Зашто Ватикану треба Исток?

 

Ватикан је на самрти; он већ читаво столеће умире на Западу. Стање у Римокатоличкој цркви горе је него икад. Довољно је погледати статистике које на то указују. Ево података из 90-их година XX века.

„Надбискупија чикашка, највећа римокатоличка дијецеза у земљи, губи једног свећеника на сваких 18 дана. У Кливланду, дијецеза је изгубила 25 свећеника током првих месеци године, а није добила ниједног" („Wall Street Journal", 13. новембар 1990.)

„Средње старосно доба свећеника је преко педесет година, а око 2000. биће око седамдесет година. Број сјемеништараца спао је са 48 хиљада 1965. на 1300 средином 1988. Према садашњим статистикама, сада има преко 11 стотина жупа без жуцника" („Liguorian", август 1990.).

„У деценији пре Концила, Римокатоличка црква у Ирској достигла је врхунац утицаја. Кад је Концил отворен, један од осам средњошколаца био је кандидат за свећенство /.../ Године 1989. посвећења за жупно свећенство било је свега 72 (1958. - 400)" („The Catholic World Report", септ.-окт. 1992.)

Број часних сестара у Америци спао је са 180.015 године 1964. на 97751 у 1992. години. Број религиозних братстава спао је са 189.311 у 1962. години на 62.546 у години 1992. Број дечјих крштења опао је са преко милион и триста хиљада 1962. на 950 хиљада 1985. године. И тако даље. Према студији нарученој од надбискупије Сан Франциска, главни разлог што сваке године 60 до 100 хиљада Хиспаноамериканаца напусти римокатоличку цркву је незадовољство њеним догматима и стањем свештенства. Од почетка осамдесетих до почетка деведесетих, вели Рихардо Чавез, управитељ одељења за Хиспаноамериканце Католичке ^онференције Калифорније, римокатолицизам је напустило око пет милиона Хиспаноамериканаца („Daily News", 7. април 1991.)

У Јужној Америци, традиционалној тврђави верности Ватикану, још је горе. Прелазак из римокатолицизма на друге конфесије све је израженији. У Доминиканској Републици увећао се три пута од шездесетих до деведесетих година XX века, повећао се за 500% у Ел Салвадору и Костарики, а преко 700% у Гватемали.

Римокатолички часопис „The Wanderer" (1. април 1999.) нуди следеће податке:

Преко 1900 римокатоличких жупа (парохија) у свету је угашено;

Само око 40% римокатолика у САД верује да Христос реално присуствује у хостији.

Исповест је скоро нестала из парохијског живота.

Према томе, папи је потребна „свежа крв" Истока, потребни су му народи који још нису духовно сасвим мртви, али, који у незнању, сиромаштву и беди не могу а да не наседну унијатској пропаганди потпомогнутој огромном количином новца. Оно што се губи на Западу, треба добити на Истоку; ако не може у Америци, може у Русији. Ако Ирска попушта, можда би Србија могла да буде „правилно усмерена". Једном речју, римокатолички папизам, после векова унијатских претензија, сада има најживотнију неопходност да се „регенерише" на Истоку, међу „варварима" који су остали да тамо живе после уклањања Гвоздене завесе.

 

Према:

 

„World Orthodoxy' s  Sister Church/Vital Statistics", y часопису: Orthodox Chrstian Witnesss", 21/1999.

 

 

 

< ^ >