Канонско гажење канона? - "Нема Крста без три прста"

Како се десило да епископи - екуменисти, носиоци највише црквене власти, који себе погрешно сматрају извором и мерилом каноничности, нарушавају каноне? Они себе не осуђују због неканонских поступака. А ако се неко од њихове сабраће или од оних „малих" у Цркви усуди да укаже на њихове грехе, одмах му одговарајући окривљујући га за непослушност и подривање поверења према црквеној јерархији и навођењу на раскол.

Авај, приликом посете папе Румунији, пред ослепелим очима хиља-да присутних, румунски архијереји, почев од патријарха, погазили су низ канона свете Православне Цркве:

1. Апостолско правило 45: „Епископ, или презвитер, или ђакон који се само МОЛИО СА ЈЕРЕТИЦИМА, да буде одлучен. АКО ИМ ДОЗВОЛИ ДА ЧИНЕ НЕШТО КАО СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉИ: ДА БУДЕ СВРГНУТ".

2. Апостолско правило 65: „Ако неко од клира, или световњака, у синагогу јудејску или јеретичку уђе да се помоли: да буде свргнут из свештеничког чина, и одлучен од црквеног општења".

3. Правило Лаодикијског сабора 33: „He треба се молити са јеретиком, или одлученим".

ЗАЈЕДНИЧКЕ МОЛИТВЕ С ПАПОМ, ЊЕГОВИМ КАРДИНАЛИМА И СВЕЋЕНИЦИМА ТРАЈАЛЕ СУ У ТОКУ ТРИ ДАНА ПОСЕТЕ, како и у православном саборном храму, тако и у римокатоличком храму Светог Јосипа. Сада су у грех били увучени и верници Румунске Православне Цркве, који су у општењу са Синодом и клиром. Последњег дана папине посете румунски патријарх је скупа са члановима Синода Румунске Цркве одслужио, У ПРИСУСТВУ ПАПЕ, литургију на једном од тргова Букурешта. Затим је папа у једном од букурештанских паркова одлужио мису у присуству патријарха и православних архијереја. И на суботњој миси у храму Светог Јосипа присуствовао је молдавски митрополит Данило, који сматра дијалог са „сестринском црквом" једним од основних циљева екуменистичког „православља". Литургији је присустовало око сто хиљада људи, а већина су били - пра-вославни хришћани.[1]

Речи патријарха Теоктиста на крају тог „празничног" дана су створиле су мучан утисак. Како је природно било очекивати православне речи од православног патријарха и како је мучно и ружно било чути другачије речи (редакција поседује оригинални аудио-запис патријархових речи, одакле смо и узели следеће цитате):

1. Патријарх Теоктист сматра да су се ПРАВОСЛАВНА И РИМОКАТОЛИЧКА ЦРКВА УВЕК НАЛАЗИЛЕ У НЕВИДИВОМ ОПШТЕЊУ. Али је додао: „А ми се сада молимо и пребивамо у јединству са светом Црквом од века и до века. Парадоксално, за време литургије, коју служимо данас, ми сви преживљавамо, с једне стране, радост од сусрета са Вашом Светошћу, А СА ДРУГЕ - БОЛ ЗБОГ ЈОШ УВЕК ПРИСУТНЕ ПОДЕЛЕ И НЕМОГУЋНОСТИ ДА СЕ ПРИЧЕСТИМО ИЗ ИСТЕ ЧАШЕ".

Уз такво јасно изражено еклисиолошко једнодушје православних екумениста са папистима тај бол остаје само због страха пред народом Божјим, страха да се до краја не растајни „тајна безакоња", која се обавља иза његових леђа, пошто у Румунији постоји јак антиекуменистички покрет, носилац дубоке црквене свести и бодрог духа. Да је дошло до те фазе, смутила би се савест многих који се мире са званичном црквеном политиком (то јест, да је дошло до пуног евхаристијоког општења, нап. прев.) па би то довело до значајног преласка верника чак и међу румунске старокалендарце.

2. Патријарх Теоктист се одрекао ИСТИНЕ ПРАВОСЛАВНОГ ЦРКВЕНОГ ПРЕДАЊА када је проповедао непостојеће „заједничке темеље" истоветности Православне Цркве и Ватикана. Измишљање „сестринске цркве" захтевало је да се стане на пут „УВАЖАВАЊА КОЈЕ ПРОИСТИЧЕ ИЗ ЉУБАВИ ПРЕМА ДРУГОЈ ТРАДИЦИЈИ". Ову тврдњу оповргава практични живот саме Румунске Патријаршије. На пример, у брашковатској старокалендарској парохији званичне црквене власти шире тврдњу да су православна браћа традиционалисти секта, која се држи „старозаветног закона" а да је римокатоличка вера Ватикана најбоља, јер преко ње he Румунија бити примљена у НАТО. Где је ту љубав „према другој традицији", нарочито кад се зна да је та друга традиција, држања православног календара, била заједничка свим Румунима до 1924. када је некаконски уведен нови календар у Румунију, да би се заузврат добио статус Патријаршије?

