Електронеурофизиолошки проблеми медитације и екстрасензорике [1]
Током последњих година у научној медицинској литератури почели су да се појављују чланци о благотворном дејству на човека окултних метода лечења, нарочито трансценденталне медитације, хипнозе, као и тзв. „нарочитих стања свести". При томе се позивају на електрофизиолошке методе истраживања. Сада ћемо се позабавити тим сложеним питањем.
Као што је познато из електронеурофизиологије (науке која проучава електричне процесе који прате рад мозга), постоје три основна режима рада великог мозга:
1) будно стање (БС) које се електрофизиолошки карактерише нарочитим типом електроенцефалограма (ЕЕГ), наиме, дисритмичном активношћу ниске амплитуде; мишићи тела се при томе налазе у активној напетости;
2) спороталасни сан (СС) који се карактерише спороталасним нерегуларним осцилацијама које се региструју приликом тоњења у сан и за време сна; мишићи тела су опуштени, али се примећује њихова пасивна напетост;
3) парадоксални сан (ПС) који се карактерише хиперритмичким колебањима ниске амплитуде и веће фреквенције него приликом СС; за разлику од БС, осим хиперритмике, мишићи тела су потпуно опуштени и спавач је непокретан.
У мозгу који нормално функционише (током свих 60-70 година човековог живота) ова три режима рада мозга се правилно смењују: приликом пораста умора будно стање (БС) се замењује спороталасним сном (СС), а веома кратковремени парадоксални сан (ПС) током којег човек сања, периодично се јавља за време спороталасног сна (СС). Он се још назива хиперсном и омогућава целом организму да се потпуно одмори и отклони умор. Човек се у потпуности одмара тек онда када се током читавог периода сна запажају и периоди ПС.
Ова три режима рада мозга правилно се смењују. За време функционисања у једном режиму обнављају се механизми који обезбеђују ток претходног режима рада. Општепознато је да приликом поремећаја, тим пре приликом одсуства макар једног од ових режима, настају тешки поремећаји рада мозга и човекове психе.
После овог кратког увода обратимо пажњу на биоелектричну активност мозга која се региструје за време тзв. „нарочитог стања свести" који настаје за време медитације, хипнотичког дејства, јоге итд., и које је праћено јасном променом биопотенцијала мозга.[2]
У мозгу се за време медитације, хипнотичког стања и сеансе екстрасензорике запажа нарочити тип електроенцефалограма који се карактерише хиперритмичком активношћу високе амплитуде.
Какав је то режим рада мозга? Јасно је да то није ни будно стање, нити је спороталасни сан, нити је парадоксални сан. То је некакво сасвим посебно и необично стање мозга у које специјално припремљени човек (екстрасенс) може да уђе на кратко.
Какво је то стање мозга?[3]
Несумњиво је да је то неки нарочити режим рада мозга у којем истовремено (!) дејствују сва три режима рада мозга - и будно стање, зато што приликом регистровања ове активности мишићи нису у потпуности опуштени, као приликом ПС или чак СС, и човек не спава - и СС, зато што су то спороталасне осцилације високе амплитуде - и ПС, пошто се региструје регуларна хиперритмичка активност.
Да ли је ово стање добро за мозак? Да ли је оно корисно?
Ово изазива велике сумње. Обратимо пажњу на то да се овде три режима рада мозга који се међусобно правилно смењују, на неки начин укључују истовремено. Одакле ће након таквог стања мозак црпсти залихе снаге, одакле ће обнављати потрошене ресурсе? Од таквог стања неопходан је одмор. А дуготрајни боравак у оваквом стању (ако се човек аутоматски не искључи и не изађе из њега) биће пре погубан за човека. То је некакво суперекстремно стање. Ову нашу претпоставку потврђују сведочанства самих окултиста. Говорећи о психокинези екстрасенса, Ј. Г. Мизун и Ј. В. Мизун[4] доказују да стварање психичког модела, или слике предмета, и психички утицај на тај модел захтева од екстрасенса огромни утрошак психичке и физичке енергије. Зато обнављање нормалног психичког и физичког стања екстрасенса траје не данима, већ недељама и месецима, а у појединим случајевима и годинама. Они сведоче да ради психичког утицаја на психичку (замишљену) слику предмета (приликом психокинезе) екстрасенс мора да оствари прелазак на другачији систем психичке саморегулације (подв. - ј. А.)- Управо на другачији, тј. он мора да оствари преуређење (преусмеравање) регулаторних психичких (и можданих!) процеса. За то је потребно време и трошење сопствене енергије. Ово преуређење је повезано са огромним напрезањем екстрасенсове психе. Али то се управо слаже са нашом анализом електроенцефалограма екстрасенса и потврђује нашу претпоставку. Оваква честа и дуготрајна психичка преусмеравања прете екстрасенсу тешким последицама, што ми, лекари и свештенослужитељи, често и видимо у животу.
