Записи испод етикете

 (поводом текста г. Драгана Мишковића објављеног у„Републици" бр. 259/2001)

 

Уважени г. Мишковићу,

 

Пишем Вам ово отворено писмо као сараднику листа чије Уредништво „није, наравно, као лист у чијем заглављу стоји мото ,против стихије страха, мржње и насиља', против слободног и демократског сучељавања мишљења", али које је „недвосмислено против неаргументова-ног опањкавања, блаћења и етикетирања људи, изношења неистина, полуистина и разних мистификација" („Ко песника назива ,пискаралом'?", Република, 259/2001). Пишем Вам пошто сте своје критичарске пажње удостојили мој чланак „Треба ли да се Срби поклоне папи?" на начин за који ми се чини да не доприноси развијању атмосфере часног и озбиљног дијалога о питањима која муче нашу јавност - између осталог, и о црквеним питањима. Кренимо редом.

1. Мој текст сте назвали „памфлетом", чиме сте га, по дефиницији, прогласили за злонамеран и клеветнички. Код читаоца који са њим није упознат, то унапред ствара став - дакле, опет неки памфлетиста, из редова оних који су нас годинама тровали мржњом према Другом.

2.   Тај текст је, кажете, „фрагменат мозаика апокалипсе о изабраном народу". Код читаоца опет ради условни рефлекс: још један који пише о „Србима, народу најстаријем", „небеском народу", још један у низу ликова попут Миље Вујановић, покојног Милића од Мачве, и слично. (Додуше, ја сматрам да је србски народ изабран, али у смислу у коме су сви народи који су призвани у Цркву - народи изабрани, као сведоци Васкрслог Христа, по речи Његовој: „Идите и научите све народе крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио" /Мт. 28,19-20/.)

3.  Мој текст је, тврдите, само привидно ламент над судбином владике шабачко-ваљевског Лаврентија, a y ствари је „плач и ридање над злом и неправедном судбином српства". Опет ми се приписује двомисао: пишем једно, мислим друго (а ко зна шта сам, овако мрачан и фанатичан, спреман да урадим?).

4.  Већ од треће реченице Вашег текста почиње метод који ћете у истом користити и касније: фалсификовања мог чланка, и писања под наводницима (као тобожњих мојих речи) онога што ја нисам написао. Тако Ви кажете да сам ја написао како је Владика Лаврентије путовао по босанским планинама „миришући цвеће и хранећи гладне душе православљем у доба најжешћег титоизма". Ја сам написао да је „дивни Лаврентије јеромонах путовао по босанским планинама и писао пуне побожности текстове о ,цвећу са босанских планина', о душама православних из србске Босне" и да је „са толико мере и укуса, уређивао новине србске Патријаршије, Православље, у доба најжешћег титоизма хранећи гладне душе речју Божјом". Текстови јеромонаха Лаврентија су се управо тако звали - „Цвеће са босанских планина", и то нема везе са планинарским „мирисањем цвећа".

5. У свом тексту ја сам писао о низу неканонских поступака епископа Лаврентија из перспективе догматско-канонског предања Цркве од Истока. A то предање забрањује молитве са иновернима не због мржње, Heго због Истине Која је Љубав. (Бог је Истина /Јов. 7,28/ и Бог је Љубав /Job. 4,8/.) Ево два канона: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако ли пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне" (Правило 45. Светих Апостола). Правило 64. Светих Апостола: „Клирик или световњак који пође у синагогу јудеја или јеретика да се моли, нека буде свргнут и одлучен". Јерес је реч која потиче од грчке речи „ајрео" која значи „бирати, изабрати".

Иноверни су изабрали другачију веру него православни, и православни се са њима не могу молити - понављам, не из мржње, него због Истине Која је Љубав. Овим својим ставом ја нисам ни свргавао ни одлучивао од Цркве владику Лаврентија, нити на то имам право, нити то желим, него сам хтео да укажем на велику опасност од површног и плитког екумени-зма који се одриче Истине Откривења зарад сентименталистички схваћене Љубави. To што је владика Лаврентије писао предговор за брошуру пентекосталаца у којој се фалсификују речи Еванђеља, и даје им се сасвим други смисао од смисла у изворном тексту Светог Писма, то што је сарађивао са адвентистима које и традиционални протестанти (лутерани Немачке, на пример) сматрају сектом, заиста није у складу са Предањем Цркве од Истока, чији је господин Лаврентије епископ.

