Закључак

 

Пример Јурија Машкова нам најочигледније показује како се Бог открива човеку. Некада се за то мора променити у срцу, и иако страдање омогућава такву промену, готовог рецепта нема. Сетимо се и оних, који су трпеи страдња, али се опет нису обратили вери: мноштво таквих случајева је описано у Русији у последњих 60 година. На енглеском је изашла значајна књига „Моји путокази“. Њен аутор је прости, руски човек са именом Марченко, који није издржао атмосферу совјетске лажи, тог злокобног осећања, где те свако обмањује. Као последица тога, он је почео да говори истину и доспео је у логор.

Њега су, како пише, убеђивали и питали: „знбате шта, са вашим идеалима, ви нећете дуго бити на слободи чак и ако вас пусте. Зашто ви не би постали као сви?“

„Не могу“, одговорио је он,“ја сам пошетн човек!“

Дошао је до закључка да само верујући могу бити срећни у логору: „Ми страдмо ради Христа“, говоре они, и примају као да је требало све што се договди. „Али, ја то не могу као они,“ објашњава марченоко, „ја заиста не верујем у Христа“.

Остало му је да само сакупља презир према тамничарима. На слободу је изашао огорчен, размишљајући како би се расправљао са својим угњетачима. Чекао је, да га сваки минут опет ухапсе, и у стварности, чим је написао књигу, опет су га ухапсили.

У том случају, очигледно је, срце се није предало, остало је тврдо. Наравно, срце је створено сложено и некада се опет променити. Али из сведочанства Марченка, види се да је немогуће некога бацити у логор да би од њега направили хришћанина. Неко ће постати хришћанин, неко неће.

Међутим, ако се истина открива човеку, то се не догађа ничим споља видљивим: у сред потребе и страдања, изненадно се отвара прозор у други свет. Што је већа потреба и оштрије страдање, што очајније душа чека Бога, тим брже ће Он дати познање о Себи, прићи нам на помоћ и избавити.

Према томе, не би требало да тражимо поражавајуће појаве и чудеса. Повест о Светом Никити коју сам вам рекоа, предупређује, да је то најопаснији и најобмањивији пут.

А на истинском путу је онај, који смирава срце и трпи страдање, знајући: постоји негде највиша правда, која је у стању не само да умири бол срца, већ и да га преведе у потпуно друго стање.

Тај пут од страдањ ака највишој реалности напомиње нам о земном животу Христа: он се попео на Голготу, на страшну и срамну смрт, а затим, потпуно неочекивано за најближе Своје ученике, васкрсао из мртвих, вазнео се на Небеса, ниспослао Духа Светога и основао Своју Свету цркву.

Ево строго речено, свега што сам хтео да вам кажем о откровењу истине у Православљу.

 

 

< ^