Светлост и тама, или коме служе окултисти
Зашто су се окултна знања скривала од света? На основу изјава самих окултиста, у ученицима се убијао онај реални живот којим су они живели, те су они сазнавали нешто друго, нешто што нема еквивалента у реалном животу. По њиховом мишљењу, њихово учење је потврђено „силаском светога духа" - откривењем без којег би човек изгубио све животне оријентире. Са хришћанске тачке гледиште ово откривење је откривење ђавола, и зато су њихова знања тама, а за нас је знање светлост. У Еванђељу по Јовану се каже: „У њему бејаше живот, и живот бејаше светлост људима. И светлост светли у тами, и тама је не обузе" (1,4-5). Други важан узрок због којег су окултна знања скривана од света, састоји се у моћи. Према речима окултисте и огорченог непријатеља хришћанства А. Кисеља, „тајна знања су моћ. Моћ шамана и жреца; моћ која је руководила Хитлером; моћ која се проучавала у затвореним Стаљиновим институтима. Спозната суштина појава, њихова веза, омогућава ономе који их је спознао да не погреши".[1]
На тај начин, тајна знања дају моћ или власт над људима и природом. Моћ и власт развијају огромну гордост. Према учењу Светих Отаца православља, гордост доводи до читавог низа страшних грехова: таштине, гнева, блуда, зависти, клевете, мржње, непријатељства, препирања, дрскости, лењости, охолости, хвалисавости, непослушности, среброљубља и на крају крајева до жалости, туге, очајања и самоубиства.
Ко су то екстрасенси? На ово питање непосредан одговор дају сами екстрасенси.
Ј. Сањин у разговору с „великим" екстрасенсом А. Бабичем наводи веома занимљиво „откривење": „У животу, као у бајци, постоје појаве екстрасензорике у којима учествују како мрачне, тако и светле енергетске силе. Задатак првих је да чине људима зло. Дужност, пак, других - назваћемо их за сада носиоцима беле животне енергије... јесте да неутралишу то зло... Носиоце мрачне негативне енергетске силе још су у прастара времена наши преци називали чаробњацима, вештицама и злим вилама... Према томе, људи с белом животном енергијом који им се супротстављају јесу добре виле... или како се данас називају, екстрасенси".
Дакле, окарактерисали су себе не може бити јасније! Према томе, екстрасенси, по признању њих самих, јесу „добри врачеви" (виле), или „бели магови", или просто - магови. Затим он каже: „Понекад људи који су доспели под утицај зле силе знају да раде у име зла. Понекад чак и не слуте то, иако то интуитивно осећају, каткад то чине потпуно свесно, и ја бих чак рекао са задовољством... та црна негативна сила, и њој потчињени људи могу да чине зло у одсутности... Из осећаја зла или зависности такви људи могу да баце чини на човека, и помоћу одређених враџбина да их пренесу на најразноврсније ствари, на намирнице, воду, новац, тј. како се то обично каже, да их зачарају, као креме или воду за време телевизијских сеанси. И док А. В. Чумак за време својих сеанси зачарава своје креме и воду светлом силом у име добра, милосрђа и здравља, вештице, напротив, то чине на човекову штету, постижући жељени резултат најразличитијим методима" (с. 53).
Направили смо овај подужи извод из књиге Ј. Сањина „Чудеса без чудеса" само да бисмо показали да су екстрасенси заправо магови, или врачеви, који наводно делују у име добра. У својој књизи „Дијагностика карме" (Петроград, 1993) С. Н. Лазарев више пута признаје да је почео као врач, затим је постао екстрасенс, касније је разрадио свој систем дијагностике и лечења по карми, али понекад ипак користи методе магије.
Ако су екстрасенси светли магови, зашто онда после њихових сеанси човеку бива горе или се разбољева, зашто они доводе човека до тешког психичког обољења или самоубиства, као и приликом отворених контатака са демонима - „ванземаљцима"?
Јер многи лекари истичу да после сеанси код екстрасенса, рачунајући ту и Чумака, код људи болест не пролази, већ поприма нови, још тежи ток?
