Активност Ватикана на територији Русије: геополитички аспект
Питање римокатоличког прозелитизма на канонској територији Руске Православне Цркве једна је од најозбиљнијих препрека за успостављање нормалних односа измећу две цркве. Католичка страна сада потпуно пориче сам појам прозелитизма, сводећи га само на премамљи-вање људи из једне хришћанске заједнице у другу подмићивањем и другим нечасним методама. Ватикан непрестано тврди да има право да проповеда мећу неверујућима, позивајући се на саму „мисионарску природу Цркве" која мора да проповеда „где год је то могуће", како је изјавио дон Бернардо Антониони у новинама руских католика „Светлост Еванђеља". Али, католици не долазе у Индију, Кину и Јапан, где простор за проповед постоји, него баш у Русију - земљу хиљадугодишње хришћанске културе, где је Еванђеље давно проповедано и где га Православна Црква и данас проповеда.
Поглавар руских католика Тадеуш Кондрушевич, надбискуп, у интервјуу датом италијанским новинама „Авенире" 18. марта 2002. сматра да је Руска Црква забринута због тога што пастирска делатност римокатолика „може да опустоши православне цркве". А кардинал Валтер Каспер, челник Понитификалног савета за промицање јединства кршћана (!) уопште се није либио да каже: „Руска Православна Црква осећа сопствену пасторалну и евангелизацијску слабост и због тога се боји католичког присуства, које је у суштини ефективније на пастирском нивоу, мада је мање по бројности" („Чивилта католика", 18. март 2002.)
У чему се изражава ефективније пастирство католика? У скандалима, који су обрукали римокатоличку јерархију у САД? У узвишенијем хришћанском животу њихове пастве у Русији или у западним земљама, где су храмови празни, а содомија и порнографија победнички газе улицама као тријумф демократије и слободе личности, а хришћански критеријуми су категорички избачени из свих либералних клишеа друштвеног развоја?
На самом Западу усамљени гласови (немачки философ Гинтер Рормозер) директно указују на пропаст хришћанске културе и дехристијанизацију као на главни узрок моралне и политичке деградације народа као субјекта светске историје. Због чега римска пастирска делатност нема никаквог успеха на канонској територији саме Католичке цркве - на Западу? Сви признају да Запад постаје још дубље секуларан и атеистички.
Мало историје католичког „присуства"
Још је патријарх англосаксонског историјског мишљења Арнолд Тојнби признао да је Русија туђа Западу не због њеног тобожњег експанзионизма или, како непрестано понавља, чак и сада, Збигњев Бже жински, „неискоренивих спољнополитичких амбиција", него због своје „упорне привржености туђинској цивилизацији, чак до доба бољшевич-ке револуције 1917. године - све време је „варварско обележје" Русије била византијска цивилизација источно-православног хришћанства"(1).
Очито, ништа се није променило ни у столећу „људских права и грађанских слобода". Иван Иљин је у праву: никаква служба Русије заједничком прегнућу Европе не мења те односе - ни ослобођење Европе од Наполеона, ни спасавање Аустрије 1848. или Француске 1875. Додајмо, ни ослобођење Европе од Хитлера, па чак, на крају, ни самопоништавање Русије као велике државе, које су обавили у Запад заљубљени руски либерали, да се сирота Европа не би нечег прибојавала. Како је Иљин огорчено писао, „Русија и словенство су „полуварварска празнина" коју треба евангелизирати или обратити у римокатолицизам, „колонизо-вати" (буквално) и цивилизовати; у случају неопходности она се може и мора искористити... ради својих... циљева и интрига; али, увек и свагда - треба је на све могуће начине слабити".
Како? У области политике савете нуди неуморни Бжежински, који у књизи „Велика шаховска табла" Русију назива „црном рупом" и на свакој страници истиче културну инфериорност Руса и православних Словена пред западним народима. Овде се користи и хегеловска теорија о историјским и неисторијским народима, нетрпељивост Фридриха Енгелса, који је предосећао ишчезнуће антиисторијских Словена и иманентно реакционарног руског народа. Традиција оваквог начина мишљења међутим, не траје сто педесет година, него хиљаду, а на њој је прилично радила управо Римска црква са својом „мисијом".
Мотив антихришћанства и варварства православних Словена чуо се још у писму Бернару од Клервоа, надахнитељу првог крижарског рата, које му је упутио краковски бискуп Матија (тај бискуп је од 1146. до 1148. позивао на крижарски рат против „руских варвара") - Русија се у писму представља као огромна јеретичка стихија, „неизбројна попут звезда", где „влада другачији обред еухаристије, где се допуштају и разводи и поновљено крштење одраслих".
„RUTHENIA QUAI QUASI EST ALTER ORBIS" - „Русија као да је други свет" у односу на Латинску и Грчку цркву. Сада Запад шири свој утицај на многовековној територији историјске руске државе, а било какав отпор том „цивилизаторском" („мисија Латинске цркве") крижарском походу, који ојачавају политичке претензије (НАТО) изазива прекоре. Жеља бискупа Матије остварује се после осамсто година.
За освајачке традиције Запада нису карактеристични само истребљење или протеривање са одређеног тла, него и принудно покатоли-чавање становништва, превођење на латинско писмо (Чеси, који су ћирилицу примили од солунске Браће, кад су њих двојица походила Велику Моравску, заменили су је латиницом под принудом Адалберта Прашког), то јест принудна измена духовног живота, чиме су, у оквиру евроцентричне мисије светске историје, народи увођени у цивилизацију, због чега су на десетине тих народа ишчезли из Европе.
