Папа иде у Кијев
Председник Украјине Леонид Кучма позвао је папу да посети Украјину још 1998. Године 2000, 29. децембра, Кучма је потписао документ „О организацији државне посете на Украјину поглавара државе Ватикан". Формиран је организациони комитет за посету, на чијем челу се нашао министар спољних послова Анатолиј Зленко.
Московска патријаршија је одмах реаговала, преко митрополита Кирила (Гуднајева), „министра спољних послова" РПЦ, који је рекао: „Ако папа без позива доће на Украјину, то ћe усложити односе између Русије и Ватикана с једне, и Ватикана и Украјине с друге стране. Дубоко смо уверени да се не можемо узајамно називати браћом у Христу и радити једни против других. Русија се не може помирити с рушењем православних храмова на Западној Украјини, прогоном православних хришћана из истих, па чак и са физичким насиљем над некима од њих".
Свети Синод Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије изјавио је у писму папи: „Званично изјављујемо да, у случају посете Ваше Светости на Украјину у предвићеном року са Вама неће бити сусрета, нити ћe сe иједан наш клирик учествовати у програму посете."
Папу то није узнемирило. Ватикански представници су знали да he их на Украјини срести неки „православни јерарси", рецимо, анатемисани „патријарх" „Кијевске Патријаршије", бивши митрополит Руске Цркве Филарет (Денисенко), или представник „Аутокефалне Украјинске Православне Цркве". По речима московског надбискупа, Тадеуша Кондрушевича, Ватикан расколнике не сматра расколницима, него „еклисиолошким структурама у сукобу“. Кондрушевич је чак изразио наду да ће сукобљене стране умирити посредништво цариградског патријарха Вартоломеја.
Митрополит Агатангел, из канонске Украјинске Цркве је у једној од својих проповеди оштро иступио против доласка папе римског, позвавши све верне да се држе Руске Православне Цркве и њеног патријарха Алексеја. Одмах после тога био је оштро нападнут у шовинистичкој штампи украјинских „суверенаша“, као онај који подгрева национализам и „служи Москви“ (најгора могућа политичка карактеристика у данашњој Украјини.)
Кучма и дружина (украјински „ђукановићевци“) су се неизмерно радовали папином доласку у јуну 2001. Министар спољних послова Зленко је изјавио: „После посете папе постаћемо свеснији, јединственији, уверенији, и уопште бољи". Он је такоће сматрао да је циљ те посете да „подстакне препород украјинског народа, да допринесе његовом духовном очишћавању и уверенијем кретању Украјине у европску будућност". Долазак папе сведочи о реалној независности Украјине, о њеном „САМОСТАЛНОМ, ЕВРОПСКОМ ИЗБОРУ, И НАМЕРИ ДА ИСПОВЕДА ВРЕДНОСТИ КОЈЕ ИСПОВЕДА УЈЕДИЊЕНА ЕВРОПА". Ватикан је најавио да је циљ папине посете - „мир и помирење" измећу католика и православних.
Лично Леонид Кучма је дочекао папу на аеродрому. Шефу Ватикана понудили су хлеб и со, и украјинску земљу коју је папа пољубио. Кучма је присуствовао и на две мисе - једној у Кијеву, другој у Лвову. Месецима унапред припремана је посета, почев од места где ће папа служити и резиденција у којима ћe боравити до отварања пограничних пунктова на којима је, по скраћеном поступку, могла да се добије виза. Само за резиденцију на Јурјевском брду у Лвову, центру унијатства, држава је на реконструкцију потрошила 1,2 милиона долара (док народ, наравно, гладује, и чека „Еуропу“). Украјински лекари су даноноћно били спремни да прискоче папи у помоћ, а спремљене су резерве крви и за понтифекса и за његову пратњу. На местима где су служене мисе било је много екипа хитне помоћи. Тридесет хиљада полицајаца обезбеђивало је Кијев када је папа био у њему. На свака три метра био је полицајац!
На улазима у зграде висила су упозорења: „He излазити на балконе, и не гледати кроз прозор, пуцаће се без упозорења". У Лвову је терен којим је папа требало да прође провераван опремом за откривање нагазних мина. Представници Ватикана су чак замерили држави на оваквој претераној ревности, јер је она стварала мучну атмосферу за вернике.
