Римокатоличка духовност Средњег века

 

Роман Достојевског, "Браћа Карамазови", садржи пророчко поглавље под насловом "Велики Инквизитор". Под плаштом измишљене радње, писац износи на видело крајњу застрањеност Римске Цркве. Јунак ове приче, Инквизитор, зна да од Христа ништа не може сакрити и отворено изјављује: "Ти ниси желео да заробиш човека, жудио си за слободном вером, а не за чудом... Исправили смо велики подвиг твој и засновали смо га на чуду, тајни и ауторитету".

Били смо већ сведоци једног смелог подухвата исправљања изворног Хришћанства, започетог од стране схоластичара које је предводио Тома Аквински. Његов пут преданости Аристотелу и науци поставља целокупно учење хришћанске доктрине на тло логике, која својим схоластичким системом подрива Божанско Учење и Предање као мерила Истине. Међутим, тако издвојене идеје коначно се показују без живота и без сјаја. Под овим утицајем, западни човек почиње да губи своју живу везу са Истином. Сведено на људски ниво, на систем, Хришћанство није било у стању да пружи истинско надахнуће садржајима овога света, тако потребним души човековој на путу ка Царству Небеском.

Схоластика није једини кривац овог осиромашеног хришћанства. Једном померена са православног темеља, Римска Црква постаје плен нестабилних политичких и економских дешавања, којима је средњовековна Европа била преплављена. Од времена Раскола, њен духовни ауторитет се не ослања на Неподељено Предање Једне Цркве, већ на појединачне папе, чије првосвештеничке црквене одежде нису биле ослобођене таштине и властољубља, тако честих обележја световних владара тога времена. Под видом заштите духовног благостања својих верника, ови "изасланици Христа" одлучни у заштити и ширењу свог земаљског царства привезују Цркву за добро ћесара. Они бесрамно користе "страх Божји" својих верника, да би згрнули себи богатства продајом индулгенција, које добија огромне размере како се пожурило са Реформацијом.

Вапај за отклањањем ових злоупотреба јавио се много пре протестаната и њихових окупљања. Али ни овде намера није била да се поврати оно што је било изгубљено Расколом, већ исправљање самог хришћанства. Додају се новине, ствара се нови приступ веровању, потпуно стран Православном Предању; ова нова светост носила је у себи дух свог времена и показала се домишљатијом и опаснијом од схоластике. Најбољи пример ове нове светости је сам живот римокатоличког светог Фрање Асишког (упокојио се 1226. г.).

Он осликава романтично доба витештва у коме је био рођен. Један је историчар написао: "Сво његово подвижништво често је било прекривано велом фантазија".

Тако, он се "удвара" Госпи Сиромаштва као да је она стварна особа, а окружен је и другим персонификацијама - Сестром Смрћу, Братом Сунцем - стварајући један потпуно изоловани свет, изолован од свете трезвености истинског монаштва.

Разлози се могу тражити у лошим манастирима око њега, али ово не оправдава његово измишљање неког новог, непостојећег монаштва и "правила сиромаштва", као да сиромаштво већ није било опште правило живота монаха. Себи и својим следбеницима даје нова имена: они се једноставно ни-су могли звати само монаси, већ "асишки грешници" и "Божји појци".

Запад је имао богату традицију православног монаштва - светог Јована Касијана, светог Венедикта и друге - које је Фрања могао узети за своју сигурну основу. Уместо тога, Асишки се одлучује да прикује своје становиште за дух тога времена. Премда се његове побуде заснивају на Светом Писму, "Раздај све па пођи за мном"... - исходу мањка садржај, предање истинског хришћанства, и то одводи многе до прелести.

Постоји догађај у његовом животу, када је јео месо за време болести. (Опште је правило да се монаси уздржавају од једења меса; у изузетним случајевима слабог здравља допуштено је разрешење. Монах би се после тога исповедио, премда то није смртни грех.) Уместо да скрушено призна своју слабост, и исповеди је, он излази пред братију и наређује двојици својих следбеника да проспу пепео на његову главу и да га воде на конопцу пред гомилу људи. Он скреће пажњу на свој грех глуматајући понизност: "Сматрате ме свецем, а ја сам јео месо када сам био болестан", изигравајући светога човека који мора да изађе пред људе сав чист. Узрок ове "светости" је - гордост.

Такође, пре примања наводних "рана Христових" (стигмата), Франсис се молио да га снађу патње којим је Христос патио у Својој души и Своме телу: "Да сам, што боље осетим, свим својим бићем, ту неограничену Љубав којом Ти гориш, о, Сине Божји, која је била узрок Твог трпљења тако многих мука за нас грешне". Ово није духовна тежња, већ трагање за телесним доживљајима, и велика гордост у намери да се доживи осећање Бога. А, после примања стигмата, осећао се потпуно "преображен" у Самог Исуса Христа, што се једино може назвати светогрђем. Касније, његови следбеници су га чак звали "нови Христос". Владика Игњатије Брјанчанинов цитира његов животопис "да када се Фрања упокојио, и отишао у Рај, код Бога, Бог грлећи га није знао ко је већи, Фрања или Његов Син"!

