О стварању и сједињењу душе и тела
„Речи које вам ја рекох, дух су и живот" (Јн. 6,63)
Преподобни Макарије Египатски о стварању душе човечије каже: „При стварању човека Бог говори: да створимо човека по образу и подобију нашему", (Пост. 1,26) - што се односи на унутрашње биће човеково, тј. на бесмртну душу.
Књига Постања сведочи: „И сазда Господ Бог човека из праха земаљскога и дуну му у лице дах живот-ни; и поста човек душа жива", (Пост. 2,7).
„Многи, - тврди преподобни Серафим Саровски -неправилно разумеју речи „дуну му у лице дах животни", сматрајући да се овде говори о души човечијој положеној у неодушевљена тела. Бог је тело Адаму саздао од земље, а са њим истовремено и душу и дух човечији. Удахнућем Духа Божијега, Он је душу човечију одуховио, одвајајући је на тај начин од душа животиња и биљака.
Епископ Теофан Затворник такође сматра да је душа човечија, исто као и душа животиња и биљака, саздана из праха земаљскога, иако слична души животиња, превазилази је управо сједињењем душе с Духом, удахнутом човеку од Бога при окончању стварања.
И Дух, као сила која исходи од Бога, и сједињује се с нашом душом у једну целину, даје јој могућност да позна Бога, да стреми ка Богу, да својим унутрашњим осећајем спознаје своје происхођење од Бога - јер душа и јесте честица Божанства у нама, која осећа своју потпуну зависност од Бога, и дужност да испуни Његову вољу, и да живи за Њега, Њиме и с Њим.
Свети Симеон Нови Богослов, значење речи: „и дуну му у лице дах животни" објашњава на следећи начин:"дах животни" подразумева душу, јер је Адамова душа била блиско сједињена, тј. осењена Светим Духом. Свети Дух је био Душа душе Адамове, и захваљујући таквом сједињењу душе с Богом - Адам је по благодати троичан: тело, душа и Дух.
Свети Василије Велики у својој „Беседи о стварању човека" говори: тело човечије је саздано иску-сним рукама Божијим из праха земаљскога, а не само речју „ да буде"; а душа је створена речју „да створимо човека", и њој је дана могућност узрастања путем подвига и знања ка савршенству.
Преподобни Јован Дамаскин: „Неопходно је исправно разумети да су душа и тело човечије саздани истовремено и заједно; Бог је у једном трену удахнуо човеку животворни дух, а како га је удахнуо ми то не знамо, и тако се човек одмах јавио у свој својој величанствености, савршен и душом и телом.
На 5. Васељенском Сабору Свети Оци су утврдили, сагласно учењу Светога Писма, да је душа створена заједно са телом, а не одвојено једно од другог.
Свети Григорије Богослов, блиско узајамно сједињење душе и тела објашњава пројављивањем Премудрости Божије, промислитељски устројеног нераскидивог савеза духовно-телесног. Ако, по његовом мишљењу, душа не би била свезана с телом, и ако не би била дужна да обуздава страсти и да укроћује грешне покрете тела, с обзиром да је поседница Божанске частице - она би се погордила превазносећи се сопственим достојанством. Али, пошто с телом преживљава све житејске тескобе, болести и искушења, она и телу пружа могућност да се заједно са њом уздиже бивствовању узвише-ном, чистом и божанственом.
„Душа је сједињена с телом, да се ми не би погордили образом Божијим у себи, него нас слаба земаљска природа свагда смирава - каже Св. Григорије, - како би у борби са телом ми постојано управљали поглед ка Богу... спознајући истовремено како смо и величанствени и ништавни, земни и небесни, смртни и бесмртни." Душа, иако различита од тела, налази се у веома блиском односу с њим, и својом веома фином и тананом природом овладава сваком честицом тела човечијег, што јој даје могућност да управља телом, да руководи његовим поступцима. Дух подстиче душу, а душа подстиче органе на правилно деловање.
Душа првога човека је имала образ и подобије Божије. Али после грехопада првих људи, она је била лишена благодати Светога Духа. А без благодати душа губи правилно настројење у мишљењу, осећању и делању. Ово је разлог зашто се Адамово потомство рађа у наследном греху, духовно грубо и слепо, смртно и пропадљиво.
Неопходан је био долазак на земљу Сина Божијега, и Његово искупитељно крстоносно страдање, како би пала душа људска поново задобила благодат Светога Духа.
Човек је призван да се уподобљава Богу, а уподобљавајући се Богу он приступа у богоподобно стање, само силом и благодаћу Божијом, коју је требало вратити души људској.
Свети Оци су сагласни да речи „и дуну му у лице дах животни" представљају стваралачки чин којим је душа одуховљена благодаћу Духа Светога. Зато је човек савез: духа, душе и тела - јединство природноразумне, осећајно-духовне личности - творачким актом Божијим призване у вечно блаженство и бесмртност.