То је што се тиче психокинезе. Али аналогно стање се развија и на „обичној" екстрасензорној сеанси. Већ смо наводили речи А. Бабича да приликом обављања биосеансе болесника чак може задесити и смрт (Ј. Сањин: .Нупеса без чудеса". Москва, 1993, с. 23).
Треба такође обратити пажњу на још једну електроенцефалографским путем разоткривену аномалну промену у раду мозга у екстрасензорном „нарочитом стању свести" (транс, медитација, хипноза итд.) - на повећање асиметрије између двеју половина (хемисфера) мозга: активност десне половине почиње нагло да преовлађује над активношћу леве половине.
Управо у таквом и сличним стањима налазе се они који медитирају, хипнотизери који уводе некогаухипнозу, људи који врше кодирање и људи који се баве окултним наукама. Као што је познато, по речима самих „стручњака" који се баве оваквом праксом, у то стање треба умети ући, оно изазива огромно напрезање снага, а после тога огроман умор. Јасно је да је и стална пракса уласка у таква стања („нарочито стање свести") повезана са непосредним опасностима по здравље, психу и живот пре свега самих „исцелитеља", као и свих оних који практикују сличне експерименте и стања.[5]
Говорили смо да се код екстрасенса и њихових пацијената често развијају тешка психичка и соматска обољења. Не развијају ли се те болести због тога што мозак тешко реагује на екстрасензорне утицаје? Већ смо истакли да чести и дуготрајни боравци мозга у за њега необичном режиму рада прете тешким последицама по њега. Не доводе ли они до поремећаја нервно-психичке делатности и дезинтеграције можданих процеса, што и постаје узрок развоја нервно-психичких и соматских обољења која се тешко лече како обичним медицинским средствима, тако и екстрасензорним?
Обратимо пажњу на следећу веома важну чињеницу. Већ смо наводили пример да су деца с тешким органским обољењима мозга веома оштро и брзо реаговала на екстрасензорна дејства наглим погоршањем стања (деца која болују од дечије церебралне парализе, епилепсије и склоности ка грчевитим нападима, као и деца с туморима мозга). Исто се односи и на болеснике с латентним (скривеним) током психичких обољења. Нажалост, често смо имали прилике да посматрамо такве болеснике. „Лечење" код екстрасенса брзо је доводило до нагле декомпензације њиховог стања.
С наше тачке гледишта, управо појава нарочитог режима рада мозга изазваног екстрасензорним утицајем, и јесте патофизиолошки фактор који омогућава избијање обољења и декомпензацију патологије мозга која постоји у скривеном стању. То „нарочито стање" и такав режим рада мозга по својој физиолошкој суштини су абнормални. То стање је неприродно и нефизиологично, јер људски мозак је уређен тако да се три уобичајена стања (БС, СС, ПС) смењују међусобно тако да када се потроше ресурси једног режима, почну да се укључују ресурси другог, други механизми функционисања мозга да дејствују, док се претходни одмарају и обнављају. Није предвиђено да мозак нормално ради истовремено (!) у сва три та режима.
Јасно је да човек и не може једноставно да уђе у такво стање. Није ли то повезано са неким специфичним особинама људи који се баве том праксом, јер и они сами много пута истичу да немају сви људи ту успеха, већ само „изабрани". Не постоји ли нека нарочита особеност код свих тих људи, на пример, у електрофизиолошким карактеристикама рада њиховог мозга, у ЕЕГ?
Испоставља се да има. Електроенцефалограмска истраживања екстрасенса наводе на претпоставку да су они некада доживели трауму лобање и мозга. Приликом испитивања сви они потврђују да је траума такве врсте постојала, по правилу неколико година пре тога.
Одатле проистиче да ће се улажење тих људи у оваква стања, прво, крајње лоше одразити пре или касније на саме „исцелитеље" из чисто медицинских и физиолошких разлога. Друго, полазећи од тога да у хип-нозу, на пример, не могу бити уведени сви људи, појединци подвргнути хипнози морају бити веома опрезни, пошто су се некима од њих такође могле у животу догодити трауме лобање и мозга, што значи да и за њих хипнотичко стање није нимало безопасно, јер оно потреса неке механизме рада мозга, и може довести једном до сложених патологија мозга и поремећаја психе.
