Колико су спољашњи црквени чинови и обреди

неопходни у делу спасења?

 

"Непријатељ је већ многе навео на странпутицу, сугеришући им да Богу треба служити духовно, а да спољашње треба одбацити. Тачно је да Богу треба служити духовно: али да би човек дошао до духовног служења он прво треба да се извежба у спољашњем, а затим, када достигне духовно служење, ако коме Бог да, он опет то духовно треба да подржавати и утврђује истим спољашњим служењем. Како би деца одмах могла да се прихвате духовног? Нека се прво науче да служе Богу спољашњим, а кад поодрасту научиће се да Му служе и духовно. Али, научивши се да служе и духовно Богу, они неће оставити спољашње, зато што оно, као дрва која се бацају у пећ, загрева и распаљује оно унутрашње духовно" (8, 280).

"Кад чујеш да Црквени устави представљају закон немој мислити да је овај закон обавезан зато што је одређен заједничким гласом Цркве, - односно, у истом оном смислу у којем је у свакодневном животу за свакога обавезна одлука друштва, јер друштво влада појединачним лицима. У Цркви Божијој није тако. Света Црква није обично људско друштво, већ је Тело које стоји под Главом - Христом Господом, којим Дух Свети руководи и оживотворава га, и које и живи страхопоштовањем према Богу Оцу. Због тога је све што се у њој налази у потпуности њој препуштено на слободу, јер није само људског порекла и сигурно не само зато што су сви одлучили да тако буде, него зато што је то благоизволео Триипостасни (Трилични) Бог. Покорност Цркви је покорност Богу, у оној мери опет додајем, у којој је шта установљено, односно, једно као неопходно, друго као корисно, оно као утешно, а ово као украс. Због тога верујемо да када све извршавамо искрено, ми Богу служимо и Њему благоугађамо, иако наше дејство бива само видљиво, телесно, а Бог је Дух: јер делујемо са духовним расположењем" (Св. Теофан Затворник 8, 273).

 

Сваки црквени обред мора се обављати са пуним страхопоштовањем

 

"Због тога што је у Цркви Божијој све по Божијој вољи и зато што ако се тога придржавамо ми служимо Богу, све - и мало и велико се мора обављати са великим страхопоштовањем које Богу доликује. Наше страхопоштовање не треба да се мери величином или незнатношћу онога што радимо, већ лицем Бога на Којег се то односи. Кади ли неко, или чита или пева, или нешто друго ради, ако то ради немарно, подлеже суду као они који немарно обављају дело Божије.

Исто тако је и са онима који стоје у цркви. Стоји ли неко или се клања, или пали свећу - ако ово ради немарно исто толико греши и истоме суду подлеже. Сва ова и слична дејства нису толико важна сама по себи и није неопходно да буду баш таква, на њиховом месту могу бити било која друга, али пошто су она прихваћена и прописана и пошто се њихово обављање на брзину односи на Бога то значи да човек који се према њима немарно односи вређа и презире Бога. Исто то се може рећи и за радње ван цркве. Зато што се односе на Бога и Њему се посвећују морају се вршити са пуним страхопоштовањем, а не сразмерно својој важности или незнатности, већ онако како их треба обављати пред Свемогућим Богом у част и славу Његову" (8, 280).

"...Пазите се да не бисте водећи рачуна о спољашњим делима побожности заборавили на њен унутрашњи дух: али, пазите се и тога да под изговором претпостављања унутрашњег спољашњем потпуно не оставите спољашње. Спољашње без унутрашњег понекад бива, а унутрашње без спољашњег никад. Јесте ли некад видели силу раста без видљивог тела растиња?! А тела растиња - дрвећа, колико има без унутрашњег живота?! Не сме се остављати спољашње - то је закон! Али, да не чинимо само то, не заустављајмо се само на њему већ под његовим утицајем, руководством и упућивањем, гледајмо и унутрашње, оно унутрашње вере се састоји из познавања свете вере и одговарајућих дела, или из скупа здравог расуђивања и светих осећања и расположења! (Св. Теофан Затворник 9, 43).

 

 

 

<  ^  >