Обнова

 

Сада ћу вам говорити о мање познатом руском човеку, по имену Јуриј Машков, који такође пише о свом обраћењу Богу, о томе, како му се Бог открио кроз страдање.

Пре три године био је послан из Русије, и стигавши у Америку, прошле године, са мало преко четрдесет година умро је од рака. Након свега, након три месеца по доласку, 1978. године, позвали су га да наступи на конференцији у Њу-Џерзију. Обраћајући се слушаоцима, признао је, да до последњег тренутка није знао о чему ће говорити:

Изгубио сам се; чинило ми се да немам шта да кажем. Прву половину свог живота сам учио, а другу седео по тамницама и политичким конц-логорима ГУЛАГ-а. У стварности, шта ја могу рећи људима који су више образовани, стручнији, па чак и боље информисани о ситуацији у Совјетском Савезу од мене?

Већ овде ми видимо разлику између два света. Иако се многи на Западу обраћају у Православље и имају богате теоретску припрему: али нису искусили страдања, не знају, колико је фунта зла. А Јури зна, и то не из књига, не по препричавању.

Зато сам решио да не припрема наступ раније, већ да просто кажем што Бог буде ставио у душу. И ево, док је наша одлична машина стигла из Бриџпорта, по изванредном аутопуту, кроз прелепу природу, ја сам схватио: мој духовно-мученички живот у комунистичком рају, мој пут од атеизма и марксизма до Православне Вере... и јесте та јединствено-вредна информација, која вам може бити  интересантна. Мој живот је интересантан само толико, колико је он кап у мору руске религиозне и националне обнове.

Родио сам се крваве 1937. године у селу Клишева, 45 километара од Москве... Отац, ковач по професији, погинуо је у рату и ја га се не сећам; мајка, која је радила мноштво послова, односила се према религији, по мени, са равнодушношћу. Бака је, истина, била верујућа (код већине Руса постоји таква верујућа бака или мајка, која понекад окреће читаву породицу Богу С.Р.), али она није имала у мојим очима никакав ауторитет, јер је била потпуно неписмена. Мене су наравно, крстили у детињству, али у школским годинама сам скинуо крст око врата, и до 25 године био убеђени атеиста. Након окончања седмогодишње школе мене су почаствовали да ступим у Московски Уметничко-индустријски факултет и тамо сам завршио пет година од седам. На тај наин, мој спољашњи живот је започео веома успешно... Временом сам морао добити диплому уметника и радити у области коју бих изабрао.

Ово је типична совјетска школска биографија. Према учењу се у Совјетском Савезу односе веома озбиљно: уписао се, дао испите задобио почетак за живот и приступ многим материјалним добрима; прошао је оставивши улицу.

Али досадни совјетски живот и духовна незадовољност нису ми давали покоја, и крајем 1955. године, када сам ушао у 19-ту, десио се догађај, споља неприметан, који је опет, преврнуо мој живот и довео ме овде. Тај догађај се одиграо у мојој души: схватио сам у каквом друштву ја живим. Насупрот свој дивљој совјетској пропаганди, схватио сам, да живим у режиму потпуног безакоња и апсолутне суровости. Том закључку су у то време почели да долазе многобројни студенти и временом сам имао истомишљенике, који су, као и ја, сматрали за свој дуг, да народу саопште о свом открићу и да се некако супротставе злу које је побеђивало. (У томе се наравно, пројавио талас младалачког идеализма, који је касније допро и до Запада С.Р.)

Али КГБ је веома пажљиво пратио све грађане СССР-а и када смо се 7. новембра 1958. године сакупили на организационом скупу за решавање питања о илегалном самоздату, ухапсили су нас шесторо и свим нераскајаним су дали највишу казну за антисовјетску пропаганду по седам година конц-логора. Тако је почео нови пут у мом животу.

Приметимо, да до сада никаква реч не иде о било каквом религиозном обраћењу. Јури је просто био млади идеалиста, када су га изненада ухватили и одвели у ГУЛАГ.

Сви смо ми тада били атеисти и марксисти евро-комунистичког кова, то јест, веровали смо, да је марксизам сам по себи истинско учење, које води народ ка светлој будућности, у царство слободе и правде, а московски злочинци због нечега нису хтели да остваре то учење у животу. И ево, у конц-логору, та идеја је код свих нас потпуно и заувек умрла.