У једном стручном раду је доказано да се код људи уведених у хипнозу појачава епилептогенеза (тј. епилептичка активност мозга) и ово хипнотичко дејство је чак препоручено за дијагностику латерализације (тј. проналаска места) епилептичног жаришта.[6]
За ове људе је крајње опасно бављење екстрасензориком, медитацијом и другим врстама окултизма, јер ово абнормално „нарочито стање свести" постепено мора довести до потпуног исцрпљивања свих можданих ресурса, па према томе, и психичке делатности, што ће довести до веома тешких поремећаја психе, као што смо већ видели, у многим наведеним примерима, све до самоубиства. Узгред, у секти лажног Христа Висариона, регистровано је већ неколико случајева самоубиства.
Подвуцимо још једном да су све те материјале о томе у каквом се стању налази мозак екстрасенса и медитаната, они, како се каже, „сами прикупили против себе" савесно обавивши мноштво веома брижљивих истраживања, објавивши их у многим познатим научним часописима у целом свету, као и у својим окултним књигама и брошурама. Сарадник Руског православног универзитета „св. Јован Богослов" академик С. В. Крапивин и ја обавили смо анализу електрофизиолошких и клиничких података које смо сакупили у тим часописима, књигама и брошурама и упоредили са нашим запажањима.
Пошто „нарочито стање свести" скреће пажњу на електроенцефалографском нивоу својом абнормалношћу и нефизиологичношћу, украто ћемо набројати и други „компромат" који су направили против себе окултисти за време и после свог боравка у необичном стању.
1. Велико снижење лактата плазме (то се може лоше одразити на
стање организма, јер може довести до промена киселинско-базне равнотеже, што прети тешким последицама).2. Повећање снабдевања мозга крвљу (ово није увек корисно и понекад може довести до тешких компликација, све до акутног поремећаја можданог крвотока).
3. Опадање мишићне напетости (миорелаксација; код лица са обољењима мишића - миопатије, миостеније, миопатских синдрома приликом колагеноза и других обољења - може довести до прогресивних обољењa).
4. Снажно повећање кохерентности ЕЕГ (она се најчешће догађа за
време јаких епилептичких напада). Узгред, наведена слика ЕЕГ код окултиста подсећа на ону приликом епилепсије, само што код човека у том
тренутку нема спољашњих симптома напада. Ово, по нашем мишљењу,
још једном сведочи да је такво „нарочито стање свести" негативно за човека).5. Нагла промена рада целог мозга, пошто се практично појачава укупно преношење информација у целом мозгу.
6. Нагло јачање разлика између леве и десне половине мозга, преовладавање десне половине над левом.[7]
Сматра се да медитација „брзо ослобађа од доживљеног стреса, повећава брзину реакције мозга, повећава брзину рефлекторних реакција", да се после оваквог стања „боље прима информација, побољшавају се вербалне (говорне) операције, повећава се опажање, побољшава се функционисање обеју половина мозга, рачунање, писање, читање, учење речи, долази до повећања имуних реакција" итд. Али све ове чињенице добро потврђују само то да је то стање велики потрес целог организма и мозга. Они извесно време раде у појачаном режиму, повећане карактеристике њиховог рада се задржавају извесно време и након изласка из овог стања. Нешто слично се запажа и после било којег стреса, али кроз извесно време сви ти показатељи ће се смањивати.[8]
А како схватити чињеницу да се неколико година после праксе медитације код људи смањује тежња према алкохолним пићима, марихуани, пушењу, кафи, неким лековима који стварају навику. Рекло би се да то није лоше? Ове промене су саме по себи добре, само треба имати у виду да се код човека развија веома лоше духовно стање - стање преласти (често и несвесно општење са злим дусима) и прихватање тог стања као нечег неопходног и корисног, пошто је оно необично и доноси човеку својеврсно задовољство, развија високо мишљење о себи и осећање гордости. А то је, с хришћанске тачке гледишта, теже и горе од свих страсти узетих заједно.
Преостаје нам да зажалимо због тога што неки истраживачи који спроводе истраживање екстрасенса и медитаната, истраживачи који су тако објективно и поуздано регистровали и објавили своје податке у најугледнијим светским научним часописима, нису отворено указали на опасност „нарочитих стања свести", првенствено, за саме окултисте.
