„DOMINUS JESUS" и ми
Потписнику ових редова увек је циљ био да што више православних Срба упозна, макар и делимично, проблематику односа измећу православног Хришћанства и римокатолицизма, поготову на нашим просторима, и поготову у новије време. Он је увек наглашавао да и компромиса и добросуседства у политичком смислу са народима римокатоличке вере на Балкану може бити; али компромиса у области догматике, одступања од истина Свештеног Предања, заједничких молитава и саслуживања са инославнима не сме бити, ако хоћемо да останемо верни Господу нашем Исусу Христу и Светим Мученицима и Исповедницима србским, од најстаријих времена до Светог Вукашина Јасеновачког. Јер, понављамо, у екуменистичком „рају" морали би се наћи и „блаже-ни" Алојзије Степинац и Вукашин из Клепаца.
Овом нашем уверењу је допринела и декларација „Dominus Jesus", коју је 5. септембра 2000. објавила ватиканска Конгрегација за доктрину вере, и коју је, поводом две хиљаде година Хришћанства, са папиним одобрењем, упутила свету. Декларација се супротставља екуменистич-ком синкретизму међу савременим римокатоличким теолозима, тврдећи да је сва пунота Истине откривена у Христу, да у другим религијама, мада има елемената Истине, не присуствује сва њена пунота, која је дата Римској цркви; само Христос јесте спасење... Међутим, оно што је нај-важније у посланици „Dominus Jesus" јесте тврдња: „У вези са јединственошћу и универзалношћу спасоносног посредовања Исуса Христа, мора се чврсто веровати у Јединственост Цркве основане Њиме као у истину католичке вере. Од католичких верника се захтева да верују да је Црква основана Христом данашња Римска црква, и да се њено јединство „остварује у Католичкој цркви КОЈОМ РУКОВОДИ НАСЛЕДНИК ПЕТРОВ (ПАПА, нап. аут.) И БИСКУПИ У ОПШТЕЊУ СА ЊИМЕ".
„Елементи освећења и истине" који постоје и у другим Црквама, које ни-су у општењу с папом, „ИЗВОДЕ СВОЈУ ДЕЛОТВОРНОСТ ИЗ ПУНОЋЕ И ИСТИНЕ ПОВЕРЕНЕ РИМОКАТОЛИЧКОЈ ЦРКВИ". To јест, ако се став паписта преведе на језик доступан свима, Православна Црква има своје Свете Тајне као делотворне само захваљујући чињеници да постоји „пуноћа истине" у Римокатоличкој цркви, са којом су православни у „невидивом општењу". Ово је, најзад, и хвала Богу, коначна негација „Баламандског споразума" између православних екумениста и римокатоличких теолога, потписаног 1993, у коме се тврди да су Православна Црква и папска јерес „сестринске цркве", „два плућна крила истог организма". Кажемо - хвала Богу, јер је Конгрегација за доктрину вере поново стала на јасне позиције, објављујући искључиво савршенство римокатоличког пута ка спасењу. Хвала, због тога, и Конгрегацији за доктрину вере! Сад свако ко хоће може да зна на чему смо кад је однос са Римом у питању.
Што се односа Ватикана према Србима тиче, он и даље протиче у обилатом изливању екуменске љубави. Тако, на пример, „Новости", лист Срба у Хрватској, од 4. фебруара 2000. доносе разговор са језуитом патером Стјепаном Кушаном, из „Језуитске службе за избеглице", који каже да језуити, поред помоћи остатку Срба у Книнској крајини, помажу и Србској Православној Цркви. Патер вели:
„Стипендирамо неколико православних богослова. Један од њих похађа богословију у Фочи, за коју ћемо купити пекару вриједну готово 40 тисућа марака". „НИН" од 24. августа 2000. године пише: „Посета загребачког надбискупа Јосипа Бозанића Српској православној цркви у Београду испланирана је и договорена у Ватикану и Бечу а не, како се нагађало, у Загребу и Београду, дознао је загребачки недељник „Национал" у дипломатским круговима у Загребу и Риму. Надбискуп Бозанић, као специјални изасланик Ватикана, упућен је у поверљиву мисију којој је био циљ - успостављање комуникација са представницима умереног крила у Српској православној цркви.
Премда је службено најављено да је надбискуп Бозанић кренуо пре свега у посету верницима католицима у Срему и Савезној Републици Југославији, његов пут је имао много шире значење. Надбискуп Бозанић путовао је у Србију као својеврсни изасланик Ватикана са задатком да премости досадашњи прекид у међусобној комуникацији. Уз то, надбискуп Бозанић имао је још један задатак: требало је пре избора у Србији да пружи подршку свима у СПЦ-у који се супротстављају диктатури Слободана Милошевића. Да се на посети надбискупа Бозанића инсистирало и у Ватикану и у међународној заједници потврдио је и теолог Адалберт Ребић. Он је казао како „међународни чинитељи већ дуље вријеме инзистирају да се кључни људи Католичке и Православне Цркве што прије састану". Посета је организована, како сазнаје „Национал", после ширих консултација Ватикана са европским политичким експертима за Србију. Надбискупу Бозанићу сугерисано је да се сусрет-не са епископом Савом делимично због тога што га многи виде као нај-изгледнијег кандидата за наследника патријарха Павла, а много више због тога што се епископ Сава доживљава као један од ретких прозападно орјентисаних интелектуалаца у Православној Цркви и који се доследно супротставља политици Слободана Милошевића.