Нећу улазити у комунистичку философију; приметићу само, да је изгубивши своја пређашња уверења, Јури доспео до очајања. Ако му је некада било убацивано да је комунизам алтруистичко учење, које брине о срећи и миру свих, то се сада у пракси убедио да је то лаж. И тада се у његовој души догодила одређена промена.

Ја желим да мало откријем процес духовне обнове, рађања, да би ви видели, са којом неизбежношћу се он догађа код руског народа. Заиста, нисмо само ја и моји истомишљеници прошли пут од руског марксизма до религиозне вере... То је типична појава за совјетске политичке логоре.

Шта се то догађа са руским људима? Процес духовне обнове има две етапе. У почетку ми распознајемо суштину марксизма и ослобађамо се од сваке илузије од њему. У дубокој и промишљеној анализи ми спознајемо, да је марксизам по својој суштини завршно учење тоталитаризма, то јест, апсолутног комунистичког ропства, и било која комунистичка партија у било којој земљи, кренувши да остварује марксистички програм, биће принуђена да понови све то, што су чинили и чине московски комунисти, или мора да се одрекне марксизма и да се самоликвидира.

Схвативши ту, генерално једноставну истину, ми губимо идеолошко тле, на коме смо се супротстављали марксистичком ропству. Упадамо у духовни вакуум, који за собом вуче још већу кризу... А након ослобођења из логора (то јест, по окончању седмогодишње казне С.Р.) перспектива за нас је таква, да Бог не да ни непријатељу: или опет завршити у логору и седети тамо до краја живота, или погинути у менталној болници, или бити убијен од чекиста без суда и истраге.

И у тој ситуацији духовне кризе и безизлазности, пред руским човеком неизбежно испливава главно питање погледа на свет: а због чега, строго говорећи, живети,а ко нема никаквог спасења? И када наступи тај страшни моменат, сваки од нас осећа, да га је смрт заиста ухватила за грло; ако не наступи некакав духовни узлет, онда је животу крај, јер је без Бога све дозвољено, и живот, као такав, нема никакву вредност и никаквог смисла.

Гледао сам у логору, како су људи силазили са ума и завршавали самоубиством. И сам сам јасно осећао, да ако, на крају крајева, ја приђем чврстом и коначном убеђењу да нема Бога, онда сам просто обавезан да живот завршим самоубиством, јер је разумној природи стидно и понижавајуће да трули у бесмисленој и мучећој казни. На тај начин, у другој етапи, сазнајемо да је атеизам, који је доведен до свог логичног закључка, неизбежно доводи човека до пропасти, јер је он завршно учење неморала, зла и смрти.

И мени се такође припремао трагичан исход (самоубиство или силажење са ума), да се, на моју срећу, 1. септембра 1962. године у мом животу није десило највеће чудо. Никаквих догађаја тога дана није било, никаквих утицаја са стране није било у усамљености сам размишљао над својим проблемом: бити или не бити? До тог времена сам већ на крају схватио спаситељност вере у Бога, и веома сам хтео да верујем у Њега али нисам се могао обмањивати: вере није било.

И изненада је наступила секунда, када као да сам испрва видео (као када би се отворила врата из тамне собе на сунчану улицу) и следеће секунде, већ сам тачно знао, да Бога има, и да је Бог Исус Христос Православља, а не неки индијски, будистички или други бог. Називам тај тренутак највећим чудом у мом животу јер је то тачно знање пришло мени не кроз разум (ја то тачно знам) већ неким другим путем, и ја рационално да објасним тај тренутак не могу...

Ево таквим чудом је почео мој нови духовни живот, који ми је помогао да издржим још 13 година логорског и тамничког живота, присилну емиграцију и надам се, помоћи ће да издржим све тешкоће емигрантског живота.

И тај тренутак вере, то највеће чудо сада преживљавају у Русији, на хиљаде људи, и не само у концентрационим логорима и тамницама. Заиста, Игор Огурцов, творац социјално-хришћанског Савеза, поверовао је, не у логору, већ на универзитету. Религиозна обнова типична појава за садашњу Русију.

Сви духовно-живи, неизбежно се враћају Богу.

И савршено је очигледно, да такво спасавајуће чудо, насупрот свим могућим комунистичким политикама, може да изврши само Свемогући Бог, не оставивши народ наш у страшним страдањима и у пуној, рекло би се, незаштићености од многобројних непријатеља. (Русское Возрождение", 1978, вып.4, с.12-17).

 

 

 

 

< ^ >