О сличности и разлици душе и тела
„Нетрулежни Дух Твој пребива у свему" (Прич. 12,1)
Душе свих људи су сличне по својој суштини, иако свака душа има своје личне особености, које се пројављују у различитим формама душевног живота и раз-воја. Извор форми својствених сваком човеку појединачно јесте срце човечије, захваљујући коме су испољавање душе, живот, мисли и поступци код свакога различити.
Философи античког света знали су да је душа невидљива и безоблична, тј она нема мере: величину која разликује једну душу од друге; нити има форме: било каквог облика душе; она се у човеку јавља као жива суштина, која у целину људске природе сједињује различита карактерна својства и унутрашње особине специфичне само за дотичну личност.
Из овог разлога можемо чути о некоме: то је људина, човек широке душе, када се ради о добром човеку; или супротно: он је ситна душица. Ове метафоре показују да неко има већу, а неко мању душу. Овде се не ради о природним особинама душе. За доброг кажемо „душеван човек", а за злог „бездушан човек", што не значи одсуство душе, него се односи на узвишену или унижену природу човечије душе.
Душа је носилац природних особина човека, из ње проистиче свака душевна активност. Захваљујући слободној вољи коју поседује, њено је делање усмерено ка добру или злу, полазећи од тога какав дух (Божији или сатански) обитава у њој.
Појам „душа" не значи увек исто. Некад се „душа" односи на сам живот, као, нпр. у еванђелској причи о сејачу и семену (Мт. 16,25). У нашу душу се сеје семе речи Божије, а свака је душа различита: једна је камена, друга зарасла у трње, трећа плодоносна... Јединствено семе Божије је посејано у све душе, а какав ће оно плод донети то зависи од квалитета душе и особина које она пројављује у време зрелог узраста.
У души човечијој Бог животворном силом Духа, обнавља палу људску природу, градећи Царство Божије у унутрашњем човеку. Како се то догађа сакривено је од нашег поимања, (као што не схватамо како се догађа раст зрна баченог у земљу). Долазак Царства Божијега унутра, да се не види, за нас је чињеница коју примамо вером, а од нас се тражи брига око раста положеног зрна, тј. семена ради у души да не пропадне, него да узрасте. Треба да живимо са сазнањем да смо сарадници Божији у тајном послу изградње Царства Божијега у души, изабрани и призвани на ово дело од Самог Господа.
Све зависи од способности душе да духовно узраста. Дубље разумевање еванђелских прича о исцелењу глувих, слепих, немих, - односи се на духовно глуве, слепе, неме душе људске. Многе су неповратно изгубљене, заблуделе у тами греховној, скренуле са правога пута, и не постижу циљ и смисао свога живота на земљи.
Шта каже Еванђеље?
Како треба слепу душу привести Христу Исцелитељу? Значи, пре свега, извести је из света, повести је мало по страни од грехова људи, оставити је мало насамо с Богом, ослободивши је од разорног утицаја земље. Господ ради тако: пре него што ће исцелити слепога одводи га мало на страну.
Слепи Вартимеј (образ добре душе), седи иа путу из Јерихона за Јерусалим, од расадника греха ка Светоме Граду; он не само да седи, него виче, преклиње, вапи и моли Господа да обрати пажњу на њега. Тако је са сваком душом која потребује исцељење. И бесплодна смоква, и виноград који је дат људима на обрађивање - све су то људске душе у различитим степенима и облицима њиховог духовног узраста.
Бог је насадио по свој васељени виноград живота. Лоза је Син Божији, Исус Христос, од кога расту на све стране безбројне гране и чокоти, што су уствари душе људске (Јн. 15,5). Свака душа има могућност да узрасте у божанствени рукосад, окалемљена благодаћу да процвета као цвет, зрацима сунца - умним способностима; да миомирише мирисом цвета - бесконачним нијансама осећања; да чврстином воље као сочним и пуним плодовима у своје време дарује изобилан род. Истина је да су људске душе Божији виногради, из небеског врта пренесени и засађени у врту земаљском.
Господ је оградио душу - еванђелским законом. На узвишено место је поставио стражарску кулу - савест. Бог је виноград насадио, и оставио га људима како би се сами трудили око спасења својих душа. А Христово преображење на Тавору - то је образ преображаја душе која је пошла за Христом.
Увек када кажемо „душа" ми подразумевамо свеукупност наших душевних активности: осећања, мишљења, делања. Душа је наша мисао, осећање, жеља, порив, наш живот... Први човек је имао душу оду-ховљену при његовом стварању, а свако од нас је добија при њеном рођењу, начином тајанственим и непојамним.
Душа је непрестано у нашем телу, и како каже Свети Димитрије Ростовски, - нема ни најмањег дели ћа тела без целе душе у њему. Само душа даје цену телу, састављеном из многих атома, даје хармонију, омогућава учешће свих заједно у једном организму. Душевност је важна, како за телесни, тако исто и за ду-ховни живот.