У том погледу веома су занимљива и корисна за наше разумевање шта је то екстрасензорика и окултизам уопште, опет признања самих окултиста. Њихова матронеса Јелена Блавацка признаје: „Постоји чудни закон у окултизму који је био потврђен и доказан хиљадугодишњим искуствима... овај закон је био непроменљиво потврђен скоро у сваком случају. Чим неко крене путем испитивања непознатог, већ почињу да се појављују неке окултне последице, а прва од њих је избијање на површину свега онога што се налазило до тада у човеку у уснулом стању: његових недостатака, навика, својстава и скривених жеља... ако је човек... сујетан, или осетљив, или умишљен, све те мане ће неминовно избити из њега, чак иако му је до тада успевало да их скрива и сузбија. Оне избијају незадрживо, и он мора да се бори против њих сто пута јаче него раније, пре него што му пође за руком да искорени у себи овакве склоности. Човек који ставља на себе маску, неће бити у стању да сакрије своју истинску природу, била она ниска или племенита.
У области окултног то је непроменљиви закон...".[2]
А. Кисељ додаје овоме да циљ сазнања окултног јесте критериј који одређује дубину пада или узнесења, а епоха је критеријум који умножава ту дубину.[3]
То значи да додир са окултизмом доводи до развоја у човеку страшних духовних последица које воде наравственом и духовном паду. Наша епоха, по сведочанству А. Кисеља, умножава дубину тог пада.
Ту, у окултизму, човек се суочава с демонским силама које га и доводе до пада у страшне дубине пакла. Тако сами окултисти признају да је екстрасензорика врста магије, тј. врста чаробњаштва, заједничарење са демонским силама, и ето зашто видимо разноврсне страшне последице тог заједничарења.
Навешћемо страшан пример који потврђује непроменљиви закон окултизма о којем говори Блавацка и који допуњује Кисељ.
Младић И. А. 25 година. Пет година се активно бавио екстрасензориком. Током последњих годину и по дана почео је да се бави црном магијом. У окултним круговима се сматра за перспективног екстрасенса, више пута је иступао на међународним и руским семинарима о екстрасензорици. По карактеру је био веома добар, нежан и љубазан младић, жалио је животиње и птице, никога није био у стању да увреди, напротив, понекад су њега вређали, иако је физички снажан, јер се бавио спортом (тешком атлетиком), па је чак заузимао и прва места у Москви на такмичењима у дизању тегова.
На позадини бављења црном магијом његово психичко стање се нагло променило. Постао је веома раздражљив, груб, дрзак, склон хистеричним нападима током којих није могао да се савлада. Његове колеге на послу су почеле да га се прибојавају и да избегавају сусрет с њим. Чим би се појавио на послу, сви би заћутали, бојећи се да им се погледи сретну. Постао је сексуално распуштен и почео да ступа у везе са лаким девојкама. Ноћу је почео да излази из куће, тражио је сусрете са усамљеним пролазницима, нападао их и сурово пребијао. Често би, истукавши своју жртву, чучнуо поред ње, пушио, смиривао се и ишао кући на спавање.
Његово агресивно стање пуно мржње изазвало је неразумевање и осуду његовог понашања од стране његових најближих пријатеља. За време једног напада беса само што није заклао своју најбољу другарицу. Почео је да говори 6 себи да је „опседнут демоном". Једном је замолио ту другарицу да, у случају да му се нешто догоди, обавезно оде у православну цркву и помоли се за њега.
Када се човек обраћа ђаволу, не може очекивати ништа добро. Исто то се односи и на тзв. кодирање.
Крајњи циљ окултиста свих боја јесте одвајање човека од Бога и борба против Бога.
А. Кисељ пише (с. 24) да је хришћанско Свето Писмо „посвећење ни у шта". На другом месту он пише: „Схватили смо да другог распећа неће бити, Други долазак Христов неће бити мисија добра. Не треба живети у облацима: 'Бог нас воли, Бог ће опростити'... Не, неће опростити. Између нас је Голгота".[4] Исти пише да се „Православље заправо одрекло истине, а Православна Црква је претворила светло учење о животу у мрачно учење људи",[5] и клања се ономе што се назива ђаволом.