Ово бесрамно поистовећивање са Христом није ретко у Западном светитељству. Век касније, Катарина Сијенска "пројављује" своје потпуно "сједињење" са Богом и Исусом. И код ње је присутна слична чежња за чулним доживљајима: "Да ме Он пољуби пољупцем Својих усана", говори она о Христу.

Христос, наравно, пројављује Себе светитељима, чак им и даје осећања топлине и љубави. Али доживљаји православних духовних опита потпуно су другачији. Свети Серафим Саровски се није молио "покажи ми се", или "дај ми да осећам исто што си и Ти". Он се предано молио, и пошто би му се Христос јавио, то би тихо задржавао у себи.

Хришћанство касног Средњег века садржи необични спој духовног и световног. Црквена образина задржала је свој религијски садржај, али, свакодневни живот истискује тајну, и циљ више није био духовно изграђивање, већ прављење парада - често безобразних, непристојних и немилосрдних.

Религијску уметност нарочито окупира реализам, и она даје иконографији световна обележја; анђели, на пример, представљају се као обични људи са врло изведеним психолошким карактеристикама. За Ђота уметника, представника свог доба, речено је: "Сликарство није више било одраз традиције, већ се нагло пење на ступањ новотарија... представљање стварности постало је предмет тог сликарства". Живот Средњег века снажно је био обележен насиљем и разарањем, и Распети Исус, мучен и сав у крви, замењује на римском олтару Учитеља и Искупитеља. Врло се отворено наглашавају и страшни детаљи патњи мученика. Замршеним рукописом, црквене књиге су врло често приказивале световне детаље - комичне лакрдијаше, увежбане псе, раскалашне фратре - све у нескладу са молитвеницима који су били украшавани. Све је то била очекивана дисхармонија тога времена.

Постојала је страст према везу, примењеном и фигуративном; украшавала се свила и плишана одећа господе, као што су биле гиздаве и песме трубадура. Житија светитеља трпе сличну накићеност и рађају легендарне ликове који су имали врло мало сличности са својим узорима.

Зборник ових Житија 13. века, Златна Легенда, испочетка описује живот светог Христифора, за кога се према православним изворима врло мало заправо зна, осим да је свети Христифор био војник и да је проглашен мучеником. Али, овде налазимо раскошну причу у којој је свети Христифор варварин који жели да служи најмоћнијег краља (сумњивог витештва). Он одлази да служи ђавола, најмоћнијег краља, јер открива да га се људи боје. Касније, одлази да пронађе Христа, јер открива да се ђаво боји Крста. Старац му каже да ће служити Христа, ако оде до једне реке и буде преносио људе преко ње. Једне ноћи, Богомладенац, тражи да буде пренесен, и док га свети Христифор преноси, осећа да је Богомладенац све тежи. Свети Христифор му се коначно обраћа: "Осећам као да носим цели свет на својим раменима". На то Богомладенац одговара: "Не носиш само цели свет, већ и Самога Творца".

Сличност бајке са овим Житијем служила је да омили светитеља римским верницима, али је оправдало касније неповерење истраживача наспрам средњовековних извора, неповерење према честим одступањима од веродостојности живота самих светитеља.

Ове бајке и баладе биле су део новог приступа "светости" који иде још даље од схоластицизма у прекрајању вере. Чак и у време разборитих схоластичара, и њихових академија, још увек се могло држати изворне духовности. Али, када се само хришћанско становиште изменило, када се духовна надменост издавала за светост, тада више није остало ничега што би могло зауставити реку отпадништва.

Логичан наставак те "нове светости" видео се код следбеника светога Фрање. Један од њих, Јоаким из Флоре, у својој "пламеној спознаји", примио је цело ново тумачење Старог и Новог Завета, према коме се историја дели на три епохе према трима лицима Свете Тројице; прво Лице Оца - односи се на Стари Завет и Јевреје, доба робовања и Закона; друго Лице Сина - односи се на слободу, премда непотпуну, искуство раних хришћана; треће Лице Духа Светога - златно доба, основно начело вере хилијастичког покрета. Још једном, пред нас излази Велики Инквизитор. Овде је измењено, "ново доба Духа Светога", које замењује традиционално хришћанство.

На политичкој сцени видимо да је на западу идеја Византијског Царства нестала. Идеал Византије представљен је символом двоглавог орла, владавине две главе: патријарха који има ауторитет у духовној области, и владара који управља световним подручјем. Обе стране су сложне у ширењу и заштити хришћанских добара. Византијска Империја повремено је трпела властољубиве замисли неких владара и патријараха, али су оне биле кроћене тако што је једна глава била одговорна пред другом. У Риму, међутим, овај идеал је нестао тражењем папске власти за оба подручја.

Још у далеком 8. веку, римско папство, поткрепљено лажним списима, изнело је наводно, да је цар Константин предао своју световну власт папи Силвестеру. Ради се о такозваној "Константиновој даровници" (Donatio Constantini).