Страдање

 

Прошле године сам водио дуг разговор са случајним сапутником у возу (у стварности, ништа се случајно не дешава), који ми је рекао да он изучава руски језик. Тај амерички младић је у својим религиозним потрагама прошао цео низ група и секти, које су себе називале хришћанским и није открио ништа, осим лажи и лицемерја.

Потпуно се разочаравши у религију, он је изненада сазнао да у Русији, људи страдају за веру. „Где су страдања“, одлучио је, „тамо је сигурно и присутна религија, а на лаж као код нас у Америци.“ И ето, почео је да изучава руски, да би отпутовао у Русију и нашао садашње хришћане.

Можете представити себи, како су мене, свештеника Руске заграничне Цркве, поразиле његове речи! Заиста он није имао никаквих појмова о Православљу, ни једном није видео Православну службу, није слушао Православне проповеди. Дуго смо говорили са њим о религији и убедио сам се, да је он био у праву: ништа друго као страдање није способно да пружи почетак праве вере, док у то време наш прогрес ствара лажи.

Један од великих Православних богослова четвртог века, Свети Григорије Назијанзин (Григорије Богослов) је нашу веру назвао „Страдајућим Православљем“. И у стварности, такво је оно било од самог почетка и до дан данас. Први следбеници Распетог Бога су били подвргнути гоњењима и мучењима. Скоро сви Апостоли су примили мученичку смрт: Петра су распеи наопако, Андреја на ксом крсту. Хришћани прва три века крили су се у катакомбама и трпели немилосрдна страдања. Православне службе, које ми и данас служимо скоро исте, створене су заиста тада, у катакомбама, у амтосфери непрестаног очекивања смрти.

 Затим је наступила борба за чистоту вере, када су многи својим ауторитетним именом покушали да замене, откривено свише, учење Господа Исуса Христа. Затим су православне земље биле подвргнуте нападу Арабљана, Турака и других нехришћанских племена и на крају, у наше дане – комунизма. Комунизам, дижући беспримерно жестоко гоњење на религију и пре свега поразио Православне народе Источне Европе. Као што видите, наша вера је – истински страдајућа вера; и у самом том страдњу, садржи се нешто, што открива срца људи за Бога.

О чему нам говори сада страдајуће руско Православље, та најстрадалнија вера, коју је тражио мој млади сапутник? Да ли тамо има срца која љубе, којима се открива истина? По логици ствари – нема.

Комунизам заиста држи Русију, мртвим хватом већ 60 година, од самога почетка поставивши циљ себи да „искорени“ религију. И при крају 30-их година, када су скоро све цркве у земљи биле затворене, посао као да је био завршен. Када се због упада Хитлера, од руског народа уместо комунистичке идеологије није тражио патротизам и борбени дух, Цркву би у потпуности отерали у катакомбе. И да је положај сада и унеколико лакши, живот верујућих је као и раније, крајње тежак.

Гоњења су се обновила у 60-им, за време Хрушчова, када су поново биле затворене три од сваке четири активне цркве. У датом тенутку, ако не рачунамо центе међународног туризма (у Москви или Лењинграду, да кажемо, отворено неколико десетина храмова) крупни обласни центри скоро да немају цркви. Да би крстили дете, требало је понекад путовати стотинама миља.

Говорићу вам о томе, како Господ данас открива страдајуће хришћане Русије. Ви сте ви наравно чули о Александру Солжењицину, највећем руском писцу и мислиоцу: 1975. године су га прогнали из његове земље, јер говорио истину о њој.

Његова биографија ничим не одскаче. Савременик револуције, он из детињства није понео никакве „остатке прошлости“. Растао је без оца, убијеног још у Првом Светском Рату; студирао је математику на универзитету; служио је у армији у Другом Светском Рату и стигао са совјетским војскама у Немачку.1945. године био је ухапшен за небитне примедбе о „бракатом“ (то јест, о Стаљину) у приватним писмима, и осуђен је на осам година логора.

