Јереси новије
Папизам још већма одбацује Христа. Ова јерес, која је захватила Запад и од које воде порекло различита протестантска учења, као гране које полазе из истог стабла, присваја папи својства Самога Христа и тиме одбацује Христа. Неки западни црквени аутори готово су јавно исповедили своје одрицање, тврдећи да је мањи грех одрећи се Христа него одрећи се папе. Папа је идол папистима, он је њихово божанство. Због овакве страшне заблуде благодат Божија напустила је паписте; они су препуштени сами себи и сатани, проналазачу и оцу свих јереси, укључујући и папизам. У том стању помрачења они су искривили неке догмате и Свете Тајне, а Божанствену Литургију лишили њене суштине, избацивши из ње призив Духа Светога и благосиљање предложених хлеба и вина, приликом којега долази до њиховог претварања у Тело и Крв Христову. Тај битни део Литургије био је присутан у свим Литургијама које су Апостоли Христови подарили читавој васељени; он је постојао и у првобитној Римској Литургији. Ниједна јерес не изражава тако отворено и тако безобзирно своју немерљиву гордост, суров презир према људима и мржњу према њима.
Протестанти устају против папистичких заблуда, тачније, устају против наказне власти и „божанствености" папа; али пошто су они деловали у складу са страсним побудама, тонући у мору разврата, а не подстакнути стремљењем ка светој Истини, не онако како је то чинио капетан из Кесарије по имену Корнилије, - показало се да нису достојни да је познају. „Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости" /Јн. 3, 20/. Од свих папистичких заблуда протестанти одбацујуједино нечастиво мишљење о папи, док остале прихватају, многе још више развијају, а ранијим грешкама и заблудама додају и мноштво нових. Тако, рецимо, протестанти одбацују Свете Тајне, свештенство, Литургију, сва црквена предања, дајући за право сваком свом следбенику да произвољно тумачи Свето Писмо, иако се оно, покренуто Духом Светим, може и тумачити једино у Духу Светоме 12. Петр. 1, 21.
Ујереси убрајамо и она учења која, не дотичући се ни догмата, ни Светих Тајни, одбацују живот по заповестима Христовим и допуштају хришћанима да живе попут безбожника. Ово учење, за које нам се, споља посматрано, може учинити да није противно Хришћанству, у бити својој са њим је неспојиво, представљајући одрицање од Христа. Сам Господ казао је: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско... И тада ћу им јавно казати: идите од мене ви који чините безакоње" /Мт. 7,21, 23/. Вера је жива само уколико је праћена делима: без дела вера је мртва /Јн. 2, 26/. Уосталом, и најправилније поимање догмата Хришћанске вере губи се кроз живот нехришћански. Још у доба велике снаге и моћи идолопоклонства јеретици су живели попут незнабожаца.
Свети Атанасије Велики приметио је ову појаву код аријанаца, који учествоваху у забавама идолопоклоничким и бејаху им слични по неморалу. У новије време у крилу папизма обновиле су се незнабожачке вредности: незнабожачко осећање и укус паписта пројављује се нарочито снажно у уметности примењеној на предмете култа, у ликовним и вајарским представма светих, у њиховом црквеном певању и музици, њиховој религиозној поезији. Све њихове школе носе на себи печат греховних дтрасти, пре свега сладострашћа; нема тамо осећања целомудрености и благопристојности, ни осећања једноставности, нити чистоте и духовности. Таква је њихова црквена музика и певаше, али то није све. Код њих песник, описујући ослобаћање Јерусалима и Гроба Господњег, без зазора призива музу, опева Сион заједно са Хеликоном, од музе прелази ка Архангелу Гаврилу.
„Непогрешиве" папе, ти нови кумири Рима, зашто су били пример развратности, тиранства, безбоштва, хуле на све што је Свето. Незнабожачки живот са својом комедијом и трагедијом, са својим плесовима, одбацивањем стида и пристојности, блудом и прељубочинствима, као и свим другим идолопоклоничким обичајима, обновио се у Риму под окриљем његових богова -папа, да би се одатле раширио по читавој Еврпи. Услед јереси и незнабожачког живота сви ти незнабошци који су некад примили Хришћанство оставили су и остављају учење Христово, враћајући се негдашњем потпуном незнању Бога и служењу демонима, иако се то више не дешава у отвореној форми идолопоклонства.
