Одговор на реплику уз чуђење
(Одговор на текст г. Мирка Ђорђевића
„Реплика без коментара", „Република" бр. 269/2001.)
Уважени г. Ђорђевићу,
јављам Вам се са неколико одговора упућених поводом ваше „Реплике без коментара". С обзиром да сте се добровољно придружили полемици између г. Мишковића (коме хвала, макар и на условном, извињењу због погрешне контекстуализације мог чланка) и мене, дужан сам да Вам се обратим, бар кад су у питању најважније тезе Ваше реплике.
Са Вама није једноставно полемисати, јер Ваша историографска и историософска метода каткад спадају у домен који више припада сфери поезије, а не рационалистичке есејистике. Пошто сте у свом тексту „Више од православља" својевремено „доказали" да је Ђурађ Бранковић сличан Слободану Милошевићу кад је изолационистичка политика према Западу у питању, и то само зато што несрећни деспот није хтео да учествује у фарси званој Флорентинска унија (када је папа Еуген IV, node две године шиканирања и претњи, успео да примора делегацију Цариградске цркве да га призна за „Главу свих хришћана", што је одбио да потпише Свети Марко Ефески, a y томе га је, касније, следила сва православна васелена) - дакле, пошто сте већ доказали тако нешто, упоредивши побожног и мудрог србског деспота са Титовим духовним чедом и безбожником, ја заиста не знам како ћe мој одговор бити схваћен.
Бунећи се против „школске" теологије, Ви, по свему судећи, нудите некакву нову, условно да је назовем - „суматраистичку теологију" (по којој је, као код Црњанског, све у вези - и наша безбрижност, и црвени корали, и далеки снежни врхови Урала.) Зато ми допустите да, по методу Богдана Поповића („ред по ред"), одговорим на „Реплику без коментара" (да бисте Ви, можда, понудили своје „Објашњење „Суматре" ", то јест довођења мог текста о посети владике Лаврентија папи са „православљем" Зјуганова и Лимонова, као и са Димитријем Љотићем).
1. „Сликао се загребачки кардинал са Павелићем, а сликали су се и наши јерарси и са Младићем и Караџићем који су крвавим трагом обележили простор Балкана".
Уопште није реч о Степинчевом „сликању" са Павелићем, него о чињеници да је овај прелат био војни викар усташке војске, члан усташког Државног сабора, и, што је најважније, да је са његовим знањем и одобрењем вршено масовно прекрштавање православних Срба у Хрватској. Докажите ми да су србски епископи благосиљали масовно насилно прекрштавање Хрвата и муслимана Босне, и превођење истих у православље! Сликање је једно, а инквизиторски рад нешто сасвим друго.
Данас је Степинац државотворни светац Хрвата. Загебачки надби Бозанић је председнику Хрватске Месићу избор на ту дужност честитао молитвом и жељом да га прати „заговор блаженог Алојза" (Срби би рекли: заступништво.) Сваке године, Ватикан и Каптол свечано славе празник који се зове „Степинчево". Уз то, садашњи папа је спреман на беатификацију Пија XII, Степинчевог духовног оца и човека који се баш није много истакао својим „антифашизмом". Нађите неког србског свеца који личи на Степинца!
2. To да су наши националисти викали „сваку Југославију у мутну Марицу" нема никакве везе са чињеницом да је садашњи папа први признао сецесију Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине у авнојевским границама, чиме је допринео трагедији на просторима бивше Југославије више него многи други светски насилници (које нежно називамо „међународна заједница".)
Да не би било да измишљам, цитирам др Навара Валса, портпарола државе Ватикан, који вели: „Света Столица од почетка кризе радила је на два начина: дипломатским путем, и честим интервентима папиним: дипломатским је путем Света Столица предлагала рјешење кризе МЕЂУНАРОДНИМ ПРИЗНАЊЕМ ОДНОСНИХ РЕПУБЛИКА, а папа је стално и са боли излагао разлог и увјете по којима се настали проблем може ријешити тако да се поштују све стране и право на самоодређење" („Глас концила", 53/1991.)
