заустави испред куће.

Понижења долазе и кроз ситнице о којима родитељи никада не разговарају са својом децом - када син атлетичара седи на клупи или када се рођаци хвале да њихов син иде на Харвард или Вест Поинт, док отац и мајка посматрају како њихов син налази себе" на неком просечном послу. Људи у црквеним заједницама, чешће него што би хтели да признају, суде о вредности родитеља на основу онога што су постигла њихова деца. Понижавајуће је подносити осуду заједнице од чије подршке човек зависи у основним животним питањима.

У таквим приликама родитељи се могу или насекирати и изнервирати или, да парафразирамо светог Јована Лествичника, могу прихватити понижење раширених руку и са добродошлицом, као нешто што им помаже и олакшава у болести гордости. Они могу или сагорети у горкој срџби или прихватити њихову ограниченост и грешност, признати њихове недостатке" и престати да користе своју децу да би потхрањивали сопствену таштину.

Тинејџери могу помоћи својим родитељима на путу према светости на други начин, а то је непривезаност за овоземаљска добра. Истина је да деца свих узраста уништавају ствари; ствари које уништавају тинејџери, као што су то аутомобили, знатно су скупље. Постоји једно, вероватно економско правило, које тврди да што су деца старија, то све више коштају". Факултетско образовање и венчања су добар пример тог правила. Родитељ од кога се очекује да обезбеди своју децу, а уз то и жели добре ствари у животу", од најсавременијег контејнера до крстарења Карибима, откриће да је истина оно што каже свети Јован Лествичник да као што на мору увек има валова, тако и среброљупца не напуштају гнев и туга" (Св. Јован Лествичник, Лествица").

Родитељи су обавезни да одлуче о томе шта ће обезбедити тинејџеру, шта ће тинејџери сами заслужити, а шта ни у ком случају неће добити. Доношење ове одлуке може или гурнути родитеље у сукобе и гнев, или ће такав поступак бити начин да се узрасте у оној врсти вере коју Исус описује у шестом поглављу Матејевог Јеванђеља говорећи о љиљанима у пољу и птицама у ваздуху.

 

 

 

<  ^  >