Папина посета Грчкој

 

Почетком 2001. многе информативне куће пренеле су вест да је председник Грчке Константин Стефанопулос у току своје званичне посете Италији позвао римског папу да посети Грчку. Сви су били зачуђени, чак и грчки новинари који су пратили делегацију. Није било јасно да ли је позив раније припремљен, или је до њега дошло спонтано.

Све се збило на следећи начин. На крају разговора с папом, који је трајао око пола сата и у коме је, између осталог, било речи и о грчко-турским односима, кипарским проблемима и „религиозним питањима", Стефанопулос је изненада рекао Ивану Павлу II: „Ви сте жељени гост у Атини. Само треба да кажете кад желите да остварите своју посету". Папа, који је до тада много пута настојавао да посети Грчку, макар као ходочасник путевима Светог Павла“, и коме се противила читава православна Грчка, и сам је био помало затечен, па је захвалио и рекао: „Размислићу о томе". Тражио је да му се објасни званични став Грчке Цркве... Ватиканска штампа је одмах сутрадан објавила да је Стефанопулос упутио папи званичан позив („formale invito"), али није речено кад he папа на њега одговорити.

Мећутим, заменик министра иностраних послова Грчке Григорије Ниотис, који је пратио Стефанопулоса, истакао је да то уопште није био формални позив, него да је реч о личној председниковој иницијативи. Грчка влада тај позив није упутила, било је речено. Сам Стефанопулос је изјавио да је папу позвао као шефа државе Ватикан, а не као поглавара цркве.

Георгије Папандреу, председник Владе, изразио је своје слагање са позивом упућеним папи, и истакао да је реч о дипломатском гесту, који нема везе са Црквом.

Наравно, Ватикан није хтео да иде у Грчку без одобрења Атинске архиепископије. Њен поглавар, архиепископ атински и све Грчке Христодул, је изјавио: „Кад папа негде иде, он има двоструки статус, то јест и статус шефа државе и поглавара Римокатоличке цркве. Ако жели да примени то исто кад је Грчка у питању, он треба да се обрати и Цркви и Држави". Пошто обраћање Ватикана још није стигло, говорио је Архиепископ, то питање Синод није ни разматрао.

Тада је почео велики притисак државне власти на Цркву, чији су узајамни односи већ одавно ушли у веома тешку фазу. Власт већ годинама покушава да Цркву потисне на маргине друштва, а најснажнији притисак је остварен тако што је Папандреуова влада избацила одредбу о вероисповести из личних докумената, што је изазвало праву буну Грчке Цркве и народа и захтев да се владина одлука стави на референдум. Иако је Црква скупила милионе потписа, довољних за покретање референдума, ништа није вредело. Било је и огромних протеста: само у Солуну је против социјалистичко-масонске владе демонстрирало 120 хиљада људи... Али, ни то није помогло... Папа је, сматрали су аналитичари, позван да би се на Цркву опет извршио притисак, и да би се остварила још једна победа сила секуларизације.

И држава је успела. На састанку Синода (12 архијереја) 7. марта 2001. донета је одлука да се папи не одбије захтев за сусрет са атинским архиепископом. Чим је Синод обзнанио своју одлуку, кренули су протести: од епископа, преко свештенства и монаштва, сви су тражили две ствари - сазивање ванредног Архијерејског Сабора и ново одлучивање о прихватању папе и престанак злоупотребе тзв. „црквене дипломатије", која иде науштрб православне свести Грка.

Огласили су се митрополит фтиотијски Николај, митрополит нафпактоски Јеротеј, митрополит китроски, катерински и платамонски Агатоник, митрополит арголидски Јаков, митрополит идроски, Спеца и Егине Јеротеј, итд. Огласио се и Кинот Свете Горе Атонске, као и многа свештеничка удружења и безбројна монашка братства. Наравно, старокалендарци су све то назвали „издајом Православља". Почела су и свеноћна бденија, са молитвама да Бог спречи папин долазак.

Највећа молитва је било свеноћно бденије 27. априла 2001. у манастиру Светог Дионисија Олимпијског, на које су се сабрали монаси из свих крајева Грчке. На крају богослужења, читани су текстови Светих Отаца о јереси римокатолицизма. У манастир на Олимпу Светогорци су донели мошти многих светих, ради духовног оснажења присутних.

Овде доносимо и неколико реакција представника црквене јавности Грчке на синодско попуштање притиску власти.