Г. Вернадски је приметио да су Татаро-Монголи Русију исцрпели материјално, али нису насртали на њен духовни живот, доносећи „робовање телу, али не и души", за разлику од агресивно - мисионарског Запада. Зато је Свети благоверни кнез Александар Невски изабрао Исток као област својих дипломатских напора, а мач је подигао против Швеђана и Немаца, учинивши избор који је, по мишљењу историчара, по значају исти онакав какав је био избор вере у време Светог кнеза Владимира.
Супротну стратегију моћног Данила Романовича Галицког снашла је другачија судбина. Он је веровао у саосећање западних хришћа-на и покушавао је да добије помоћ Запада против Монгола, примивши чак од папске курије краљевску титулу, а за свог сина Романа право на аустријску титулу херцога. Упркос свим његовим надама у братске односе, по речима Вернадског, „сва његова Отаџбина за пола века је била потпуно освојена, покатоличена, а сви трагови руског и православног затрвени". Тужни исход делатности галицког кнеза сасвим је очит - на крају су Пољска и Литванија окупирале Галицију и југозападну Русију.
У току монголског погрома неоштећена је остала само Православна Црква, која је претрпела много искушења, али не од Монгола, него од Латина. Већ у доба Свете равноапостолне Олге Рим је слао своје мисионаре у Русију, а папино изасланство стигло је и у Херсон, где је Свети кнез Владимир пред крштење чекао да му дође будућа супруга, византијска принцеза Ана. Познати су покушаји Рима да искористе женидбу Свајтополка Окајаног, убице руских првомученика и страстотрпаца Бориса и Гљеба ћерком Болеслава Храброга да би наметнули латинство Русији и да Свјатополково кнежевство одвојили од државе Светог Владимира.
Предлог о „унији" с Римом нудио је папа Клемент III, a папа Иноценције III писао је руским кнежевима и народу 1207. да „не може да пригуши очинска осећања и да их зове себи". Кад на њих није одговорено, „очинска осећања" су се ваплотила у моћни војни притисак на западне границе Русије. Папство, које је у XIII веку у својим рукама држало и световну и духовну власт, благосиљало је и подизало против Руса оружје Данаца, Мађара, римокатоличких војних фратарских редова, Швеђана, Немаца.
Папа је 1237. године надбискупу Упсале наредио да објави крижарски поход против руских „шизматика" и пагана Финаца, који је завршен 1240. и 1242. победама Светог Александра Невског на Неви и Чудском језеру. „Свети Престо" је интригирао на двору монголског хана Батија, где се налазио витез Свете Марије Алфред фон Штумпенхаузен. Великом хану у Каракуми у Монголију јездио је минорит Иван де Плано Карпини. Рим, који је овим интригама радио против Светог Александра Невског, без икаквог стида нудио му је 1248, а затим и 1251, помоћ истих оних витезова које је кнез пре неку годину потукао до ногу.
Историчари - евроазијци коначно су устврдили да је за Русе било боље ропство под потпуно туђинским народима него под западним хришћанима, што је теза заснована једино на жалосном историјском искуству. Да су Јерусалим и света места били у рукама папа, судбина балкан-ских православаца не би била нимало боља од судбине Словена под Немцима или Пољском. Латинска Европа је своје присуство увек обележила навођењем на самопорицање. Данилевски је сликовито писао:
„Као сатана - саблазнитељ, говорила је она (Латинска Европа, нап. прев.) престарелој Византији: „Погледај ово царство. Ако паднеш преда мном и поклониш ми се, све ово биће твоје". Пред Мухамедовом претњом она је скупљала свој Фирентински сабор и била спремна да ономе ко се топи пружи руку помоћи под условом да се дављеник одрекне од Православља". Тај исти догађај часно је описао и Арнолд Тојнби, скоро истоветним речима: „Пред горким избором православни Грци Средњег века /.../ одбацили су јарам који су им нудила западна браћа и, отворених очију, као мање зло изабрали ропство под Турцима муслиманима".
Као заслугу католицизма немачки философ права прве половине XX века, католик Карл Шмит, види чак и небирање политичких средстава, називајући то „политичким универзализмом". Па ипак, мото да „циљ оправдава средства" бира само онај који стреми ка земаљској власти, а не томе да буде „стуб и тврђава Истине". Да није тако, зар би у Беседи на гори било речено: „Блажени прогнани правде ради"?
У зависности од политичке конјуктуре Римска црква је у европским монархијама проповедала „савез трона и олтара", a y демократским швајцарским кантонима или Северној Америци - свим силама била на страни демократије. Католичка Црква је, пише Шмит поносно, „постала тактички савезник социјализма, које су обични католици сматрали пакленим накотом" и „док су у бољшевицима сви видели злочинце, католици су њима већ активно преговарали". Заиста, бенедиктинац X. Бауер 1930. године је био ганут:
„Бољшевизам убија свештенике, скрнави храмове и светиње, руши манастире/.../ Зар није у томе религиозни смисао безрелигиозног бољшевизма, што је он осудио на ишчезавање носиоце шизматичке мисли и ствара tabula rasa и тиме даје могућност духовног препорода?" Православна Црква је то осетила од почетка прогона.
У изјави митрополита Антонија (Храповицког), оснивача Руске Заграничне Цркве, датој 22. јуна 1922. године говорило се о прецизним сведочанствима да је папа „не само постигао сагласност са христопродавцима бољшевицима, него настоји да искористи прогоне против Руске Православне Цркве ради остваривања интереса борбеног римокатолицизма".