Хелиоцентризам и протестантизам
Коперникова хелиоцентрична теорија заправо није била велики носилац промена, већ жариште жустрих расправа које су харале Европом 16. века. Много година пре изласка из штампе Коперниковог дела De Revolutionbus (1543),[1] Европа је била преплављена таласима многих преврата - у политици, религији, социјалним и економским питањима - наговештавајући коначну промену свих вредности за које се западни човек био определио. Његово све брже одвајање од православног погледа на свет, поспешено добом хуманизма и под верском стегом Реформације, отворило је пут растућој секуларизацији друштва.
Премда пуна заноса за паганска давна времена ренесансна Европа је у 15. веку остала, ако ништа друго, званично уједињена под духовним ауторитетом Рима. Како слика Западне Цркве све више тамни, а то постаје јасно и њеним блиским верницима, невоље и патње узвитлане дугим низом година нагло излазе на површину, и прете распадом друштва. У Италији, близина римског трона кочила је побуњене незадовољнике и њихову блиску сарадњу са секуларним силницима. На Северу, међутим, распршена илузија у односу на Цркву, била је увеличана многим економским и политичким противструјама које су се у Витенбергу стопиле у једно, да би прожеле Реформацију духом коренитих промена.
Политички, границе Светог Римског Царства простирале су се између Француске и Пољске, а на северу од Италије до Скандинавије. За разлику од јаких династијских монархија Француске, Енглеске и Шпаније, ослабљена централна власт Империје није била у стању да се такмичи са све више растућом независношћу њених кнежевина и трговачких градова. Капитализам који се ширио и паралелна надмоћ трговачке класе поспешило је гашење старог феудалног поретка и допринело друштвеним немирима. На Цркву и њене богате земљопоседнике почело је да се гледа као на феудалне намеснике чија злоупотреба новчаних давања и законских привилегија смета подједнако како велможама, тако и сељанима.
Кивност према Цркви, подстакнута њеним претераним "упражњавањем" овоземаљског живота, приморала је велможе и градске одборе да пронађу начин кроћења њеног ауторитета, и зауздавања њене моћи. Добротворне и образовне установе падају све више и више под секуларни надзор. Значајно је, да је 18 од 20 универзитета основаних у Немачкој пре доба Реформације било установљено од стране градова и велможа. Универзитети су добијали, све више и више, важну улогу, пошто је откриће штампарске машине омогућило ширење замисли која су ова места рађала. Са 16. веком ове замисли се усредсређују на преовлађујућу мисао доба Ренесансе: хуманизам.
Хуманизам је рођен у 14. веку, у Италији, као поновно откриће древних старогрчких писаца. Уздизао је човеков ум и његово образовање, заговарао критички дух истраживања, трагао за новом философијом човека. На северу, хуманизму је дато првенство од стране Еразма Ротердамског, који је у учењима древних философа пронашао "Христову науку", како ју је он назвао. Еразмо покушава да примени начела италијанске ренесансе на хришћанство.
Премда он остаје у оквирима Цркве, захтева свођење догмата на "најмањи могући број"; оставља уверења на страну и тиме показује своју припадност правцу истицања појединца, као и унутарње стање духа у односу на верски доживљај. Еразмо се није слагао са радикалним нагињањем Реформиста, и на крају дошао до закључка да је век у коме је живео најгори од свих од времена Христа. "Приметио сам", рекао је он, "одређене погубне промене у људским животима".
Еразмово занимање за побожност појединца уклапало се у нови талас религиозног жара, који се огледао у оснивању разних братских удружења, растућем броју светилишта и поклоничких путешествија, и све већем култу светитеља. Ово се све дешавало у време када је званична Црква била најмање у стању да пружи морално вођство или задовољавајуће духовне садржаје. Оптерећена политичким и материјалним бригама, Црква исто тако није била у стању да покрене неопходне промене. Последица верске несигурности одразила се на тмурно расположење илустровано Диреровим бакрорезом, "Четири јахача апокалипсе".
Опште разочарење у односу на Рим и његову верску политику брзо се спојило са политичком кивношћу и националном ускомешаношћу коју су покренули немачки хуманисти. Прилике су биле непостојане, и Лутер потпаљује пламен. Његов еванђелски религиозни жар дотиче срца људи и снажно је брањен од стране незадовољних и разочараних елемената немачког друштва. Сви су били удружени у намери да се одвоје од Рима.
Сам Лутер није био свестан сопствене револуционарности. Али његово предано величање појединца и поверење у људско расуђивање постаје тло свог субјективизма у религији и истински рађа револуционарно веровање које је наговестило рађање и свршетак протестантизма.
Корени лутеранизма крију се у схоластици, пошто је Лутер тражио интелектуалне гаранције Божјег опраштања. Он није слушао савет свог духовног оца који га је молио да преда себе Божјој милости и свепраштајућој љубави.
У време проповеди о посланици апостола Павла Римљанима, у Витенбергу (1515 г.), Лутеру се десило "откривење" поводом дела текста који каже 'А праведник ће од вере живети" (Рим. 1, 7), на чему касније заснива своје учење о људском спасењу само на основу Божје милости.
Пред нама је, и овде, покушај да се створи неко ново Хришћанство. Одбацујући сигурни пут Светог Предања, оно се заснива на личном тумачењу Светог Писма. Сам Лутер је био прилично конзервативан и очекивао је од својих верника да прате његов догматски систем, али субјективно начело које је он увео - да је свако у стању да тумачи Библију сам за себе - у великој мери доприноси духовном релативизму данашњице, где било чије мишљење може постати мерило вере.