Овде се бело назива црним, а црно белим. За њих је Бог ђаво, а ђаво је Бог. На тај начин, окултизам у свим његовим врстама је прави сатанизам.
У једном окултном часопису се отворено износи циљ развоја окултизма у свету: то је стварање нове религије, где има места за највиши разум, али нема места за хришћанског Бога. Сада смо се коначно убедили ко је тај највиши разум - ђаво.
На почетку наше брошуре навели смо одређење окултизма које даје Велика совјетска енциклопедија. Сами окултисти донекле избегавају овај термин и више воле други термин - „тајна доктрина". У предговору за књигу „Тајна магија" В. М. Бедаш пише: „Уобичајени термин 'окултизам' збуњује многе. Израз 'тајна доктрина', по примеру бившег председника Теософског друштва прошлог века госпође Ј. П. Блавацке, је прихватљивији. Окултизам говори о тајном учењу које се преноси по традицији, али свако од нас га може открити у себи".[6] У уводу за ову књигу он пише: „Постоје бића која живе у невидљивом свету као риба у води... Она су толико моћна, да ако кренемо против њих, резултат ће бити погубан, јер ћемо нарушити природни закон".[7]
Већ смо наводили изјаву самог екстрасенса да је екстрасензорика магија. Магија није ништа друго до чаробњаштво. В. М. Бедаш признаје да „врач предаје духовима своју душу, и у томе је ужасна подмуклост чаробњаштва; делујући својом вољом на одређене силе природе, имајући знања и примењујући вољу, чаробњак може излечити, или пак обрнуто, навући неке болести, изазвати гром на ведром небу, бацати чини и томе сл." (Тамо). Он такође изјављује да тајна знања која се примењују са лошим циљем чине чаробњаштво, а с добрим циљем мудрост. Али ми смо се већ убедили да екстрасензорика која се, према речима самих магова-екстрасенса, примењује с добрим циљем доноси људима небројене несреће. Нама - лекарима и свештенослужитељима - то је нарочито добро познато. Тако да не треба обмањивати ни себе, ни друге, ни Бога.
Екстрасензорика, магија, чаробњаштво уводе човека у свет црних духова од којих човек не може очекивати добро.
Веома нам је драгоцено признање овог врача и мага - В. М. Бедаша - да постоји невидљиви закон за посвећене (тј. саме магове, враче и екстрасенсе), док свет пребива у незнању о силама ума и силама природе (тј. тајним, скривеним знањима). „Боље је да посвећени ћуте, јер знање, ако се шири свуда непромишљено, наноси штету, а не добро" (с. 6). Даље, на страни 139, он пише: „Изопачивши се тако што је из науке самоспознаје прешла у практичне области примене, магија је позната као црна (наношење штете и зла), бела (супротна претходној са задатком да јој се супротстави), зелена (лековита), љубавна (вршење утицаја на људе чаролијама да би се придобила њихова љубав), итд."
На тај начин, В. М. Бедаш признаје да лековита магија (екстрасензорика, биоенергетика, лечење методом Рејке) јесте земаљска магија. Већ смо наводили речи епископа Самарског и Сизранског Сергија да боја магије нема никаквог значаја - постоји само магија.
„Има много људи - пише В. М. Бедаш - за које царство Дева (тј. злих духова) има велику привлачну моћ, и они покушавају посредством медитације да ступе у контакт с њима... Контакт лако доводи до поремећаја психичке равнотеже, ако не и до фактичке опседнутости... То уноси дубоко растројство у људску свест... То је криза која може нагло да погорша стање пацијента и да отежа његову болест" (с. 18).
У овој брошури смо поклонили велику пажњу штетним последицама „лечења" људи код екстрасенса, врачева и магова. А ево признања самих врачева!
Шта може још да се каже после овог признања?