Митрополит дринупољски Андреј је 16. марта 2001. упутио писмо Синоду, у коме вели:

„Ваше Блаженство, Ваша Високопреосвештенства, саопштавам вам да одлучно протестујем против садржаја јучашње одлуке Синода. Зато што се, дипломатским језиком, у суштини даје „зелено светло" папиној посети Атини, и учешћу Грчке Цркве у одговарајућим манифестацијама тим поводом. Указујући високо поштовање Поглавару и властима Цркве, ипак чврсто верујем и говорим да дипломатији није место у Цркви, која зна и говори само једним језиком - језиком Истине".

Митрополит Јеротеј (Влахос), један од најснажнијих богослова - аскета савременог грчког православља, 17. марта се огласио следећом опоменом: „Неки погрешно говоре о Католичкој Цркви, јер реч „католичанска" (САБОРНА) припада Православној Цркви, исто као што се и појам Цркве не може применити на државу Ватикан... Пошто ван Цркве нема Светих Тајни, папско свештенство и сам папа за нас православне нису свештена лица. Другим речима, код њих је прекинуто апостолско прејемство".

Митрополит фтиотијски Николај је Синод упозорио да папина посета мећу верницима изазива велику саблазан и смутње. Молећи их да поново размотре своју одлуку, он је записао: „Без обзира на све добре намере... средства масовног информисања покушавају да изокрену чињенице и да надувају све што служи злом циљу - да се покаже како Православна Грчка и представници њене Цркве признају водећу улогу „религиозног лидера“ хришћанства - на велику тугу и разочарење свих православних, а нарочито наше једноверне браће на Северу, коју римокатолицизам и унија нарочито муче. He падајмо у замку и не дајмо им оружје којим ћe нас победити и поделити".

Савез клирика Грчке Цркве је изјавио: „Папа је - једини нежељени лидер јер папство је доносило и доноси Грцима и православљу уопште толико несрећа колико нико други... Папа, „дворога звер из Рима", не долази у Грчку као поклоник, него као провокатор... Усрдно призивамо клир и народ да се уздрже од било каквог изражавања поштовања према непокајаном и изазивачком папи... Нико од оних који носе мантију да не прими нежељеног папу!" Касније се овај Савез огласио још једном: „Две хиљаде година после Христовог доласка папа глуми корифеја, светског вођу читавог хришћанства... Богохулство!"

„Свегрчки савез богослова" је приметио: „Попуштање пред притиском папе изазива огорчење, али и протест православних. /.../ Наравно, православна теологија поштује свачије супротно мишљење, па и мишљење јеретика и атеиста. Али не верује наивним тврдњама о тобожњим папиним добрим намерама".

Светогорци су одлучно констатовали, у свом писму које су потписале управе свих 20 великих манастира: „Папа је онај који носи маслинову гранчицу, али који ипак није извадио свој мач из тела Светог Православља. Због чега онда учтивост и деликатност с наше стране?... Да бисмо били пријатни и „савремени“ у очима Европе, треба ли да занемаримо духовну самосвест верујућих и јединство Светог Православља? „Када бих угађао људима, не бих био слуга Христов" (Гал. 1,10)... У нашем материјалистичком добу преовладава мишљење да сви треба да прихвате све. To је менталитет „Њу Ејџа". „Све религије су подједнако добре, према томе, нема места за фанатизам и нетолеранцију!" „Да ли је, због тога, могуће да се придржимо таквим помодарским панрелигиозним погледима? Зар није боље разочарати људе, него Господа славе?"

Један од најснажнијих гласова упутили су монаси и монахиње 169 грчких манастира (укупно 1750 монашких лица): „Без обзира на нашу добру веру и благо расположење, не можемо да појмимо смисао и циљ одлуке (Синода, нап. прир.), у коме се види упорно старање да се умањи значај целе теме...

Познато је да се „Православна Црква никад није бојала изазова“, како се исправно примећује у синодском саопштењу. Али, никад им се није ни предавала...

Поред свега осталог, није небитно и то, да никакав папа никад није посетио Грчку... Занимљиво је да је наша Православна Црква толико била „самозатворена у ћорсокаку", из кога је тек сад решила да изађе? Или можда наши Оци нису били гостољубиви и нису имали љубави?

Једна ствар је саосећање са жртвама и следбеницима јереси, a caсвим друга указивање почасти јересијарсима, у датом случају - папи"...

Упркос свим противљењима, папа је дошао. Архиепископија атинска је покушала да се држи достојанствено, па је одбила да дозволи папи да пољуби православно грчко тле по изласку из авиона (овим символичким гестом, папа ставља до знања да је земља на коју ступа „под његовом јурисдикцијом“.) Грчки унијати су на послужавник са црвеним и белим ружама, гранчицом маслине (символом мира) ставили и комад грчке земље.