6.      Посета папи римском Ивану Павлу II и тражење благослова од њега је нешто нечувено у историји Србске Цркве. Свети Сава се такође обраћао римском папи, али као „папи велике римске државе" (дакле, као световном поглавару), не тражећи од њега благослов. У Светом Писму се каже: „Веће благосиља мање". Тражењем благослова од папе, владика Лаврентије је признао да су он и његови свештеници мањи од папе римског, који није православни патријарх, и из канонске перспективе нема епископску благодат, за коју је услов исповедање православне вере. Тражењем благослова од папе, признато је да је „тачан" догмат I ватиканског концила који каже да је римски бискуп непогрешив (или „незаблудив") екс катедра по питањима вере, поседујући власт коју је, наводно, Христос дао апостолу Петру. Или, како то каже званични „Катекизам Римокатоличке Цркве" (Кршћанска садашњост, 1994):

7.      „Римски бискуп, као глава бискупског збора, има НЕЗАБЛУДИВОСТ снагом своје службе, када, као врховни пастир и учитељ свих вјерника, који своју браћу утврђује у вјери, дефинитивно проглашује наук вјере и морала". Владика Лаврентије је папи захвалио због хуманитарне помоћи из Италије, због два католичка свештеника која је папа послао у шабачко-ваљевску епархију, и што је у Београд, после надбискупа Перка, одаслао надбискупа Хочевара, а не због „великог поштовања према српском народу и братског поздрава српском патријарху".

8.      Римски папа Иван Павао II јесте разбијао бившу Југославију, и то без икаквих обзира. Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан - Света Столица, меморандумом државама КЕБС-а од 26. новембра 1991. Ватикан је први признао Словенију, Хрватску и Босну и Херцеговину као независне државе у авнојевским границама. Тим поводом, у јануару 1992. патријарх Павле се, после Светог Срхијерејског Сабора, огласио писмом папи Ивану Павлу II у коме га подсећа на то да је први признао независност Словеније и Хрватске (патријарх то није оспорио, али не на начин на који се та независност у Хрватској остваривала), и да је за тај чин, као шеф цркве и државе, двоструко одговоран „пред Богом и историјом".

Папа Иван Павао II је у римокатолички светачник увео „блаженог Алојзија Степинца" као „мученика вјере". To је исти онај Степинац који је, „sine titulo", био војни викар усташке војске, члан усташког државног Сабора, благословитељ молитвеника „Хрватски војник" (1944) у коме се као узор - јунак истиче Јуре Францетић, командант „Црне легије" и у коме се налази молитва за др Анту Павелића. Блажени Алојзије је „благословио" прелазак србских „шизматика" на римокатолич ку веру.

Поклонити се папи који је канонизовао Степинца, ако си Србин, за мене је, у најмању руку, нечувени мазохизам; колико је то у складу са православним Предањем, свако може сам да закључи. (Недавно се пракса наставила: архијерејски намесник владике Лаврентија, свештеник Владимир Станимировић, одвео је хор шабачке православне цркве у Загреб, где су сви посетили „катедралу и гроб блаженог Алојзија Степинца", „побожно га обишавши" (Глас концила, 28. сијечња 2001/.)

9.  Ја заиста сматрам да су због оваквих поступака у Царству Божјем уздрхтали сви наши свети преци. To имам право да мислим, јер верујем да су на небесима „душе закланих за ријеч Божију, и свједочанство Јагњетово" (Отк. 6,8).          

10.     Ја нисам „призивао пад цивилизације" у свом тексту. To сте Ви, г. Мишковићу, измислили. Тамо нема ниједне речи о „паду цивилизације".

11.     Назвали сте ме „провинцијалним писцем памфлета" - вероватно да бисте се борили против „страха, мржње и насиља" који, дакако, и увек, и свагда, долазе из, како би г. Радомир Константиновић рекао, „тамног вилајета светосавља" и зато што у провинцији буја „филозофија паланке".

12.     Повезали сте ме са г. Добрицом Ћосићем који је недавно „говорио о смаку света", а „духовни је отац нације" и „светионик српства". Са г. Ћосићем, партизанским комесаром и атеистом, немам никакве духовне и родбинске везе, мада знам да се учланио у Народни покрет „Отпор".