Можемо додати на основу речи окултиста да коришћење паранормалних психичких утицаја које је увек било познато под називом црне магије води духовној деградацији (В. М. Бедаш, с. 144). То се тиче црне магије. Али исто то тврди и С. Н. Лазарев о екстрасензорици. Већ смо наводили његове речи о томе да бављење екстрасензориком доводи људе до изопачавања. На другом месту он пише да човек који се бави магијом (екстрасензорика је врста магије) на штету етике и љубави разара себе, своју децу и рођаке (с. 42). Психотерапеути, екстрасенси, врачеви, хипнотизери грубо улазе у подсвест, оријентишући се на спољашњи ефекат и решавајући чисто практичне задатке. Ово се дешава на позадини потпуног незнања шта је то подсвест, какви су закони њеног функционисања. „Биоенергетика - пише он - претворена је у науку о практичном утицају на човека. На то да, излечивши тело, можемо нашкодити души, нико и не помишља" (с. 41). Он такође истиче да духовна неразвијеност екстрасенса доводи до духовног, а затим и физичког краха, како њих саме, тако и њима блиске људе (с. 39).
С. Н. Лазарев такође пише да је његов пут у биоенергетику прошао кроз магију и врачање. Он такође признаје да деформације биолошког поља може да уклони „магијским средствима типа бајања, погледом или рукама" (с. 12). Али истовремено признаје и то да методи класичног екстрасензорног лечења могу дати само олакшање, али не могу излечити човека (с. 13), јер се сам узрок болести (грех!) не може уклонити на тај начин и болест у сваком тренутку може избити на другом месту (с. 11), што веома често срећемо у нашој духовној и лекарској пракси.
Штетне последице бављења окултизмом не појављују се само у екстрасензорици.
Већ смо помињали негативне последице бављења људи „летећим тањирима" и „ванземаљцима". Овоме се може додати и мишљење председника Уфолошког савеза доктора техничких наука Рема Варламова. На страницама часописа „Аномалија" (бр. 1,1994, с. 15) он пише: „На већину људи, према подацима статистике, контакти са аномалним појавама врше негативан утицај чак и у сlучају почетног позитивног ефекта... Дијапазон негативних појава се простире од пролазних слабости до поремећаја рада система вида, кардиоваскуларног и моторног система, понекад до тешких психичких потреса, неизлечивих обољења и смрти".
Ово се потпуно слаже и с нашим духовно-медицинским искуством.
А. Петухов, члан експертског савета Уфолошког савеза, истиче да неке карактеристике психе контактора са „ванземаљским разумом" изазивају сумњу у њихово психичко здравље.[8] На конференцији уфолога 26. фебруара 1994. године он је саопштио да се неки контактори понашају као марионете под утицајем нечије воље.[9] Али управо то марионетско понашање и јесте знак зомбирања, лишавања сопствене воље, духовне агресије против личности!
Наталија Рзајева, познати конктактор из Ростова на Дону, једна од првих која је организовала чак и „предузеће" за успостављање конктаката са „ванземаљцима", у једном од бројева листа „Труд" је писала: Ловечанство је у опасности! Земљу покушава да пороби енергетска цивилизација из Проклетих Светова. То су разумни облаци 'црне енергије’. Продирући у људска тела, стварају енергоинформациони вирус који слаби вољу и paзум" (Taмo, c. 9-10).
Руководилац уфоцентра из Северодвинска Г. Корњејев тврди да му је „... познато на Земљи мноштво енергетских објеката других облика разума (инфора), које око не може да опази" (тамо, с. 16-19).
Рем Варламов пише да аномалне појаве, нарочито НЛО, не представљају само толико техногену структуру, колико структуру са одређеним психофизичким системом заштите од несанкционисане везе са једностраним телепатским каналом ишчитавања човекове информације. Овде човек мора да, рекло би се, оперише са појмовима сувише далеким од науке. Ствар је у томе да особитост блиских контаката са тзв. хуманоидима (читај - демонима!) јесу принудне или добровољне отмице (одвођења, абдукције). Говорећи у црквеним терминима, пристанак на добровољну абдукцију је, по мишљењу св. Игнатија (Брјанчанинова) и јеромонаха Серафима (Роуза), последица пристанка на демонску саблазан, на „продају душе демонима" (тамо, с. 15).