Папу је у дворишту председничке палате у Атини дочекао председник Стефанопулос. Интониране су химне Ватикана и Грчке, а Стефанопулос је истакао папине успехе као верског поглавара. Изразио је жеље за јачањем међудржавних односа, нормализацијом односа Православља и римокатолицизма, као и наду у светски мир и прогрес. Папа је узвратио на француском, тврдећи да је веома срећан што „ходочасти“ по оним местима куда је ходао Свети апостол Павле. Атина је место где је настала једна од првих хришћанских заједница Европе, место где је дошло до плодоносног сусрета Хришћанства и хеленистичке културе, што је изменило дотадашњу слику Европе. Позвао је Европљане да „познају саме себе“ и потраже своје корене „у класичном хеленистичком наслеђу“. Обраћајући се Стефанопулосу, истакао је да је мисија Грчке да гради мостове „измећу европског Истока и Запада“, у чему жели да учествује и Римокатоличка црква Грчке.

Папа је посетио Ареопаг, на коме је проповедао Свети Павле, а мису је служио у затвореном простору спортске хале, за неколико хиљада посетилаца са личним позивницама. Служби на отвореном, која је папин обичај, супротставила се Атинска архиепископија. Мере обезбеђења приликом папине посете биле су невероватне: на хиљаде полицајаца и агената, уз барикаде постављене где год је папа пролазио, биле су довољан знак шта православни Грци мисле о „pontifex maximus”-y.

У сусрету са архиепископом Христодулом, папа је изразио жаљење због грехова прошлости, и свега онога што су римокатолици учинили православнима: „За све случајеве, у садашњости и прошлости, у којима су синови и кћери Римокатоличке цркве згрешили, случајно или намерно, према својој браћи православцима, нека нам Господ опрости". Такође, папа је изразио жаљење због тога што су латински „кршћани“ разорили Цариград 1204. године.

Најважнији папин дипломатски успех био је заједничка изјава коју су потписали он и архиепископ Христодул, „стојећи пред Ареопагом, са кога је Свети Павле, велики апостол народа, проповедао Атињанима Једнога Истинитога Бога, Оца и Сина и Светога Духа". У тој декларацији је изражена благодарност Богу због сусрета и општења са првојерархом Грчке Цркве; поменути су трагични расколи међу хришћанима; осуђено насиље, прозелитизам и фанатизам у име вере. Уочено је да развој науке није праћен дубљим поимањем смисла живота, као и да технолошки и економски развој не припадају свим људима подједнако, нити им доносе бољи стандард, него у њима ужива мањина. Треба отворити срца према ближњима који су неоденути и гладују. Осуђени су ратови, покољи, мучења и страдања људи у свету, а папа и архиепископ су се заложили против рата, а за поштовање људског живота и достојанства, као и солидарност мећу људима. Изражена је нада да he током Олимпијаде 2004. у Грчкој бити обустављени ратови и тероризам.

Било је речи и о глобализацији, коју папа и архиепископ помно прате, надајући се „глобализацији братства" у Христу. Европска Унија је похваљена због уједињавања, под условом да не негира националну самосвест, традиције и идентитет, али је изражена забринутост због секуларизације у појединим државама која значи порицање хришћанског наслеђа тих држава.

Светогорци су најоштрије осудили заједничку изјаву папе и архиепископа, и изјавили своју запањеност њоме, јер је, како су истакли, незамисливо да један православни епископ и један јеретик потписују заједничке формалне изјаве. Истакли су да је садржај посланице неприхватив и са богословске тачке гледишта...

Али, папа је свој циљ постигао. Грчка Црква је учинила компромис који је бацио сенку на њену вишевековну борбу за веру - још од доба Светог Фотија и Марка Ефеског. Заборављено је да је Свети Марко поручивао својим истоверницима и сународницима да беже од паписта као што се бежи од змија. Победила је „екуменска толеранција".

 

Извори:

 

1.Према извештајима агенција: „Папа тражио опроштај за грехе католика према православцима", Политика, субота 5. мај 2001.

2.Сергеј Говорун: Кто заинтересован в визите папы в Грециы,

http://www. pravoslavie. ra./analit./papavisitgreece.htm

3. Владимир Телиженко: Реакция на визит папы в Афины,

http://www.pravoslavie.ni/analit/papavisitgreece2./htm

 

 

 

< ^ >