У свом предавању о „црквеној дипломацији" надбискуп дувањски др Ратко Перић, каже да је папа „6. XI1991. позвао представнике држава КЕБС-а и том приликом им уручио меморандум у којем је затражио да те земље признају Хрватску, а кад је уочио да се оне колебају, онда је учинио ис корак и 13. сијечња 1992. на темељу јавно изнесених увјета признао Републику Хрватску и касније 20. коловоза Републику Босну и Херцеговину" („Глас Концила", 7/1994.)
Ако нам је, г. Ђорђевићу, свима циљ истина и помирење, онда прво треба да саопштимо пуну истину, а не да једни другима бацамо прашину у очи. Патријарх Павле је у свом писму папи те, 1992, истакао да признавање Хрватске у онаквим условима (дакле, не признавање независности само по себи) посредно доказује нетачност догмата I ватиканског концила о папској непогрешивости. О томе је говорио и епископ бачки г. Иринеј у свом интервјуу НИН-у 20. јуна 1997.
3. „Симболику и вредност" чина епископа - шабачко ваљевског г. Лаврентија код нас људи нису доводили у питање зато што донедавно скоро ништа нису ни знали о овом „симболички вредном" чину. Али, распитајте се мало по шабачко - ваљевској епархији шта његова паства, васпитана на делима Владике Николаја и Оца Јустина и на њиховом жи-вом примеру, мисли о томе. Наравно, епископ Лаврентије је епископ, и његова власт свакако спречава подређене му клирике да се отворено изјасне шта мисле о томе што им је архијереј ишао да га, скупа са свештеницима, папа „прими и благослови". Владика Лаврентије је озбиљан, вредан и способан човек, па се многи још увек чуде свему што се десило, јер не могу да схвате како је он, који је објавио сабрана дела Владике Николаја, главног борца против конкордата с Ватиканом, оти-шао папи на ноге, и то са „захвалношћу до неба".
4. Ја уопште нисам против општења са инославнима, него сам, као и сваки православни Хришћанин који поштује Свето Предање, против МОЛИТВЕНОГ ОПШТЕЊА са инославнима. Сарадња мора и треба да постоји. Она је 2001. била на делу кад су Србска Црква и све традиционалне верске заједнице овог простора заједно наступиле тражећи повратак веронауке у школе; она је била на делу кад је епископ рашко - призренски г. Артемије са представницима римокатолика и муслимана Косова тражио обуставу сваког насиља и злоупотребу вере у политичке сврхе. Зар ја не могу, слободно и без зазора, да читам велике римокатоличке писце попут Мунијеа, Марсела, Честертона, Анрија де Либака, Данијелуа, Харингтона? Зар мени не може да буде драга Јованка Орлеанка и Луј XVI?
Наравно да може, али то уопште не значи да ја треба да се молим са римокатолицима или хитам у загрљај папи.
5. „Ми се молимо за све, али не са свима" не зато што инославне мрзимо, и туђимо се од њих због тога, него зато што они и ми немамо јединство вере. To што има епископа који крше каноне не укида каноне. Свети Марко Ефески је, на самрти, поручио да не жели никог од унијата да види на свом погребу управо зато што није хтео да се отуђује од Светог Предања за које је ЈЕРЕС грех над гресима. (При чему ми не судимо људима друге вере, нити их осуђујемо на пакао, него знамо да ћемо, ако изгубимо чистоту своје вере, отпасти од Христа. Свети Теодосије Печерски је рекао да је дужност православних исповедање Истине Христове само у Цркви коју је Христос основао - Православној, а да се милосрђе може и мора показивати према људима свих вера.)
Ако неки епископ поступа насупрот Светим Оцима, то не обавезује његову паству да га у томе следи. Ми немамо учење о „незаблудивости намесника Христовог", него нам Посланица Источних Патријараха из 1848, упу-ћена као одговор на оновремене папине претензије, вели да у Православљу ни један епископ сам собом, ни сабор епископа сам собом, није чувар Предања, него Предање Господње чува цео народ Божји. Православни епископи нису папе. Наш папа је, како је говорио Владика Николај, Дух Свети.
6. Зјуганов и Лимонов немају везе с православљем - први је комуниста, који православну реторику користи величајући сатанисту Лењина, а други је хомосексуалац и „национал - бољшевик" (сам то вели).