Веома је карактеристичан закључак самих окултиста!
Треба истаћи да су духовно слепило, необразованост и заглупљивање духова наших људи од стране следбеника окултизма толико велики, да се људи чак преко новина и часописа обраћају „контакторима" са „ванземаљским разумом" (демонима!) с молбама да успоставе конктакте... с душама умрлих људи. То је отворена молба демонима да им се јаве и контактирају с њима, дакле, молба да им предају своју душу.
А. Петухов даље пише да анализа „контактне" информације (коју добијају контактори), упркос њеној „космичкој" обојености, у целини сведочи о томе да „ни од каквих ванземаљаца ту нема ни трага ни гласа":[10] Кандидат техничких наука, стручњак асоцијације „Екологија неспознатог" Виталије Шељепов отворено назива силе с којима општи контактор - мрачнима. При томе он налази барем четири критеријума који то доказују.
1. Дејство „мрачних сила" усмерено развоју у човеку осећања незадовољства, раздражљивости, агресивности, суровости и похлепе.
2. Замењивање стваралачког и несебичног самоизражавања егоистичким и користољубивим мотивима.
3. Тежња да се околини наметне своја воља, да се понизи достојанство саговорника, да се њиме командује.
4. Развијањеу човеку таштине, прецењивања самога себе, некритичког односа према себи (тамо, с. 41).
Како све ово личи на „непроменљиви закон окултизма" о којем је писала Јелена Блавацка и који је потврђивао А. Кисељ. Али са хришћанске тачке гледишта то је непроменљиво дејство демона на човека и развој нарочите духовне болести која се назива прелашћу.
Истакнути стручњак и ауторитет у области неурологије, шеф катедре нервних болести Московске медицинске академије „И. М. Сеченов" проф. А. М. Вејн, правећи уопштени портрет окултних исцелитеља, каже да су то често људи који не поседују медицинско образовање. Формулишући своје идеје, они не користе ограничавајуће механизме конкретног знања, код њих није развијена самокритика, склоност према дијалогу и дискусији, већ постоји тенденција к развоју култа свог ауторитета. У њима не постоји сумња у сопствену исправност, али постоји фанатична самоувереност и опседнутост. Не може бити ни говора о оспоравању било каквих њихових поставки, никакви аргументи се не узимају у обзир и о њима се не расправља. Примедбе се схватају као испољавање конзервативне ограничености и предрасуде, али се зато прави огромна реклама и изазива бескрајна навала болесника, што њих ослобађа нужности да нешто доказују и објашњавају.[11]
Овај изванредно формулисани „уопштени портрет" исцелитеља окултисте изврсно потврђује мишљење православних хришћана о духовној болести у којој пребивају окултисти, тј. о преласти.
Али преласт је стање, изазвано претераном гордошћу или отвореном опседнутошћу демонима. На тај начин, са хришћанске тачке гледишта, окултизам је демонска појава.
[1] Кисель А. Кладезь бездни. Део. II, М., 1992. С. 23
[2] Блаватская Е. Тайная доктрина. Т. 3. С. 355. Наведено по књизи: Кисель А. Кладезь бездни 1992. Ч II С. 23
[3] Кисель А. Кладезь бездни 1992. Ч. II. С. 23
[4] Кисель А. Кладезь бездни 1992. Ч. I. Москва, 1992. С. 5.
[5] Тамо Део Ч. 1. C. 20
[6] Бедаш В. М. Тайная магия. Екатеринбург: Изд-во Уральского университета, 1993. С. 3
[7] Бедаш В. М. Тайная магия. Екатеринбург: Изд-во Уральского университета, 1993. C. 3
[8] Аномалия 1994, број 2, стр. 38
[9] Тамо, стр. 29
[10] Аномалия 1994, број 2, стр. 41
[11] Вельн А. М. Джуна, Чумак и другие. М.: Фестиваль, 1993. С. 49-50.