„Треба ли Срби да се поклоне папи?“

 

Памфлет са овим насловом о владици Лаврентију, који кружи Београдом, још један је од фрагмената мозаика апокалипсе о изабраном народу. Ово штиво, чији је аутор Владимир Димитријевић, замишљено као ламент над судбином „драгог и добродушног" владике шабачко-ва-љевске епархије Лаврентија, у ствари је плач и ридање над злом и неправедном судбином српства.

Прича почиње доста лаким и живахним стилом; описује се млади владика који путује по босанским планинама „миришући цвеће и хранећи гладне душе православљем у доба најжешћег титоизма". Али, како прича иде даље гомилају се све тамнији и мрачнији тонови. Владика Лаврентије одлази на молитве за мир у Асизију где се не окупљају само хришћани различитих конфесија већ и представници ислама и јудаизма и, да саблазан буде већа, чак и многобошци, будисти и индијански шамани.

Затим се ратне, 1994, залаже да „Београд пружи добродошлицу папи Јовану Павлу II", a y пролеће 1998. даје благослов за штампање Књиге живота у којој се Христов живот препричава по протестантском обрасцу. Ту се наводе и други греси као што је сарадња са сектама (пентакосталци, суботари), али најстрашније од свега је, како наш аутор каже, поклоњење римском папи које је владика организовао са свештеницима своје епархије у августу 2000. Ту је он изговорио богохулне речи „примите нас и благословите" и „хвала вам до неба" на шта је папа на чистом српском језику изразио велико поштовање према српском народу и упутио братски поздрав српском патријарху Павлу.

Од поклоњења овом папи „који је са Геншером разбијао Југославију и који је прогласио за мученика вере Степинца, викара усташке војске, задрхтала је сва Небеска Србија. Задрхтали су и свети Симеон и свети Сава, свети мученици српски и свети краљ Милутин, задрхтали су и владика Николај који није примао похвале из пакла и Рима и отац Јустин Ћелијски који је говорио да постоје три велика пада у историји људског рода, Адамов, Јудин и папин, када се овај проглашава за непогрешивог, за Бога, на I Ватиканском концилу".

Ламент над изабраним народом уз призивање пада цивилизације у апокалиптичним визијама провинцијалног писца памфлета није случајност - и духовни отац нације и светионик српства Добрица Ћосић такође је скоро говорио на једном скупу о смаку света. Владајућа метафора о трулом западу појачава се призивањем његовог потпуног слома. Биће да није у питању слом запада већ слом Милошевићевог режима и страх од суочавања са злочинима. Изједначава се сопствена кривица за злочине према другим народима са смаком света. Зато у овом мрачном памфлету маска хришћанске љубави и бриге за заблуделог владику Лаврентија служи да скрене пажњу са сопствене на туђу кривицу, да се под сваку цену избегне суочавање са злочинима и усмери национална енергија на мржњу према окружењу.

 

Драган Мишковић

„Република", 259/2001.

 

 

 

< ^ >