13. После свега, испада да ја „владајућу метафору о трулом Западу" користим да бих призвао „његов потпуни слом". Али, није сломљен Запад, вели г. Мишковић, него Милошевићев режим, због чега постоји „страх од суочавања са својим злочинима". „Изједначава се сопствена кривица за злочине према другим народима са смаком света", а „национална енергија се усмерава на мржњу према окружењу" (што је, по Вама, главни циљ мог „мрачног памфлета маскираног хришћанском љубављу"). О томе у мом тексту нигде не пише, и начин на који сте учитали Вама потребна значења је веома симптоматичан. Његове симптоме описује др Богољуб Шиљаковић, философ, у свом тексту „Плакати, етикете, моћ": „Етикета служи за жигосање. Као и код жигосања стоке, етикетирање је овјера власништва, знак власти. Њиме моћ успоставља идентитет оних над којима влада; или: етикетирањем неко над неким успоставља власништво. И као што жигосана стока теже може да буде предмет краће, тако и онај који је под етикетом теже може сам да одреди свој идентитет и да се тако ослободи туће власти над собом. (...) Етикета - клевета је перформативни исказ: она има интенције не само да некоме припише извјесно друштвено непожељно својство, већ да га принуди да се у складу с њим влада да би потврдио своју дисквалификацију. (...) Онај ко има моћ да етикетира хоће да етикету учини стварном. Он једну жељену форму перцепције другог претвара у реалност другог". Или, како је говорио покојни Виб: лепљење етикета је простопљунеш човека, па залепиш етикету. Из вашег текста, г. Мишковићу, испада да је Владимир Димитријевић „провинцијални писац мрачних памфлета" који „националну енергију усмерава на мржњу према окру-жењу", уместо на „суочавање са својим злочинима".

14.  Хвала Богу, православни сам Хришћанин, и никад нисам мрзео никог, а поготову не читаве народе (што не значи да немам слабости и падова у грех и грешку, али мржњу никад нисам проповедао). Напротив, у својој књизи Папа у Србији - да или не, која је изашла у марту 2000, док је ширитељ мржње Милошевић био на власти, написао сам да су рат на просторима бивше Југославије, „без обзира на верске елементе у њему, покренули безбожници и са србске и са хрватске стране, који су се често маскирали ,борбом за веру' да би пљачкали и чинили злочине". Записао сам да „рушење тућих богомоља у име ,Србства' није било Богу угодно, јер они који су рушили туђе богомоље без икаквих дилема би, по задатку свог безбожног воће, рушили и православне храмове и олтаре"...

Текст о епископу Лаврентију нема никакве везе са србским ратним злочинима, него говори о Светом Предању Цркве од Истока и начинима на који се то Предање нарушава. А као што је Аљоша Карамазов рекао за оног спахију који је хртове пустио на дечака, да га растргну пред мајком, тако кажем и ја: ко је клао и убијао тућу нејач, и злочинио у име „Србства" - ДА СЕ СТРЕЉА. Да на власти нису били национал - бољшевици који су патриотску реторику користили због свог опстанка на истој,
ратни злочинци би, углавном, већ одавно били похватани и кажњени, у складу са србском православном војничком етиком.

15.  Но, наравно, неће ми помоћи оправдања. Крив сам, претпостављам, д ваљало би ме денунцирати некој идеолошкој инквизицији пред којом бих морао да признам своју кривицу. (Некад је инквизицију стварао титоизам, а сад се оснивачка идеологија зове, рецимо, идеологијом „људских права"; некад сам могао да се огрешим о „братство-јединство", а сад чиним злодело „говора мржње".) Шта је, ту је. Пробаћемо
да дишемо макар и под етикетом.

16. Надам се да ћe уважена „Република" објавити овако дугачак одговор, који није писан толико из личних, колико из начелних разлога. (Да су лични разлози у питању, већ бих одговорио на текст „Рок-музика и православље", објављен средином 2000, у коме сам такође био проглашен за неку врсту мрачног памфлетисте.) Објавите, уважена господо, макар најситнијим словима, макар због читалаца који нису читали мој „мрачни памфлет", макар због г. Мишковића, који ће и даље (надам се, одговорније) сарађивати са вама у борби против „страха, мржње и насиља".

17.  За крај: заиста, шта мислите - треба ли да се Срби поклоне папи?

 

Владимир Димитријевић

„Република" бр. 268/2001.

 

 

 

< ^ >