Утврдили смо, дакле, да се код електронеурофизиолошки испитаних екстрасенса и медитаната ЕЕГ мења и носи хиперсинхрони карактер. Али исти такав тип ЕЕГ се запажа и приликом епилептичких напада. Све је то знак ненормалног рада мозга.
Али ево још једне занимљиве чињенице. Давно је примећено да се појаве кућних духова збивају чешће у присуству посредника, при чему посредници најчешће бивају старији дечаци и девојке. Сетимо се чувеног „барабашке" (врста кућног духа - прим. прев.). Он се показао у присуству трију девојака које су живеле у дому. Испоставило се да код младих који верују у постојање оваквих кућних духова ЕЕГ има такође епилептоидни карактер.
Сада да се подсетимо случајева када је Исус Христос исцељивао неке опседнуте демонима. Из еванђелских прича се види да су неки од њих патили од тешких епилептичких напада: падали су, ударали главом о земљу, режали (за време класичног епилептичког напада човек може да издаје звук који подсећа на режање). Затим су се, након изгнања демона, смиривали.
За време крштења, пред причешће, за време читања Еванђеља, венчања, такође се понекад догађају слични напади. Не једном сам видео како су се за време крштења и венчања људима догађали овакви напади. Искусан свештеник умирује њихове сроднике и пријатеље који ту стоје и друге људе, и говори да му се више такви напади неће догађати. Очигледно је да је то тако. Морамо слушати велико духовно искуство ових пастира.
Но, не говори ли све то да је такав тип ЕЕГ биолошки и патофизиолошки знак опседнутости демонима?
Неоспорно је да то захтева проверу. Јасно је само то да се рад душе испољава кроз мозак и међусобно дејство душе с мозгом, праћено одређеним физиолошким појавама - нарочито појавом биоструја мозга.
Обратимо нарочиту пажњу на неке чињенице, познате из живота светих православне Цркве који су исцељивали људе - стварно и заувек их исцељивали.
1. Познато је да су неки током многих година веома мало спавали. Овде треба имати у виду, с једне стране, да је њих несумњиво крепио Господ Бог нарочитим даровима који се дају само светим угодницима Божијим (њихова светост је потврђена и за живота, и, што је важно, после смрти).
С друге стране, они уопште нису мало спавали и исцељивали због тога што су имали некакво „нарочито стање свести", када су им истовремено деловала три режима рада мозга (БС, СС, ПС). Екстрасенси веома краткотрајно и са огромним напором улазе у то стање, док су светитељи мало спавали данима, годинама и десетлећима (и нису тражили и нису улазили свесно или специјално ни у каква нарочита стања свести).
2. Мора се истаћи и православљу позната чињеница да, када се људи
налазе под дејством благодати Светога Духа (таворска светлост, преображење, разговор преп. Серафима са Мотовиловом, итд.), њима су у том тренутку отворене очи, они нормално разговарају или пишу (еванђелисти), немају никакве нарочите и необичне (демонске) покрете, позе или изразе лица. Нема никаквих наглих промена ритма дисања, откуцаја срца, нити изражене опуштености мишића (миорелаксације).Многи Свети Оци Православне Цркве (по Добротољубљу) истичу да код њих не постоји уопште никаква припрема пред исцељење и чудотворење, већ их Господ посећује увек изненадно, неочекивано, никада као последица неких посебних напора самих светих. Свети Игнатије (Брјанчанинов) подробно разматра и показује да су све те ствари (припрема, очекивање, посебно расположење, улажење) веома карактеристичне само за једно посебно и рђаво стање човекове душе (које помињу многи оци Цркве) - стање преласти и заблуде. Основа тога је дубоко скривена и понекад неизмерна човекова гордост, вера у своје „ја" и своју моћ, у своју наводну „светост" и непогрешивост. Свети Оци су пак препоручивали човеку да тражи само једно осећање - смирену свест о себи и плач због своје греховности (покајање).
Отуда проистиче да је „нарочито стање свести" самих „исцелитеља" (осим изражених негативних физиолошких промена рада мозга) на плану стања душе стање заблуде, преласти, да им оно прети многим лошим последицама (самоубиство, очајање, душевни поремећаји, растројства итд).
