Реч унапред

 

Ова књига је наставак књиге „Папа у Србији - да или не?" (Лио, Горњи Милановац, 2000. године). У њој су, кроз текстове потписника ових редова, али и познатих православних аналитичара, дати прегледи папиних посета православном Истоку, као и прозелитске делатности Ватикана на територији Русије. Ту је и опис оних потеза које папска дипломатија предузима да би приволела врх Србске Православне Цркве да одобри папину посету. (Текстови о томе су настајали у току неколико година, и хронолошки су поређани у овој књизи.) Наравно, ту је и полемички оглед (или, по мом дубоком уверењу, хришћански вапај) „Треба ли да се Срби поклоне папи?", по коме цела књига носи име.

Потписник ових редова се трудио да све буде SINE IRA ET STUDIO. Али, то није сасвим могуће, поготову за човека који свим својим бићем осећа да је римокатоличка прича о „сестринској љубави" и „екуменизму" само нова реторика старог унијатског духа, који на Балкану вековима покушава да православне намами на јединство са „светим оцем" понтифексом. Уместо Небеског Јерусалима - папин Рим; уместо јединства у Духу и Истини - јединство у „намјеснику Кристовом на земљи", који је, како каже догмат I ватиканског концила, „незаблудив по питањима вјере" (свакако, уз „асистенцију Светога Духа"); уместо љубави -лицемерни сентиментализам (јер, Љубав и Истина су у Православљу нераздвојни).

Знам да ћe извесни добронамерни, али друкчијег мишљења људи у нашој Цркви, рећи да је ово писао „православни фундаменталиста" (или, како рече неко, припадник „парацрквених формација".) Прихватам тврдњу да јесам православни фундаменталиста (наравно, не у погрдном значењу, јер Православље није ислам, нити је имало инквизицију.) Православни фундаментализам подразумева оно што је рекао Апостол Павле - да темеља (фундамента) нико другог не може поставити, осим онога који је Цркви постављен, а то је Христос (1 Кор. 3,11). Није, хвала Богу, темељ ни римски папа, нити је то Светски савет „цркава", нити било која патријаршија сама по себи (чак ни Цариградска.) Христос је Темељ Цркве Своје, и само на том Темељу се може градити. Свима који имају другачије мишљење нудим да га образложе и да, ако желе, са ставом изнетим у овој књизи уђу у полемику.

Али, претпостављам да никакве полемике неће бити, јер неки црквени делатници који друкчије мисле обитавају у авионским висинама недоступним нама, обичним смртницима, и већи део свог времена проводе на дипломатским путовањима и сусретима на врху са представницима разних религија и „цркава". Они немају времена да се баве спорим, и без теолошке дипломе, пешацима који ходе многонамученом србском земљом и верују да је Свети Вукашин Јасеновачки вреднији од свих папских комисија, института и целог Ватикана са његовом „тисућљетном културом".

Ово дело ће можда читати и неизбежни представници „граћанске опције", који су ме, разним поводима, већ проглашавали не само фундаменталистом, него и симпатизером нацизма. Дотична господа he тврдити да ово дело служи распиривању „нетолеранције" и (како је милозвучан тај израз!) „говора мржње". Они, пак, сви до једног, кад год пљују Цркву, светосавље и Владику Николаја говоре „говором љубави", и за то примају лепе парице од разних „фондова за отворено друштво". Због тога ће им ова књижица, ако је помно прелистају и придају јој већи медијски значај него што га она, у доба новог, демократског медијског тоталитаризма, може имати, послужити као сигуран извор прихода. Наиме, опет he показати „мећународној заједници" какви су се опасни типови запатили у Србији, и колико се мора бити опрезан са србским фанатицима, неспремним да „толеранцију“, „суживот“, „помирење“, итд.

Пажљив и добронамеран читалац he прочитати оно што у овој књижици стварно и пише. А пише да је Црква Христова - Једина Истинита Црква, не зато што људи тако хоће, него зато што ју је Бог Који је постао Човек такву, Својом Крвљу, утемељио. Пише да Ватикану не верујемо због његовог лицемерја, коме циљ није „заједничење у љубави", нeгo привоћење Истока унији с папским троном. Пише да је папска хуманитарна помоћ толико пута у историји била нешто друго од онога за шта су је подметали, па увек морамо бити херувимски будни кад нам се нуди „рука пријатељства".

Пише да не може бити јединства са онима којима је светац Алојзије Степинац, и који узорном личношћу сматрају Степинчевог папу Пија XII. Пише да ми, православни Срби, никога не мрзимо зато што другачије верује, нити желимо да се сукобљавамо са инославнима, али тражимо да нас оставе на миру, у нашем Светом Предању и у благодатној заједници са свима светима Небеске Србије. Пише да нема те цене којом се може купити људска душа, и да је душа вреднија од свих светова, земаљских и небеских, а камоли од „европских интеграција“ и екуменских „дневних заповиједи“... Ко хоће да чита другачије нека чита; али, ко хоће да чита написано, схватиће шта је написано.

Истина, иако некад уме да буде болна, увек лечи и приводи познању путева Божјих у нашем грешном, у лаж заточеном свету, али свету о коме Христос брине и који се у Христу спасава.

 

 

АУТОР

 На Свете Пајсија и Авакума,

децембра 2002. године

 

 

 

^ >