Папа је служио по две мисе у Кијеву и Лвову, срео се c Кучмом и политичарима, са католицима и унијатима, као и са расколничким „православним епископима". Али, нико из Руске Цркве се није видео с њим, аити му је дозвољено да крочи на тле највећих кијевских светиња - храма Свете Софије, који је подигао Равноапостолни Владимир, крститељ Русије, и Кијево - Печерске Лавре, мајке руских манастира. To није било случајно: папини унијати су од 1989. до 1991, користећи „перестројку", отели на десетине храмова православнима и преко 2500 парохија. Тиме су показали ко су и шта су, мада је папа у Кијеву све хришћане позвао на „отворени дијалог“, одбацивање „сваког насиља" и поштовање „права на верску слободу“ На кијевској миси се, као и увек, молио за „јединство кршћана", и позвао све да поштују „свет религијске и културне различитости".
У Лвову, где је преовладавајућа његова паства, скупило се мноштво људи, али не само са Украјине, него (можда и више) из Маћарске, Пољске, Белорусије... Мећутим, у Кијеву, па чак и у Лвову, било је мање верника него што се очекивало.
У свом тексту „Неке последице папине посете Украјини", др Владислав Петрушко, један од најбољих савремених ватиканолога у Русији, каже: „Пошто је стрељао војводу енхијенског, Наполеон је, као што је познато, убрзо рекао: „To je много горе него злочин. To jе грешка. Изгледа да би се о папиној посети Украјини могло рећи нешто слично. Иако папа Иван Павао II може да се теши мишљу да је први папа у ист-рији који је извршио „продор на Исток", за Католичку цркву у целини последице папине посете Украјини у најближој будућности могу да се покажу као жалосне". Зашто? Петрушко наводи неколико разлога:
1. Папа је веома пореметио ионако тешке односе с Московском патријаршијом, чије упозорење да је посета превремена није прихватио. Поглавар руских католика Кондрушевич је чак изјавио да папи не треба никакво одобрење Московског патријарха да би дошао чак и у Москву. Од сада ћe само новинари и „политичари - демократе" веровати у папине изјаве да је њему циљ помирење и „јединство кршћана". Нико од православних неће. Украјински православни хришћани су, у време папине посете, ишли у литијама и молили се Богу да сачува Цркву од јеретика и њиховог поглавара, а митрополит Владимир је, као што смо видели, био одлучно против било каквог сусрета с понтифексом.
2. Да је папа отишао само у Лвов, где има највише своје пастве, то би могло и да изгледа као тријумф - јер Западна Украјина је умногоме унијатска. Али, посета Кијеву је била тежак промашај, јер је Кијев показао да је веран Истоку и Православној Цркви. Улице су, док је папин аутомобил јездио, била полупразне, као и стадион на коме је служена миса. Папа чак није ни размотрио предлог унијатског кардинала Хусара да се седиште унијатске цркве премести из Лвова у Кијев, где је постављен камен - темељац за нову катедралу.
3. Иако су поглавар римокатолика Јаворски и поглавар унијата Хусар заједно срели папу и заједно му „рапортирали" није дошло до жељеног стишавања страсти између римокатолика (углавном Пољака) и унијата (Украјинаца). Унијатима је било криво што је папа прво служио римску мису, па тек онда службу по источном обреду, као и то што није прогласио унијатску цркву Украјине за „Патријаршију". Најрадикалнијима је чак сметало и то што није беатификовао Андреја Шептицког, вођу украјинских унијата који је својевремено сарађивао са Хитлером. Папина посета је и ту била промашај.
4. Ни Кучми се није посрећило. Западна Украјина га и даље не подржава, иако јој је довео папу, а православни Украјинци су, после папине посете, још више против њега.
На крају, Петрушко сматра да је својим поступком папа ослободио Православну Цркву од свих обавеза насталих у екуменском дијалогу, и да сада Православна Црква може сматрати цео Запад својом мисионарском територијом.
Литература:
1. Зоран Бојић: Потврда независности, НИН, 28. јун 2001.
2. В.И.Петрушко: О некоторых итогах папского визита на Украину (са интернета)