На крају казне, 1953.године, био је послан у везу (више не у затвор, али не ни на слободу) у јужни Казахстан, где се створила пустиња. Тамо су му открили рак; он  је лежао у болници скоро без жанси да преживи, али је оздравио (касније је то описао у свом роману „Канцер корпус“). Ту је Солжењицин предавао математику и физику, а у тајности од свих, писао романе и приче.

Када је Стаљин умро и настало краткотрајно „отопљавање“, Солжењицин је био ослобођен, и 1961. године је иашла његова прва књига. Комунисти су брзо схватили да његово дисиденство превазилази допуштене норме и престали да га објављују. Али је он почео да се штампа, ван граница, самим тим причињавајући масу непријатности за власти, посебно после доделе Нобелове награде 1970. године, за чије добијање му није било дозвољено да путује. На крају крајева, њега су насилно прогнали у Западну Немачку.

Сада Солжењицин живи у Вермонту и наставља да пише. Опет и опет он се обраћа Западу са веома важним питањем: о смислу атестичког експеримента у Русији. На тај експеримент он гледа не толико под политичким, колико под практичним и духовним углом гледања.

Могло би се рећи, да Солжењицин олицетворава руску православну обнову наших дана: 60 година, као и сва Русија, он је трпео страдања, и издржао је, износећи из њих тврду веру и за цео свет, највредније искуство. То монуметално дело „Архипелаг Гулаг“ неопходно је да прочита свако, ко жели да схвати, како се ширило безбожје у Русији, како оно делује на човекову душу.

Без горчине, Солжењицин пише о својој прошлости у логору и о осталим искушењима: он је из њих изашао као победник, јер је у њему изникла вера. Он се убедио, да безбожје уопште није некаква искључиво руска одлика; напротив, то је заједничко стање душе као такве. Само ако дође мисао да је атеизам истина, да Бога нема, то гтренутка – по Достојевском – све постаје дозвољено: било који експеримент са било чиме, било који нови посао, нови поглед, нови друштвени систем.

Солжењицин нам показује, да би се утврдило безбожје и подигла идеја о искорењивању сваке религије (на чему се и држи идеологија комунизма) да је то без конц-логора већ неостварива. Ако је вера под претњом, а људи и даље продужавају да је траже, онда заиста треба некако да се избави од нарушитеља. Ако је безбожје заносвано на злом начелу у људској природи, онда и атеистички експеримент на природан начин добија форму ГУЛАГ-а.

Али главно – није у томе. Главно је, морам вам рећи о томе, шта се десило са Солжењицином на крају: заиста, управо овде му се открио Бог. ГУЛАГ, откривајући у људима зло, заједно са тим даје почетак духовног рађања човека. Зато је садашња духовна обнова Русије несравњено дубља по својој природи, од свемогућих „обнова“ на Западу. Сам Солжењицин описује свој прилазак вери, на следећи начин:

 

“Сагнутим, умало поломљеним леђима дано ми је било да изнесем из затворских година тај оппит: како човек постаје зао, и како постаје добар. У заносу младим успесима осећао сам себе непогрешивим и од тога био суров (служио је као официр – С.Р.) у сувишку власти био сам убица и насилник. У тренуцима највећег зла, био сам уверен да чиним добро, био сам заузет најдоследнијим разлозима. На затворској дасци која је трулила, осетио сам у себи прву појаву добра.“

 

Тако се његово срце смекшава, постаје осетљиво, способним да прими откровење истине:

 

„Постепено ми се открило, да линија, која дели добро и зло, пролази не међу државама, не међу класама, не међу партијама – она пролази кроз свако људско срце – и кроз сва људска срца... чак у срцу, обузетом злом, она задржава мали кутак добра. Чак је и у најбољем срцу – неискорењени угао зла.“ (А.Солжењицин „Архипелаг Гулаг“ т.2. стр. 602-603).

 

Како је ово запажање дубље од свега оног што можемо извући из сопственог животног искуства у западном свету! Дубље, јер је у његовој основи – страдање, саставни део земног живота и почетак духовног живота: заиста се и Сам Христос јавио на страдња и смрт на крсту. Озбиљно схватити то, било је дано ономе, ко је страдао и трпео заједно са Русијом.

То и јесте корен руског хришћанског поновног обнављања.

 

 

 

< ^ >