По инструкцијама Ватикана, надбискуп Бозанић је посетио Опленац и маузолеј династије Карађорђевић, као и партизанско спомен-обележје Шумарице код Крагујевца... Процењено је, како пише „Национал", да је тиме надбискуп Бозанић помогао и ојачао кандидатуру епископа Саве за наследника па-тријарха Павла. Ватикан спроводи политику према СПЦ-у на више ни-воа. Једна је заиста сензационална: КАТОЛИЧКА ЦРКВА ВЕЋ ГОДИНАМА ФИНАНСИЈСКИ ПОМАЖЕ СПЦ. Чини то преко пензио-нисаног бечког надбискупа Кенига, његових фондација и донација". Информативна служба Србске Цркве је, преко своје агенције „Правосла-вље прес", порекла све наводе објављене у часопису „НИН" и другим новинама, тврдећи да је реч о злонамерним и нетачним исказима, и комунистичким подметањима сличним некадашњим. To је сасвим могуће, с обзиром да живимо у доба информативног рата, у коме се средства не бирају.
Велики поборник екуменског дијалога са Ватиканом, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије је, са 36 свештеника своје епархије, обилазећи хришћанске светиње Италије, свратио и до Кастел Гандолфа, где је скупа са великим бројем младих римокатоличких ходочасника из целог света, примио вербални благослов од римског папе Ивана Павла II. Православни епископ и његови свештеници допутовали су скупа са надбискупом - коаћутором београдским, Станиславом Хочеваром, и римокатоличким ходочасницима из Београда. Папа је госте из православне Србије поздравио овако („Oservatore Romano", од 19. августа 2000. преноси):
„Моју реч сада управљам вама, драги свештеници Српске Православне Цркве, из Шабачко-ваљевске епархије. Са љубављу поздрављам вас и вашег Владику, преосвештеног Лаврентија Трифуновића, заједно са београдским католичким надбискупом коађутором монсињором Станисла-вом Хочеваром. Преко вас желим да пошаљем братски поздрав са изразима мог великог поштовања вашем Патријарху, Његову Блаженству Павлу. Моја мисао у овом тренутку лети ка васцелом српском народу ко-ји се у последње време налази у нарочито тешком искушењу. Вашем драгом народу желим да остане веран свом хришћанском предању, захваљујући такође и вашем душебрижничком делу. Зато призивам изобилан Бо-жији благослов на вас и на заједнице ваших верника у којима живите и делујете као саслужитељи у Јеванћељу Христовом. Да Христос Господ наш подари плодове вашем свештеничком труду за Царство Божије. Ва-шој отаџбини Србији желим да успе у савлађивању проблема који је муче, и да може спокојно да гледа на будућност мира и развијања коју ће да обележава сарадња и узајмно уважење са суседним земљама". Папа је присутне србске клирике благословио прво на србском, па на италијанском. Епископ Лаврентије му је узвратио скупоценом иконом Христа Сведржитеља.
А шта остаје нама, православним Србима? Остаје нам исто оно што и Матавуљевом Пилипенди - да се не одрекнемо србскога Христа, православнога Христа, и да не продамо веру за вечеру, поштење за печење и крсте за масне прсте (или, како би се данас рекло, да одолимо изазову „екуменске молитве" и „хуманитарне помоћи".) To јест, понављамо: да о свему разговарамо са римокатолицима, али да се папи, ни овом, ни било ком будућем, не клањамо и не приклањамо; то јест - да поштујемо и уважавамо право другог на другачије исповедање вере, да никог не мрзимо због другачије вере, али да само СВОЈУ ВЕРУ ИСПОВЕДАМО И САМО ЊОМЕ ЖИВИМО, ЈЕР ЈЕ ОНА ЈЕДИНА БОГОМ ОТКРИВЕНА ИСТИНА СПАСЕЊА.
Нека нам у томе помогае Господ наш Исус Христос, молитвама Своје Пречисте Матере и Светих Новомученика Србских: митрополита Петра и Доситеја, епископа Платона, Саве, свештено-мученика Рафаила, Ђорћа и Бранка и мученика Вукашина Јасеновачког,који пострадаше од паписта за веру православну и име србско!
12/15. XI 2000. год.
На дан Светог Јована Милостивог