Шта нам спремају наши просветни експерти"

 

Према мишљењу ујединитеља уједињене Европе, потребно је увођење нове димензије образовања у свим земљама - чланицама ЕУ (садашњим и будућим). Зато је на европском нивоу у периоду од 1990. године донето више докумената у том смислу (Резолуција о образовању, Бели папир о образовању и др.), којима се планирају циљеви и кораци реформе образовања у овим земљама до 2006. године.

Суштина и циљ те нове димензије образовања је прихватање европског идентитета и формирање европске свести" за будуће мултикултурално и мултилингвално европско друштво, а све ово се мора извести ургентно, коришћењем могућности нове економије и интернета. Очекивало би се да се ови глобалистички документи доживљавају као наметнути само у земљама у транзицији, у којима је ова реформа школства спровођена са доста отпора и давала поражавајуће резултате (Мађарска, Чешка, Румунија).

Међутим, није тако. Тој европској свести" опире се и сама (западна) Европа, којој неки њени експерти намећу хитну просветну реформу. Тако немачки Шпигл" (април 2001.) пише: Европа је усред најкрвавије револуције у образовању од доба Ренесансе. Такав напад на образовни систем није виђен још од открића Америке и открића штампарије. Досадашњи модел средњошколског образовања у Европи све више губи на вредности у савременом пословном свету. Зато европски експерти убрзано раде на концепту новог школског образовања који ће бити примењени на нове генерације младих Европљана".

Француски философ Дани Робер Дифур у свом чланку производња пост-модерног детета" (Le mond diplomatique, новембар 2001.) пише да је реформа школства у Француској створила школу у којој су ученици онемогућени да постану ученици, а професори да буду професори, школу која је нека врста мешавине омладинског дома културе и институције за социјално старање, школски забавни парк у коме је образовни модел телевизијски Talk show у коме свако може демократски" да изнесе своје мишљење. У садашњем друштву", каже Дифур, укида се логичко мишљење, школа више ничему не подучава а незнање се мора ширити на све замисливе начине".

Швајцарски философ Жак Мише (Геополитика, фебруар 2002.) пшпе да због антирепресивних" педагошких теорија ниво знања у државним школама вртоглаво опада, па значајан део ђака достиже крај обавезногшколовања а да не зна да прочита ни једну целу штампану страницу. Тако јавно школство постаје пуко предавање незнања". Сви ови гласови протеста европских интелектулаца слажу се у једном: овакво ново школство води укидњу знања, укидању идентитета, укидању човека, или како то каже један наш интелектуалац, оно је културна и образовна лоботомија у веселом паковању".

Упркос оваквим мишљењима, у свакој од ових земаља нашли су се људи помоћу којих је ова реформа наметана и извођена. У Србији, нажалост, здушније него игде. Али пре него што пређемо на причу о реформи српске просвете, направићемо краћи осврт на књигу америчког социолога Алвина Тофлера Шок будућности".

Књига је написана 1970. године (код нас преведена 1997.). Многе незамисливе ствари описане у њој већ су се догодиле или се догађају данас. Надамо се да ће нам то помоћи да схватимо за какав свет ће овај нови модел образовања спремати нове генерације.

 

 

Назад