7. Митрополит санкт - петербуршки и Ладошки Јован има чланак „Тријумф Православља", али не и књигу с таквим насловом. У дотичном чланку не пише ништа о Француској револуцији и фашизму. О фашизму је у својој књизи „Царственост духа" митрополит Јован писао као о паганском безбожништву и антихришћанству.
8. О Француској револуцији у негативном контексту није писао само митрополит Јован, него и париски кардинал, крштени Јеврејин Листиже. У књизи разговара с њим, која се, као што знате, зове „Божји избор", монсињор Листиже вели: „Истинске декларације о људским правима заснивају свој неуништиви карактер на афирмацији коју добијају од свог Створитеља. Хуманизам је теистичан. Он је то остао у САД, док
га Француска револуција прекида код нас. У Француској су у једном антирелигиозном и полемичком контексту права човека била супростављена праву Бога".9. „Карловачки синод" је Руска Загранична Црква, која није „православље", него Православље, и која људском роду даје свеце (најновији пример: Свети Јован Шангајски чудотворац, чије нетрулежне мошти почивају у Сан Франциску.) Она није слала „поздравне адресе Хитлеру", него му је поглавар Руске Зграничне Цркве 1938. (док су Велика Британија и савезници „флертовали" с фирером) упутио куртоазну захвалност, због помоћи у изградњи руског храма у Берлину. Што се тиче епископа Гермогена, који се ставио у службу Павелићу, синод Руске Заграничне Цркве га је због тога одмах искључио из својих редова и СТАВИО ПОД ЗАБРАНУ СВЕШЕТНОСЛУЖЕЊА (видети: Вељко Ђурић, „Голгота Српске Православне Цркве", стр. 333 - 334.)
Канони постоје због Цркве, а Црква је Тело Христа, Бога Који је Истина. Зато канони чувају истину вере. Канони који забрањују молитвено општење са инославнима имају ОНТОЛОШКИ, а не ПРИВРЕМЕНИ карактер. To никад не може бити мртво слово. Што се тиче вероучитеља - лаика, њих је било и раније, а Свети Кирило је, као Константин, са благословом Светог Фотија, држао наставу још пре монашења.
11. Што се тиче епископа милешевског и његове слике с оружјем у рукама, треба о томе да питате њега. У сваком случају, он из тог оружја никад није пуцао.
12. Где сте нашли да је председник СРЈ Коштуница близак идејама Димитрија Љотића, који је био изразито против парламентарне демократије засноване на принципима Француске револуције? Колико ја знам, г. Коштуница је демократа свим својим бићем.
13. Димитрије Љотић је конфесионално био православне вере, али је духом био ближи римокатолицима. Његова омиљена лектира: Фрањо Салешки, Тома Кемпијски, Паскал. Својој супрузи није дозвољавао да пређе у православље (била је римокатоличке вере.) Његово југословенство се, између осталог, заснивало и на екуменистичкој идеји о јединственом хришћанском духу православља и римокатолицизма.
14. На улицама имамо свашта - и удбаше, и црностотинаше, и рекеташе, али то нема никакве везе са мојим текстом о епископу Лаврентију.
15. Уважени г. Ђорђевићу, папу сте бранили као да сте, не дај Боже, у неком понитификалном савету. Ја, заиста, сматрам да је то Ваше право, као и право на реплику, и право на чуђење, али је и моје право да кажем: волим своју веру онакву какву су нам је оставили Свети Оци. He мрзим ни папу, ни римокатолике, али сматрам крајње неумесним да се човеку који је толико пута показао да није пријатељ православних народа (недавна посета Украјини, упркос изричитом противљењу Руске Цркве, најновији је пример) иде на поклонење.
Срдачно, Владимир Димитријевић
P.S. Кад већ одбацујете православне каноне који забрањују молитвено општење са инославнима, зашто онда не тражите укидање четири канонска анатематизма I ватиканског концила, упућених против оних који не признају „незаблудивост" „намесника Христовог"? Папа, овај садашњи, је папу Пија IX који је те анатематизме прогласио, такође произвео у „блаженика".