3. Патријарх Теоктист ПОСРЕДНО ЗА ГРЕХ ОКРИВЉУЈЕ СВЕТЕ ОЦЕ ЦРКВЕ који су открили јеретичку суштину низа латинских догмата и богословских учења (довољно се сетити Светих Фотија и Марка Ефеског). Уз то, румунски патријарх пршшсује „сестринским црквама" некакав заједнички „грех подељености". Ево његових речи: „Постајање свесним ГРЕХА ПОДЕЉЕНОСТИ доводи до зближавања и ВАСПОСТАВЉАЊА ЈЕДИНСТВА У ВЕРИ, покреће напред екуменски покрет и јавља се, без сумње, КАО ДАР БОЖЈИ СВИМ ХРИШЋАНИМА НАШЕГ ВЕКА". Румунска патријаршија је, по речима патријарха Теоктиста, „била и остаје активна у том смислу" у екуменскомм покрету. Она се радује „екуменском открићу, које је извршио II Ватикански концил, који је открио и потврдио суштинске вредности вере, коју чува Православна Црква, као саборна и битна Помесна Црква". У тој својој
тврдњи православни патријарх показао се као усрднији римокатолик од многих римокатолика који II Ватикански концил сматрају недопустиво модернистичким, па чак и јеретичким.[2]

4. Патријарх Теоктист је такође обесмислио и одрекао се од призвања православне хришћанске и апостолске цркве да проповеда покајање (упореди М.Т. 3, 2; Мк. 1,15; Лк. 13, 3-5; нарочито Д. Ап. 3,19) и привођења инославних и нехришћана у њено спасоносно окриље, Тело Христа Спаситеља. „Дела прозелитизма не доводе ни до чега другога осим до ТРОВАЊА ОДНОСА ИЗМЕЂУ ЦРКАВА, и изазивају непријатељство и нељубав међу народима", изјавио је патријарх. Шта значи таква пракса? - Престанак привођења у крило Цркве заблуделих, насилно отртнутих, чак и још више - забрану да се примају, крштавају и миропомазују они који од инославља хоће да пређу у Православље, јер то „трује" екуменистичку љубав. Циљ ове „љубави" је све, осим спасења људске душе. Или, како је рекао један од угледних екумениста Румунске патријаршије, митрополит Данило Молдавски, „НЕОПХОДНОСТ СПАСАВАЊА ЖИВОТА НА ПЛАНЕТИ САДА ЈЕ ПОСТАЛА ВАЖНИЈА ОД СПАСЕЊА И ВЕЧНОГ ЖИВОТА ЧОВЕЧАНСТВА".[3]

Патријарх Теоктист не сматра Римску цркву јеретичком и отпалом од Свете Цркве Христове. Својевремено патријарх цариградски Атинагора, који је самовољно скинуо саборну анатему са Римске цркве 1965, уопште није признавао постојање јереси, тврдећи да „нигде не види јереси, него само делимичне истине.[4]

У својој беседи пред патријаршијским саборним храмом патријарх Теоктист је у име „своје" помесне Цркве објавио: „У ЛИЦУ ВАШЕ СВЕТОСТИ ПРИМАМО И ПОШТУЈЕМО ХРИСТОВУ РИМСКУ ЦРКВУ, која је основана на проповеди и мучеништву славних апостола Петра и Павла. ПОШТОВАЊА ДОСТОЈНА РИМСКА ЦРКВА учествовала је у великим догаћајима и саборним решењима неподељене Цркве првог миленијума".[5] Папа му је одговорио: „Желимо вам, више од свега, да расте разумевање мећу онима који украшени именом хришћана - ПРАВОСЛАВНИМА, КАТОЛИЦИМА РАЗНИХ ОБРЕДА И ПРОТЕСТАНТИМА РАЗНИХ КОНФЕСИЈА - да нарасте квасац јединства и хармоније у вашој земљи и на целом европском континенту".[6]

[1] ENI, ibid.

[2] „Екуменско откриће" које тако усхићено поздравља патријарх Румунске Православне Цркве, измећу осталог садржи и следећу тврдњу: „Свети Дух не одбија да силази на остале (нехришћанске, нап. аут.) религије као средство спасења" (погледај „UNITATE REDINTEGRATIO" и „CATECHESI TRADENDAE").

[3] Ideal si criza in Miscarea ecumenica. Ecumenism spiritual si ecumenism secularizat. - „Vestito ul Ortodoxei", anul XI, nr. 218-219, 31 ianuarie 1999. pp 1-2 (Весник Румунске Патријаршије)

[4] Оливије Клеман, Разговори са патријархом Атинагором, „Живот с Богом", Брисел 1993, стр. 301 - 302

[5] „La Catedrala Patriarhala LPF Teoctist a cerut sprijinul Papei pentru incetarea razboiului din Iuogolsvia" - Ziua ONLINE, 8. мај 1999.

[6] Id. Papa a multumit romnilor pentru primires de la Patriarhie.