У чему је суштина прелашћености? У необичности свог унутрашњег стања и тежњи да се оно понови, у илузији да је човек на известан начин почео да управља собом и да покреће своје скривене ресурсе, као и да може да помаже друтоме. У суштини, и на предмете и на пацијенте дејствују демонске силе. И можда је најтежи случај када прелашћени човек нема никаквих реалних знања о томе шта су то демонске силе и како им се одупрети, пошто постаје (играјући се ватром о којој мало шта зна) беспомоћна играчка сила зла, иако то ни сам обично не схвата (будући у самообмани), обузет мислима о својој надмоћи и својим јединственим „способностима".[9]
Из свега изложеног постаје разумљиво да постоје радикална средства помоћи оним људима који су постали свесни да, бавећи се окултном праксом, могу доспети у озбиљну невољу. Сва ова средства већ скоро два хиљадулећа користи човечанство, а знање о њима је у потпуности сачувано у православној Цркви. Та средства су: крст, молитва, крштење у цркви (чин одрицања од злих сила), миропомазање (сједињеност с крштењем) - она дају снаге за борбу и пружање отпора злим силама, исповест (ако је човек већ крштен), и друге тајне православне Цркве.
Вероватно је најтеже показати прелашћеном да се налази у прелашћености.
[1] Ово поглавље је написано заједно са неурофизиологом академиком С. В. Крапивином
[2] Сва ова и каснија позивања из литературе преузета су углавном из часописа и брошура које објављују сами „исцелитељи" и на које се они сами и позивају као на научну потврду своје исправности.
[3] Обично се у брошурама овакве врете среће следећа фраза: „Долази до опуштања и истовремено до повећања нивоа будне свести". Јасно је да је то неспојиво и да противречи једно другоме, па ипак је доказана чињеница то да човек може бити уведен на овај или онај начин у то стање. Али овде треба имати на уму да то није онај случај, када човек користи предности једног или другог стања, већ да је њихово против-природно спајање (истовремено спајање трију стања!).
[4] Мизун /. Г., Мизун /. В. Бог, душа, бесмертие. Научно-практический центр „Экология и здоровье" 1992. С. 103-104
[5] Ако се сами „исцелитељи" налазе у таквом необичном и опасном стању, у каквом се тек стању налазе њихови пацијенти?
[6] Занимљиво је да се веома често као допунско средство увођења мозга у „нарочито стање" (транса, медитације и ел.) користе разне траве (најчешће са Истока). Ово битно олакшава „улажење", односно, такође доприноси постепеном поткопавању физиолошког рада мозга и психе.
[7] Сматра се да се сташе медитације благотворно одражава на човеково здравље, пошто се том приликом: смањује ритам дисања, учесталост ерчаних откуцаја, ниво лактата плазме крви, долази до миорелаксације. Сматра се чак да је такво необично стање најбоља одбрана. Међутим, приликом подробног разматрања ЕЕГ (како смо већ показали) јасно је да то није никакво одмарање, већ сасвим нарочито и чудно стање мозга - опасна мобилизација свих можданих ресурса и свих физиолошких снага мозга.
[8] Нешто повишени показатељи рада организма свакако су одраз доживљеног стреса. Тиме се може објаснити и то што се понекад смањује склоност обољевању након практике медитације. Али овакве нешкодльиве промене могу бити добијене путем изазивања безопасних стресова, на пример, у барокомори.
[9] Запањује још и веома брзо учење технике медитације - често за свега неколико часова. То потврђује да се од човека у датом случају тражи само једно - да испољи интересовање и да да своју сагласност да проба (како је велики дар дат човеку од Бога - постојање слободе и слободне воље! - и разум да би схватао куда да усмерава ту слободу). Даље ће већ демони „помоћи" (управо је то она добровољна сагласност коју је захтевао Мефистофел од Фауста: најпре дај, па ћеш онда „добити"). Овде је, у савременој ситуацији са екстрасенсима, медитација, чаробњаштвом и хипнозом чак и горе, пошто ови људи најчешће и не знају и не схватају шта су то зли демони, те их привлачи да доживе „нарочито" стање, да друге „исцељују" итд. Без наше сагласности зле силе никада не могу да нас уведу у преласт. Чим пристанет, скоро одмах већ нешто „можеш". Али душа је при томе заслепљена стањем преласти, губи критичку самоконтролу. Не заборавимо да су свети угодници Божији који су исцељивали, могли да предсказују догађаје итд., пролазили пре тога кроз дугогодишњи подвиг поста, молитве и уздржаности (који је често трајао десетине година), а што је главно, њих је крепио Сам Господ Бог особитим тајнама које постоје у православно; Цркви. И при томе су сви они јасно тврдили да не исцељују они, већ Господ Бог наш Исус Христос и Његова сила.